Lo giorno se n'andava, e l'aer brunoToglieva gli animai che sono 'n terra,Dalle fatiche loro
Данте
Ох! мир ми дајте! Час је кад испод круга тмуше
Маглуштине хоризонт испрекидани гуше
А џиновско светлило црвени се и мре,
Кад злато брежуљака прекрива хуме црне,
Као да ових дана, док је јесен тихо трне,
Зарђаше од сунца и кише крошње све.
Ох! ко ће да дочара, да створи изненада
Онамо – док у ходник сумрачје меко пада
А ја се на прозору препуштам снима, сам –
Маварску варош неку, блиставу, невиђену,
Што попут ватромета распламтелог у трену
Златним вршцима здања пробија маглен прам!
Нек искрсне преда мном, нек измами из мене
Песме, као јесење небо засутоњене,
Нек ми у очи сине магични одраз њен,
И док се у стишаном жамору дуго гаси,
Нека ми љубичасти хоризонт мој украси
Хиљадом кула, као чипкаста дуга сен!
