slike pesnika

Марина Цветајева – БЕКСТВО

marina cvetajeva bekstvoПод завесом кише,
кријући се од равнодушних погледа,
– о моје сутра – тебе
изгледам као што воз изгледа

бомбаш с трзајем експлозије
у руци (Ми не бежимо више
само од убиства, скривајући се у гриви
кише!).

Није ме страх од обрачуна.
Није... – Али облаци! Али звона!
То јутро јури пуном паром
дуж ишчезлог вагона.

Боже! Благи Боже! Као о зид
ударам о дим перјани.
Стајем на папучицу. Али
да ли то ногу немам ја ни
руку? Даљински стуб. Фењери из бунила.
Питам се: ко си?
О, не, ти ниси ни љубав ни страст.
Ти си воз који ме
у Бесмртност
носи.

14. октобра 1923.

• С руског препевала Љубица Несторов
slike pesnika

Иван В. Лалић – ЗАПИСАНО НАД ЈЕДНИМ СТИХОМ

ivan v lalic zapisano nad jednim stihomOh Dіoѕ, abrіendo, entre la ѕombra, lіmoѕ.
Blaѕ De Otero

Упорне кише, благе киселине,
Боже мој, ево нагризају лето;
Данима тек по лишај паведрине,
Сунце у мрли, једва започето;
Као да неки ослепели зограф
Икону хоће прстима да схвати,
Па скрнави је. Дрхти сеизмограф,
Клизиште креће, тутњава га прати.

Изабраници умрли у нама
у ноћима се мешкоље, док труну;
Споро се море спори с обалама,
Залив по залив. Октобар у јуну.
И трну зуби и опада коса,
Огледала се од погледа гасе,
Будућност разложена као глоса
Нејасне строфе. Болест обнавља се.

Па зашто онда у тминама, Боже,
Зашто, кртице, рујеш по свом мулу
И разгрћеш га? Столећа се гложе
И дрхти жижак на танкоме уљу;
Зелена плесан обраста нафору,
Влага будућих киша је у зраку —
А ти разараш своју метафору
И стискаш зубе док радиш у мраку.

(8-10. VI 1989)
slike pesnika

Јохан Волфганг Гете – ВИЛЕЊАК

johan volfgang gete vilenjakКо језди тако позно кроз ноћ и ветар тај?
То отац с чедом својим кроз пусти јаше крај;
док вије вихор бесни и страшна сече студ,
он дете своје грли, о топлу греје груд.

„Што, сине, скриваш тако лице и поглед свој?”
– Не видиш вилењака, оче, у ноћи тој?
Тог вилењака с круном и његов дуги скут?
„То,сине, ноћне магле прелазе неба пут.”

„О драго чедо, ходи и пођи са мном ти!
Прекрасне игре многе с тобом ћу играти,
по обалама цвеће шарено ћемо брат;
мајка ће моја теби злаћано рухо дат.”

– О, оче, зар не чујеш вилењак како тај
сад мене тихо зове и мами у свој крај?
„Смири се, чедо моје, то није био глас,
из сувог лишћа ветар поздравља шумом нас.”

„Хоћеш ли, слатко чедо, хоћеш ли крају мом?
Тебе ће моје кћери с љубави пазит свом;
оне ће ноћу плесат лагани танац свој
и љуљаће те брижно и певат слатки пој!”

– О оче, зар не видиш отуд у онај мрак
да вилењака кћери тамо ми дају знак?
„О, чедо моје, видим, ал’ тебе вара глед:
то ноћни ветар старих повија врба ред.”

„Ја волим, чедо, тебе и лице што ти сја.
Нећеш ли милом, силом однијет ћу тебе ја!”
– О оче, он ме хвата, ево ме граби сад,
вилењак ми, мој оче, зададе бол и јад!

Дубоком прожет језом отац ускори гред,
у наручју му синак од боли јеца блед;
а кад је пред дом стиго с муком и јадом свим,
мртво је чедо било на груд’ма његовим.
slike pesnika

Раде Драинац – МЕТЕОРИ ТУГЕ

rade drainac meteori tugeСутра јесењим шинама са чежњом мртвом за љубав и стихове
опет ћу поћи уморан од судбине и гладан као пас!

Тетурајући се градовима и временом
поздравићу сваку зору што беду откуцава у бео
месец као у стари гонг.

Тако тужан животопис да се створи,
јадни мој песниче,
данас кад крв твоја уместо тебе говори!

Ох, како је симболично мој живот означен
трулежима туберколозног новембра!
Звуком са старога клавсена боли ме та сенка
скитничке младости моје,
у мени недостижна туга пева невином белином
снежнога децембра.
У јутро кад издахнем са чиме ћу се бесмртно везати?
Не ваљда са поезијом једнога неурастеника као
градске светиљке занихане на мразу?

Кад овако мислим живот ми бива непроходна шума
из које срце моје лаје као фармерски пас
из степе на месец жут...

Одиста! толико модрих звезда на болним завесама
осамљене ноћи...
Чегарски живот улази у мрак као црни воз у бесконачни тунел!

Друже, чујете ли ме?
Умире једно дете:
Ноћас, раскошно, у далеки океан падају блистави метеори
са моје животне комете.
slike pesnika

Велимир Живојиновић Масука – ЉУБАВ, О ЉУБАВ

velimir zivojinovic massuka ljubav o ljubavЉубав, о љубав! – Песма је у свануће:
птица на грани; цвркут врх брегова;
магла са срца, магла са цветова;
и росе са лишћа, дах и ишчезнуће!
Љубав, о љубав! – Незнано гануће!

речи без речи: повијена грана;
заљуљан листак; осмех води бачен;
поглед пут неба и небом озрачен;
и ћутљив корак до на крај свих дана!
Љубав, о љубав! – Однесена брана;

пролећа, јутра, свих незнања бдење;
ћутање које упијањем поста
воде, потом мостом, неба изнад моста;
и тихог смеха вечно сновиђење…
И тихог смеха цветање и мрење!
slike pesnika

Хорхе Луис Борхес – ЕЛЕГИЈА О НЕМОГУЋОЈ УСПОМЕНИ

horhe luis borhes elegija o nemogucoj uspomeniШта не бих дао за сећање
на прашњав путељак са ниским оградама
и високог коњаника што зору испуњава
(похабан дугачки пончо)
једнога дана међу данима равнице,
једнога дана без датума.
Шта не бих дао за сећање
на мајку која посматра јутро
на естансији Свете Ирене
а не зна да ће се звати Борхес.
Шта не бих дао за сећање
да сам се борио код Сепеде
и видео Естанислаа Дел Кампа
како поздравља први куршум
с радошћу храбра човека.
Шта не бих дао за сећање
на капију скривеног летњиковца
коју је мој отац затварао
пре но што би се изгубио у сну
и коју је затворио последњи пут
четрнаестог фебруара 38.
Шта не бих дао за сећање
на Хенгистове чунове
како крећу са пешчаних обала Данске
да освоје острво
које још Енглеска не беше.
Шта не бих дао за сећање
(имао сам га и изгубио)
на једно златасто Тарнерово платно
широко као музика.
Шта не бих дао за сећање
да сам чуо Сократа
кад је пред вече кукуте
с ведрином испитивао проблем
бесмртности,
наизменично наводећи мотиве и разлоге
док се плава смрт пењала
из већ студених ногу.
Шта не бих дао за сећање
да си ми рекла да ме волиш
и да нисам спавао до зоре,
бестидан и срећан.

Превео са шпанског Радивоје Константиновић
(Из књиге Изабране песме, СКЗ, Београд, 1982)
slike pesnika

Стеван П. Бешевић – КРОЗ НИРВАНУ

stevan p besevic kroz nirvanuКао златни паук у Свемиру плавом
Лебди, плете мрежу од ваздушне свиле,
И док у њој душе још за Земљом цвиле,
Он их редом поји вечним заборавом.

Са осмехом ледним Он им муке прати,
И вуче их к себи, горе, више, више,
У румени облак, кроз сребрне кише,
Где прво Сазнање још не значи: Знати...

Смрт и живот ту се преорали међе;
Све је Све, и – Ништа; – векови минути...
У прашини златној Космос мрачно ћути,
Замршен у конце од бескрајне пређе...

Васиона ћути; прах звездани веје;
Умрле планете лутају кроз магле...
... И у тај су хаос моје чежње нагле,
Не знајућ о Њему ни ко је, ни где је...

Ни крика, ни гласа. Кроз Ћутање роне
Давно мртва сунца, још порубом златна;
Само у мом срцу љуљају се клатна,
И болови тучни кроз Нирвану звоне...
slike pesnika

Стеван П. Бешевић – НОЋНИ САСТАНАК

stevan p besevic nocni sastanakНа обалу Јадран-мора,
Ноћ ме тамна ухватила;
— Спустила се с кршних гора,
Па развила мрка крила.
.......У та крила непрозирна
Све се тихо санку спрема,
Ћуте горе,... поља мирна,
— А по небу зв’језда нема.
Само мјесец горе бл’једи,
Пливајући кроз облаке,
Кад-кад трепне и погледи,
И на море спусти зраке;
... Сјевне зрака по таласи,
— Затрепери, па с’ угаси.
Живота нема,... нема ниђе јава,
Све мирно ћути,... у мртвилу спава.
Ни једне зв’језде у свемиру није,
Смркнуто небо облачина крије.
А пусто море
Слегло се и сања,
Без хитра вала
И без жуберкања.
.............................
Ал’ шта би ово?!.. Сјевну л’ муња жарка?
Прснуше л’ врата на небесном храму?!
... Је л’ јава ово?.. Сан ил’ пуста варка?
— Ил’ св’јетом анђ’о пролети кроз таму?
Прољеће и мину
И свјетлости неста;
А ја гледнух с’ мога
Самохрана мјеста;
... Гледнух у ту тмину
И дрхтнух срцем, — кад сам боље згледо —
Предамном стоји једно бл’једо чедо:
Свилене косе низ плећа јој пале,
Жарке јој с’ очи у ме загледале;
Чело је младо подигнула горе,
Ал’ две три на њем’ урезане боре.
... И кликнух јасно: „ко си, момо?.. збори!
Да л’ анђ’о ноћи,... ил’ те пако створи?
Да л’ злодух морски? — шта ћеш у тој тами?“
... А она шапну : „ћути, — сад смо сами!
„Ви’ш свијет спава под теретом брига,
Живота бурног склопљена је књига.
Не чујеш јецај уздаха, ни боли,
Не видиш сузу јадовања голи! ...
Не питај ко сам ! — Ми смо знанци стари,
— Вјечити другари!....
... Нисам анђ’о, — ал’ ни ђаво!
Ни сотона црних крила;
Силу мрзим,.. љубим право,
— Истина је мени мила!
У пороку људских зала,
Гдје се страст са страшћу грли,
Ја сам често надјачала,
И побједник била врли.
— Глен’ ми чело бл’једо ово,
И набрано на њем’ мјесто,
... Оштро цв’јеће и трново
Китило је њега често.
— Гдје је било сузних јада,
Шиљ’о си ме тамо, друже;
Гдје је пала свака нада...
... Сијала сам тамо руже!
— У надежном у мирису
Стварала сам рајске слике,
И дизала небном вису,
Опет јадне паћенике.
И гдје паде суза чиста:
Нове наде,... снаге нове,...
... Ту и данас вјера блиста,
И на нову борбу зове:...
Проти људства тиранији,
Да на главу стане змији!“
.......................................
Стани, момо!.. кад’ је тако,
Кад’ већ ниси Анђ’о свети,
Нит’ те створи црни пак’о,
... Онда којој жудиш мети? !
— Од куд’ дође?.. куд’ се крећеш?
Куд’ се вијеш, вазданице?
Не видим те кад’ прел’јећеш,
Попут’ сурог орла птице !...
... Другари смо ... дакле збори,
Гдје се дижу твоји двори?
........................................
„Станак мој је скроман,.. мали,
Нису двори од гранита;
Богови ми даровали,
Па сам с њима поносита;
Ја не тражим ништ’ од људи,
У мом стану свега има;...
... А тај стан су твоје груди,
— У твојим сам у прсима!
Виђет’ ме је тешко, брате,
Тек ме можеш осјећати,
Кад’ ти срце све процвати,
И жудња, те к’ пјесми лати.
... Брзолета ја сам она,
Која' пратим људске ваје;
... Гледам патњу милиона
И слушам им уздисаје.
— Ти ме шиљеш по сред људи,
... Широм св’јета ко сироче;
Ал’ ко ће им смекшат’ груди,
Тврђе и од тврде плоче?!
Људи ми се глупо смију,
И окрећу често леђа;
А када ме разумију —
Истина их онда вређа!
... Глен’ ми руке ове бјеле,
Синџирићем урезане;
Слободе су грлит’ хтјеле,...
Па су муком дароване!
— Ти ме шаљеш тамо често,
Сред дивнијех они страна;
Гдје је блист’о златни пр’јесто’
Србинскијех великана!
Стигнем тамо,... кликнем гласом:
Будите се од сна људи;
Марним радом,... слогом, спасом,
Ојачате мушке груди!
... Пал’те Лучу у тој тами,
Не вјерујте подлом нику!....
... Ал’ те гласе надјача ми
Цика злобе у урлику.
А злобе се коло креће
И све даље земљу пара;...
... Клетвом давне пале среће,
Косово му одговара!
— Хоћу л’ роду ?... неслога је!
Човјечанству?... не треба ме!
Мач силника мирно сјаје;...
... Св’јет волије више таме!
.............................................
Гле, ноћ је мирна, ал’ се небо мути,
Природа спава,... Јадран-море ћути.
Мирно је море,... нит’ пљуска нит’ дише,
Ко да се неће пробудити више!
Ни једне звјезде у свемиру није,
Смркнуто небо облачина крије.
И свијет спава под теретом брига,
Живота бурног склопљена је књига,
Многи је у њу данас крвљу пис’о,...
А таквих мука са мном видио си!...“
....... Ах, кажи ко си!?
— „Твоја сам мис’о!“

“Луча” свеска IV (1896)
slike pesnika

Стеван П. Бешевић – СТАРО ПИТАЊЕ

stevan p besevic staro pitanjeШта је живот? … један вели:
Да је борба љута;
Други опет да је стаза:
Трњем обасута.
Један опет назива га,
"Источником зала"
Други вели "рај је живот"
(На част му та хвала!)
… Ал' ја кажем (вјерујете л'?)
Да је живот књига,
Kоја носи "тефтер" среће…
… Невоље и брига.
Па обично на крај краја,
Kад живот свршава,
Срачунаш ли "приход" "расход"
- Све се изравнава.
Склопиш књигу па полазиш
С животног попришта;
… Ниси дакле изгубио,
Ни добио ништа.
… И живот је ништа!

Босанска Вила бр. 16 (1895)
slike pesnika

Добрица Ерић – СУБОТЕ МОГ ДЕТИЊСТВА

dobrica eric subote mog detinjstvaСуботом је река Гружа текла
најбистрија испод цветних грана
суботом је моја мајка пекла
хлеб кисељак за недељу дана.

Још од зоре ватра је певала
под чађавим шеширићем крова
под којим су потом изгревала
бела сунца пшеничних хлебова.

Било нас је десетак у кући
и сви смо се радовали белим
суботама кад хлебови врући
замиришу под воћкама зрелим.

Још се плави мајчина блузица
сашивена од парчета неба
и румена ружа њеног лица
над брдашцем миришљавог хлеба.

Хвала њеним рукама и хвала
тој кућици с црном капом крова
која нам је суботом рађала
бела сунца пшеничних хлебова.

По лицу ми ромињају кише
и снег кити као цвет од зове
мој завичај што ми још мирише
на румене суботње хлебове.
slike pesnika

Ристо Тошовић – ВРАТИМО СЕ

risto tosovic vratimo seВратимо се малим стварима...

Игрању јутарњих сенки на сањивим прозорима.
Протезању у кревету и брчкању у топлој кади.
Металном плесу корака на тврдом асфалту.

Вратимо се малим стварима.

Лењом шапату у тишини поподневних кафана.
Разгледању излога с руком у празним џеповима.
Скривеној клупи на којој су звезде заборавиле синоћну тугу.

Вратимо се малим стварима.

Сумрачним шетњама крај замрзлог пристаништа.
Трави која се занела слушајући песму цврчака.
Лајању махалских паса и бесциљном крекетању жаба.

Вратимо се малим стварима.

Сатрулом брвну преко пресахлог потока.
Заборављеној играчки и напуштеном дворишту.
Малој станици кроз коју ретко пролазе возови.

Вратимо се малим стварима.

Тамо где је сваки почетак и сваки крај.
Тамо где се једанпут доживљено више не понавља.
Тамо где су први извори наших песама и наших суза.

Вратимо се малим стварима.

Али тихо, без великих речи, без славолука.
После трамваја и авиона руке нам траже тишину.
Вратимо се достојанствено своме почетку.

(1952)
slike pesnika

Ристо Тошовић – БЕШЕ ЛЕП ДАН

risto tosovic bese lep danКо је онај човек
Што кораком лаганим
Силази низ брег

Просед је
Погрбљен мало

Лице му не видим

С које год стране гледам
Окренут ми је леђима
А приближава се

Где ли сам га срео

Беше леп дан
Кад се уз планину пео

На извору се одмарао

[Ненад Грујичић Антологија српске поезије (1847—2000)
Сремски Карловци, 2012]
slike pesnika

Весна Крмпотић – ПОХВАЛА НИЧЕМУ

vesna krmpotic pohvala nicemuТако ми прија што нема ничега.
Што се догађа зрачно ништа.
Што са тјемена свакога бријега
слика је иста.

Зуј колобара баш ми одговара,
јер се видно шири у нечују.
До глухости слух ме наговара
на поход ријечју.

Тако је добро кад нешто спласне
и сване лице ништоће јасне.
Поћудно је кад беспут и цеста
замрсе мјеста.

Дјелатно је кад мисао стане,
кад се стољећа смакну у дане.
Са становишта сваког листа
јесен је иста.
slike pesnika

Весна Крмпотић – ЛОТОС

vesna krmpotic lotosЗа радост Бога у нама
пијем.
За сјај његов у кристалу,
ватри, сунцу, пијем.
Пијем, не да се опијем,
већ да се опијам,
и дно ове чаше
у блажено бездно спуштам.
slike pesnika

Велимир Рајић – ЈЕДНА ИНТИМНА ИСТОРИЈА

velimir rajic jedna intimna istorija dvanaest pesama
1
У први сумрак летње ноћи једне
Ја сам Вас првом у животу срео;
Кроз сребрнасто магличасти вео
Ја спазих Вашег лица црте чедне.

И моје очи, земне, сласти жедне
Упреше у Вас поглед доста смео;
Тај смели поглед као да је хтео
да изда тајне једне душе бедне.

Упознасмо се. И да бих Вас глед'о
Изближе пођох с Вама напоредо;
И целог пута ја очију својих

Не скидох са Вас. И ма да смо доста
Са друштвом ишли, мени жеља оста:
Ја очи своје доста не напојих...


2
Од тога часа, у груд’ма ми плану
Нов пламен који тако слатко жеже,
од ког далеко црне мисли беже,
И који мелем привија на рану.

И мени зора к’о да једном свану:
По мрклој ноћи, где северац реже,
Ослави јутро дивотно и свеже,
И сјајно сунце први пут ми грану.

Ја жељах да сте вечно покрај мене;
Да моја љубав никада не свене;
И венац лепих жеља ја сам плео.

Ал’ кад сам крај Вас био, ја сам дуго,
И врло дуго, казив’о све друго,
Само не оно што сам рећи хтео.


3
Ускоро затим, као у роману,
Ми смо се нашли изван шумног града
У ком ми срце испуни се јада.
Ја Вас посетих у Вашему стану.

Тад врло много беше у мом плану:
И вера, љубав, и васкрсла нада
У лепше дане душе која страда
У мрклој ноћи, надајућ’ се дану.

И врло често ја сам код Вас био,
И слатки отров, не знајући, пио:
(И мене као да је нешто пило).

Све сам се више ја у љубав плео,
И сваког дана сам се себи клео:
Та рећи ћу јој данас, па шта било!


4
Ал’ кад бих к Вама дошао и сео,
Одлучив чврсто срце да отворим,
Осетио бих, свагда, како горим,-
При првој речи увек бих се сплео.

И зато, увек, ја хтео не хтео,
О другом чему са Вама говорим;
У души љуто самог себе корим,
Што нисам само мало више смео,

Па да за сутра више не одлажем,
Но да Вам, лепо и учтиво, кажем:
"О, госпођице, ја Вас лепо молим,

Не замер’те ми што ћу рећи сада:
Ви томе, можда, нисте тако рада,-
Ал’ ја Вас много, здраво много волим!"


5
Једног мутног децембарског јутра
Ја пођох к Вама: морао сам кући.
До врата стигох: срце хтеде пући
При тужној мисли да ћу бити сутра

Од Вас далеко... Закуцах. - “Унутра!” -
Ја уђох, ма да нисам смео ући,
И рекох: “Збогом! Данас морам кући”.
Али у срцу, у души, изнутра,

Осетих боле страховито много.
Да речи једне нисам рећи мог’о.
Понудисте ме, и ја радо седох.

У мени борба била се очајна:
Да л’ да Вам кажем, ил’ нек буде тајна? -
И тад не рекох што Вам рећи хтедох.


6
Поздрависмо се. Већ сам шешир метн’о. -
“И ја ћу с Вама!” - Пођосмо из стана.
С погребног неба децембарског дана
На нас је лило једнолико, сетно.

Ал’ ми смо ишли задовољно, сретно,
К’о двоје драгих, испод кишобрана,
К’о да око нас, место сувих грана,
Свуд бије живот и пролеће цветно.

Ал’ брзо моја указа се мета.
О, зашто није била на крај света?!
Поздрависмо се; уђох у воз; седох.

И треће звоно одјекну, воз крете.
А моје мисли само к Вама лете:
Ја Вам не рекох што Вам рећи хтедох...


7
И целог пута - пут је дуго трај’о -
О Вама само ја сам будан снив’о,
И неодлучност себи пребацив’о,
И, тога ради, љуто сам се кај’о.

Што Вам не рекох, кад сам крај Вас стај’о
Толико пута, и ћерет’о живо,
Три речи?! Сад ми не би било криво,
И не бих земљу за небеса спај’о.

У томе, тако, цео дан ми прош’о,
У позно вече ја сам кући дош’о.
Сутрадан писмо донесе ми пошта.

Од Вас је било. Пишете ми много.
Углавном ово: бих ли, као мог’о
Ствар једну донет’ и “још много што шта”.


8
Да знате тада како ми је било~
Тај часак никад, никад не бих дао
Ни за што! Тад ми не би било жао
Нада мном да је смрт развила крило.

Полетех к Вама, моја лепа вило,
То исто вече; ујутру сам стао
Пред Вас, и тада мало нисам пао -
Да знате само како ми је било,

Кад спазих Ваше таласасте груди:
И ледни пламци и пламене студи
Кроз крв ми сташе струјат’, и ја седох...

Говорили смо и тад врло дуго
И ја сам доста брбљао све друго,
Само не оно што Вам рећи хтедох.


9
Пун месец, скоро, ја сам крај Вас био
Баш сваког дана: гонило ме на то
Изнутра нешто незнано, и за то
Све време ја сам своју љубав крио.

И, крај Вас, ја сам по ваздуху вио
Високе куле те се неба хват’о.
И цео живот друкчије сам схват’о,
И цео свет ми тада беше мио.

И када год бих, од Вас, кући дош’о
О свему том бих размишљати пош’о,
И покушав’о тај проблем да решим.

И дајућ’ тако рачуна сам себи,
На чисто никад ја извео не би’:
Да према Вама ја нешто не грешим?


10
Ја отпутовах. Дан раније, ми смо
По зимском дану прошетали мало.
И тад ми, успут, беше на ум пало
Од куће да Вам пошаљем једно писмо...

И доста дуго видели се нисмо.
Колико мука то је мене стало!
До душе, ја сам пис’о, ал’ нимало
Не беше налик на љубавно писмо

Што Вама послах. Кад, једнога дана,
Ја Вас угледах сред Калемегдана,
Међ младим борјем, и у полутами.

И место к Вама да полетим слепо,
Ја Вас поздравих, учтиво и лепо,
Јер тад, на жалост, не бејасте сами.


11
Но да сте били баш и сами тада,
Ја мучно да бих приступити смео,
Још мање рећи што сам рећи хтео.
То питање ми здраво тешко пада,

Јер ја сам човек који ретко када
Да није своју црну судбу клео:
И онда кад би какву радост срео,
То би, и увек, била бездна јада.

Због тог ми није никад на ум пало
У слатку љубав да запливам мало,
Иако желим да у њој огрезнем,

Да у њој живим дуго, дуго, трајно, -
Да волим, волим истински, бескрајно,
Ал’ за тим само ја могу да чезнем!...


12
О, зар је грешно волети, млад бити?
Нашто је, онда, Бог ствар’о човека
И варао га да га срећа чека, -
Кад сам му кида најдивније нити?!

Ил’ што је мор’о баш у једном свити
Сав бол земаљски, и наредит’ нека
Сва осећања, танана и мека,
у душу му се, сва, морају слити?...

А, можда, Бог је, преко њега, хтео
Да Себе слави, да му се свет цео
Још диви, да га верује и моли...

И у тој слави што човека трати
Бог заборавља утехе му дати: -
Бог, можда, не зна да то њега боли...
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – КАКО УМИРЕ ДАЛМАТИНАЦ¹

vojislav ilic mladji kako umire dalmatinac
На обали мора, пред раком дубоком,
Док јесењско сунце сја с небеског свода,
Усред масе света стоји сужањ млади,
Кршни Далматинац, син витешког рода.

Он је леп ко Парис; млад ко капља росе;
Поносито држи љупку главу смелу;
Поглед му је кротак; пламен златне косе
Пада му по лепом и високом челу;

Његов лик младићки лака румен жари;
И, док оком блуди по жалу и луци,
Сви присутни плачу … Један пастор стари
Прилази му тихо, са крстом у руци:

„Одреци се, сине, издајничких снова!
„Врати се са стазе којом си залут’о!
„Покајнички приђи ћесаровом скуту,
„И добићеш милост!” … А сужањ је ћут’о …

„Макар само трунку кајања покажи!
„Сломи своје грешно тврдоглавство круто!
„На последњем часу другове прокажи,
„И добићеш милост!” … А сужањ је ћут’о …

И док за њим горко нарицаше мати,
Он ко владар, гордо, победнички крочи,
И у раку уђе … Приђоше џелати
И копреном црном везаше му очи.

„Стрелци!”, громогласно командова лајтнант,
Исукавши хитно сабљу своју лаку.
И, уз тежак топот чизама војничких,
Шест мрких Маџара стадоше над раку.

А, ћутање гробно обузе сву масу;
И, баш када она са ужасом виде
Шест упртих цеви, у том истом часу
Сужањ трже и копрену скиде,

И отвори очи: дан је био красан;
У провидном зраку трептала је свила;
Ваздух је мирис’о на јесењске руже;
Природа је широм тако дивна била.

Он још једном баци поглед препун жуди,
На хриди и море, што ко смарагд свија,
Па забаци главу и раздрљи груди
И узвикну: „Пуцај, живела Србија!”


¹ Песма је инспирисана смрћу капетана Милана Срзентића, борца за слободу и уједињење са Србијом, кога су аустријске власти стрељале 17. септембра 1914. године у Сињу или Шибенику, након што је оптужен за наговарање аустроугарских војника да прелазе на српску страну...

slike pesnika

Божидар Ковачевић – ПУТНИК ПРОЛАЗИ

bozidar kovacevic putnik prolaziДалеко село наше у планини
Тако је расуто да ми се чини
Да не постоји
Мада тридесет димова броји...
То село тако малено
Готово нема имена
Па само Врх се зове!
И ћути као мало
Дете заспало
На облацима што под њим плове.

...Ал' ако пођеш на оне бачије,
Запитај успут дете макар чије
Ковачевића да ти каже куће,

И кад се успнеш, отри чело знојно
Па ступи у мој стари дом спокојно,
Изнеће сира и погаче вруће.

Дођи нам странче, из голема града,
Походи наше бачије и стада,
Овде те чека највиша лепота.
slike pesnika

Никола Шоп – КРОВ

nikola sop krovОд таме и од чађи са погнутом стрехом,
Љуљајућ се и цвилећи шкрипи.
Нада мном је спуштен и над мојим гријехом
Сву ноћ нешто тамно с њега сипи, сипи…

Под њим се свршава мој свагдањи пут.
Под собом он један мали живот скрива.
О и сваког дана све сам више погнут.
Као да ми кров све нижи, нижи бива.

Али сваки пут у неко доба глухо
Пробуди ме кроза њ плави дах свјежине.
То кров тамни нада мном зашкрипи сухо.
И поспе ме звијездама кроз распуклине.
slike pesnika

Миодраг Павловић – ТРЕЋЕ СЛЕДСТВО

miodrag pavlovic trece sledstvoВидео сам јутрос
лептире орне
по балконском цвећу

И њихова смеђа крила
над жбуњем
у којем се гнезди
зрела малина

У ливадско цвеће
на рубу шуме
углавили се лептири
и преносе полен

показујући
да и они који не виде
могу да се воле
slike pesnika

Александар Блок – ЈЕСЕН ПОЗНА

aleksandar blok jesen poznaЈесен позна. Небо се отворило,
по шумама – промаја тишине.
На обали, русалка оборила
болну главу, ту да отпочине.

Своје пруге магла ниско носи,
кô потка су у тршћаку сада.
По зеленој и дугачкој коси,
уз шуштање, жуто лишће пада.

Кроз далеке пропланке док бежи,
месец шушка и види све више –
заплетена у зеленој мрежи,
нити спава она, нити дише.

Мир без даха – чаролијом сине.
Неизрецив бол се смири њен.
А на свет се, скован од свежине,
то излио звонкоплави трен.
slike pesnika

Александар Блок – ВОЛИМ ТЕ, ЧУВАРУ, НЕВИДЉИВИ

aleksandar blok volim te cuvaru nevidljiviВолим те, Чувару, невидљиви мој
Што си увек са мном на земљи тој.

Зато што ми сјајна ти невеста би,
И што ми одузе тајну снова сви’.

Зато што си ми сестра, невеста и моћ.
И што је наша веза и тајна и ноћ,

Зато што дуг живот имаћемо ми,
О, чак – муж и жена што смо ја и ти!

И за верност твоју, мој оков и спас.
И коб наше породице, што је изнад нас.

Зато што не волиш то што волим ја.
О бедним што бринем и што ме је стра’.

Што се не слажемо у животу свом.
Што хоћу, ал’ не смем убит руком том –

Да одмаздим млакој, мрачној хуљи тој,
Што је понижавао мене и род мој!

Што стрпа слободне у ’апсане тма,
Што мом огњу не веров да сја.

Што ми новцем хтеде купит живот вас,
Па да му будем веран као пас…

Зато што сам слаб и што је већ ту гроб,
И што ми је сваки предак био роб.

Што душу ми смрви та нежност уз плач,
Што никад да дигне ова рука мач…

Ал’ волим те и за… слабост моју сву,
И за твоју снагу и судбу ти злу.

Што је челик слио и огњева сто –
Никад нико неће раставити то!

С тобом сам гледао зору и њен сјај –
С тобом сад и амбис гледам црни тај.

И двојну заповест судбина нам сли:
Слободне смо душе! Робови смо зли!

Мируј! Одважи се. Стани. Иди ти.
Огањ или тама – шта л’ пред нама бди?

Ко виче? Ко плаче? Куд ли ће наш лет?
Заједно, увек заједно, гремо ми кроз свет!

Да л’ ћемо васкрснут? Пропаст? Ил’ умрет?
slike pesnika

Александар Блок – УЖАСНЕ СУ ВЕЧЕРИ

aleksandarblok uzasne su veceriУжасне су вечери хладне,
Ветар што дрхти од неспокоја,
И друмом узнемирујући шум
Нестварних корака без броја.

Кô сећање на болест скорашњу
Хладна је свитања пруга,
Поуздан знак да смо у власти
Нераскидивог неког круга.


slike pesnika

Бертолт Брехт – ПРОТИВ ЗАВОЂЕЊА

bertolt breht protiv zavodjenjaI
Не дозволите да вас заводе!
Повратка нема.
Дан је на вратима;
Можете већ осетити ноћни ветар.
Јутро више неће доћи.

II
Не дозволите да вас обмањују!
Живот је тако мали.
Пијте га наискап
Неће вам га бити доста
Кад будете морали да га оставите!

III
Не дозволите да вас заваравају утехом!
Немате сувише времена!
Препустите трулеж блаженопочившима!
Живот је највећи:
Ништа вас више не чека.

IV
Потом ништа неће доћи.
На кулук и на гладовање!
Шта вас још може уплашити?
Умрећете са свим животињама
И потом ништа неће доћи.
slike pesnika

Бертолт Брехт – ПИТАЊА РАДНИКА КОЈИ ЧИТА

bertolt breht pitanja radnika koji citaКо је саградио Тебу и њених седам двери?
У књигама записана су имена краљева.
Зар су краљеви вукли камење?
А Вабилон – увек поново разорен –
Ко га је сазидао – увек наново? У каквим су кућама
Златом блештеће Лиме живели грађевинари?
Куда су пошли зидари оне вечери кад је довршен Кинески зид?
Пун је славолука велики Рим. Ко их је подигао?
Над ким су цезари славили своје тријумфе?
Зар је једино палата било у много опеваној Византији?
И у самој бајословној Атлантиди
Дозиваху оне ноћи кад ју је море прогутало
Дављеници, вриштећи, своје робове.
Млади Александар освојио је Индију,
Зар он сам?
Цезар је потукао Гале.
Није ли уз њега био бар његов кувар?
Филип Шпански плакао је горко
Кад му је потопљено бродовље. Није ли плакао још когод?
Фридрих Други победио је у Седмогодишњем рату.
Ко је још победио с њим?
На свакој страници по једна победа.
Ко је спремио гозбу у славу победе?
Сваких десет година нови великан.
Ко плаћа трошкове?
Толики извештаји.
Толика питања.
slike pesnika

Бертолт Брехт – О СИРОТОМ Б. Б.

bertolt breht o sirotom b bЈа, Бертолт Брехт, ја сам из црних шума.
Моја мати ме је у градове носила тмурно
док сам јој лежао у телу. И хладноћа шума
остаће у мени до смрти засигурно.

У асфалтном граду ми је дом. Од самог почетка
овакви посмртни сакраменти ми се дају:
Новине. И дуван. И ракија.
Неповерљив сам и лењ. Ипак задовољан на крају.

Пријазан сам с људима. Све што пропишу,
послушам: ставио сам на главу шешир крути.
Кажем: то су животиње које нарочито миришу,
и кажем: не мари, и сам си такав, ћути.

Пре подне покаткад ставим неколико жена
у празне столице – љуљашке да се клате
и посматрам их безбрижно, па им кажем тихо:
на мене никад не можете да рачунате.

Предвече окупљам око себе мушкарце.
Ословљавамо се са „џентлмен“ и помињемо рад.
Они држе ноге на мојим столовима
и кажу: биће све боље. А ја их не питам: кад?

Пред зору сред сивог светла пишке јеле
и њихова гамад, птице, отпочне да виче.
Тог часа некако испијам чашу у граду и бацам
пикавац и заспим немирно, јер сенка се миче.

Ми смо седели, једно лако поколење,
у кућама за које смо мислили да представљају вечност.
(Тако смо саградили дугачка здања острва Менхетн
и танке антене које Атлантско море забављају.)

Од ових градова остаће онај који ко прође кроз њих, ветар!
Кућа разведрава госта: он је празни жедно.
Ми знамо да смо само привремени
и да ће доћи за нама: ништа помена вредно.

При земљотресима, који ће доћи, надам се дозволити нећу
да ми се угаси вирџинија од горчине,
ја, Бертолт Брехт, прогнан у асфалтне градове
из црних шума у мојој мајци, пуних тмине.
slike pesnika

Бертолт Брехт – ЛЕЖАЈ ЗА НОЋ

bertolt breht lezaj za nocЧујем да у Њујорку
На углу 26. улице и Бродвеја
За зимских месеци свако вече стоји неки човек
И бескућницима што се ту окупљају
Прибавља лежај за ноћ обраћајући се са молбом пролазницима.

Свет због тога неће постати другачији,
Односи међу људима тиме се не поправљају,
Доба израбљивања тиме се не скраћује.
Али неколицина људи има лежај за ноћ,
Целу једну ноћ неће бити на ветру,
Снег њима намењен падаће на улицу.
Не испуштај књигу, човече који ово читаш.

Неколицина људи има лежај за ноћ,
Целу једну ноћ неће бити на ветру,
Снег њима намењен падаће на улицу.
Али свет због тога неће постати другачији,
Односи међу људима тиме се не поправљају,
Ера израбљивања тиме се не скраћује.
slike pesnika

Бертолт Брехт – СИРОМАШНИЈИ ШКОЛСКИ ДРУГОВИ

bertolt breht siromasniji skolski drugoviСиромашнији школски другови у својим танким капутима
Ујутро су увек каснили на час
Јер су за своје мајке разносили млеко или новине.
Наставници су им,
Корећи их, уписивали опомене.

Нису имали завежљаја са ужином. За време одмора
Писали су у свескама задатке.
То је било забрањено. Одмор је
За окрепљење и јело.

Кад нису знали Лудолфов број „пи“,
Наставници су их питали: Зашто
Не останеш у брлогу из кога долазиш?
Али то су они знали.

Сиромашнијим ученицима из предграђа
Обећавана су мања места у државној служби.
Због тога су у зноју лица свога бубали садржину
Половних књига које су купили,
Научили да наставницима лижу ципеле и да
Презиру рођену мајку.

Скромна места сиромашнијих ученика из предграђа
Лежала су испод земље. Њихове канцеларијске столице
Нису имале седишта. Њихови видици
Допирали су до корења кратких биљака. Зашто су их терали
Да уче грчку граматику и Цезарове војне походе,
Формулу сулфата и број „пи“?
У фландријским заједничким гробовима за које су били предодређени
Шта им је требало друго до
Мало креча?
slike pesnika

Бертолт Брехт – ПОХВАЛА РЕВОЛУЦИОНАРУ

bertolt breht pohvala revolucionaruКад се појача тлачење
Многи се обесхрабре.
Но његова храброст јача.
Он организује своју борбу
За пару наднице, за воду за чај
И за власт у земљи.
Он пита власништво:
Одакле си?
Он пита назоре:
Коме користите?
Тамо где се увиек ћути –
Он ће говорити.
Тамо где влада тлачење а говоре о судбини,
Он ће споменути имена.
Где он седне за сто –
За сто седа незадовољство,
Јело постаје лоше
И пада у очи да је соба мала.
Тамо где га отерају –
Одлази побуна, а одакле је отеран –
Немир ипак остаје.
slike pesnika

Растко Петровић – НОЋ ПАРИЗА

rastko petrovic noc pariza(Са последњег снимка материног)

Да ли мој отац према
да ли мој отац према теби, мајко, беше звер
та најдивљија, најдивнија, што је човек?
Мајко, отац мој беше ли звер
Крај тебе, ил' само историчар:
јер и сâм ја звер?
Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар,
Мајко, ако и ти - моја колевко - не беше звер!
Е добро, а те очи са слике твоје на самрти,
ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити!
никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.
Није ли и твој живот био животињски:
једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!
Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе!
Никада, о никада!, нећу издвојити кошмаре од јаве!
Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!
О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло...
Никада! Зашто ме никада ниси ишопала,
да се једна љубичаста модрица
на мом дечачком дебелом месу расцветала?
Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг
и данас би ми ево био траг,
До колевке ми пуне крви,
До порекла ми твога меса
само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса!
Материце, ја бих да здерем са тебе ту патњу!

Париз, 1922
slike pesnika

Бертолт Брехт – ИСПИТИВАЊЕ ДОБРОГА

bertolt breht ispitivanje dobrogaИскорачи:
Чујемо
Добар си човек.

Нико те ничим не може купити,
Али ни гром
Који погоди кућу
Не може се купити.
Придржаваш се онога што кажеш.
Али што си рекао?
Искрен си, говориш своје мишљење.
Али какво је то мишљење?
Храбар си.
Против кога?
Мудар си.
За кога?
Не мариш за личну корист.
За чију онда мариш?
Добар си пријатељ.
Јеси ли добар пријатељ само добрим људима?

Слушај нас: знамо
Да си наш непријатељ.
Због тога ћемо те
Сада ставити пред зид.
Али с обзиром на твоје Заслуге и добра својства
Ставићемо те пред добар зид и устрелити
Добрим метком из добре пушке и покопати те
Добром лопатом у доброј земљи.
slike pesnika

Херман Хесе – ПЕСНИК

herman hese pesnikЧистије дише башта под ноћном росом,
тише хук града допире из долине,
цвеће у тмини се беласа
аветињски бледo као из снова.

Једино мени, уморноме од Сунца,
ни вече жарко чело не расхлађује,
сува ми чула гину
с још више жеђи но по дану.

Неутољеног, свег ме разгриза страст,
коју по дану с много лукавства варах
ах, из кратке ошамућености
она сад очајно васкрсава.

Љубављу дише дрво, љубављу Месец,
љубав снују цветови међ црним лишћем,
само ја усамљеник жеђам
невољен усред насмејанога света.

Застају, зачарани, девојке и мушкарци
кад ми самотна лaута одјекне жбуњем,
и у песмама срце ми крвари
место у љубавном загљају.

• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песеме, Београд, 2007)
slike pesnika

Херман Хесе – ЈУТРО

herman hese jutroЉубавне ноћи више ме не маме
нити за пуним пехарима жудим.
Из ноћи неодређене и тамне
у јаросни се дан сад будим.

Сагореле су све бакље црвене,
у моје лице поглед јутра бије.
И што је досад било око мене
завичај мој то више није.

Што људи зборе, то ми из дубине
сад звучи, кô из потонулих лађа;
што оне доле јесу и што чине,
у мом се свету не догађа.

Из бујне среће и из тупог бола
воља се моја ледени и бистри.
Што јуче беше игра произвољна
данас је облик, закон, кристал чисти.

• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песме, Београд, 2007)
slike pesnika

Шарл Бодлер – БОЛЕСНА МУЗА

sarl bofler bolesna muzaШта је теби јутрос, јадна музо моја?
Пуне су ти очи ноћних привиђења,
на лицу ти видим где се мења боја
лудила и страха, хладних попут стења.

Зелени демони и духови ноћни
страх и љубав своју нису ли ти дали?
А страх ноћних снова деспотски и моћни
можда ти још оком укоченим пали?

Хтео бих да тобом веје мирис здравља,
да се моћном мисли недро ти обнавља,
да хришћанска крв ти у ритму заструји,

ко што слогом дрвеним звук бесмртни бруји,
где час Фебус, извор песама, говори
а час Пан, што жетву у злато претвори.

•Превео Боривоје Грашић
slike pesnika

Вилијам Батлер Јејтс – ОСТРВО НА ЈЕЗЕРУ ИНИСФРИ

vilijam batler jejts ostrvo na jezeru inisfriУстаћу и отићи, отићи на Инисфри,
и тамо колибу дићи од глине и прућа, знам;
гајићу леје пасуља, и кошнице имаћу три,
и живећу срећан и сам.

Тамо ћу имати мира, јер споро ромиња мир,
капље са велова јутра у цврчком распеван жбун;
тамо је блистава поноћ, подне уз пурпурни вир,
а сумрак лепршања пун.

Устаћу и отићи, јер стално чаробни шум
пљускања језерске воде слушам за јаве и сна;
тај шум, док плочнике газим и сиви прашњави друм,
срце мог срца зна.
slike pesnika

Иван В. Лалић – МЕСТА КОЈА ВОЛИМО

ivan v lalic mesra koja volimoМеста која волимо постоје само по нама,
Разорен простор само је привид у сталном времену,
Места која волимо не можемо напустити,
Места која волимо заједно, заједно, заједно,

Па зар је ова соба соба или је загрљај,
И шта је под прозором; улица или године?
А прозор, то је само отисак прве кише
Коју смо разумели која се стално понавља,

И овај зид не међи собу, него можда ноћ
У којој син се покрену у крви твојој заспалој,
Син као лептир од пламена у соби твојих огледала,
Ноћ кад си била уплашена од своје светлости,

И ова врата воде у било које поподне
Које их надживљује, заувек насељено
Обичним твојим кретњама, када си улазила,
Као ватра у бакар, у моје једино памћење;

Кад одеш, простор за тобом склапа се као вода,
Немој се освртати: ничег ван тебе нема,
Простор је само време на други начин видљиво,
Места која волимо не можемо напустити.
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта