Наставник латинског језика и разредни старешина био је средовечан професор, родом однекуд из Војводине. Звао се... Сад видим да и није тако лако у једном даху казати како се звао. Звао се у детињству Василије Чокрљан. Још у гимназији он је осетио да му то презиме звучи грубо, некако и ружно и смешно, као издајнички, звучни, траг ниског и тамног породичног порекла кога се он и у сну и на јави стиди и које заташкава и крије где год стигне и колико год може. Одувек незадовољан са свим на себи и око себе, он је решио да промени бар оно што се променити да; на универзитету је почео да се потписује Чокрљановић, али како то није било много лепше ни отменије, он се, као млад наставник, решио да промени презиме у Васиљевић. Такав је, као нов човек, Васа Васиљевић, дошао пре десетак година у Босну, у сарајевску гимназију. Па ипак, као што пас носи увек на нози неки траг ланца са кога се отргао, за њим је, као нека грешка младости и предмет подругљивог оговарања, дошло и његово старо име Чокрљан. Али ђаци га нису звали ни старим ни новим презименом, него надимком који су му сами дали. Дурхцуг.
Био је из неког малог места у Војводини, син општинског стражара, последње од целог низа деце која су сва рано поумирала. Отац му је био пијаница и насилник, тип ситног, субалтерног чиновника из велике и сложене администрације огромне аустријске царевине. Потуљен и погнут човек, као да на леђима носи целу чудовишну зграду свих чиновничких класа и рангова, од којих је сваки виши од његовог, он је вршио дужност у границама прописа, али се, у тим границама, светио свему и свакоме због тога свог терета и свог ниског положаја. Плашио је децу. Тукао је хапшенике колико је смео и могао, а своју жену увек и кад год му се прохтело. Већа зла није чинио само стога што није имао прилике, јер их нико није тражио од њега, али у души је био спреман на њих. Опијао се често, тј. кад год би га частили сељаци и грађани који су у некој ситници зависили од његове добре воље, и тако са алкохолом издизао на неке тренутне и нестварне чиновничке степене о којима је трезан маштао, а који су трајали само докле траје пијанство и тражили све ново пиће.
Јединац син тога полицајца алкохолика истакао се у школи добрим памћењем и, још више, великом послушношћу. Један од његових професора, имућан и настран човек, помагао је дечаку да сврши гимназију и да добије стипендију за универзитет. Син општинског стражара отишао је у Беч на студије и по савету свога професора и заштитника одабрао да студира класичну филологију. Студирао је све прописане предмете, са истом мрављом марљивошћу са којом је учио у гимназији, не наслутивши никад смисао ни величину науке и оставши жељан свега што велеградски живот показује а никад не даје сиромаху студенту из забаченог места и бедне породице. Док је свршио студије умрли су му и отац и мајка, а он је постао наставник латинског језика исто као што је могао постати полицијски или шумски чиновник са "факултетском спремом". После неколико година службовања прешао је у Босну, где су за наставнике биле нешто мало веће плате и постојала бржа могућност аванзовања у служби.
Ту се учаурио у свој живот професора-бирократе, какви су у већини били тада наставници средњих школа у Сарајеву, и ту је пропуштао кроз своје руке нараштаје босанских дечака-гимназиста, уливајући им на свој начин у главу основе латинског језика и класичне културе.
Био је нежења и самотник, потуљен и један хипохондер, рано оседео, више некако посивео. У његовом предавању владала је смртоносна досада. По њему су дечаци долазили до закључка да то што се зове латински језик и није неки језик који су ма када живи људи говорили, него да је од свог постанка само "наставни предмет", нека врста казне и проклетства, нешто као решетке које дечака одвајају од свега онога што га привлачи и чему би могао да се радује.
Он је учио ђаке латинском језику тако да им је морало изгледати као да у том језику ништа није повезано ни ритмом ни смислом. Не само измеñу појединих именица и глагола него ни измеñу облика и падежа истог глагола или именице није било никакве везе, исто као што се свака реченица учила одвојено, без икакве везе са текстом из ког је изваñена и животом из кога је текст никао.
Његов партицип пасивни од глагола tangere стајао је сам за себе, издвојен од живог говора и здравог мишљења људског, као страшило и замка за расејаног или уплашеног дечака, као обруч кроз који у циркусу протерују јадне дресиране псе. Тако су ствари губиле садржину и све прочитано остајало без смисла и користи, и тако су ђаци могли да ломе зубе на тешким облицима једног "мртвог" језика а да никад не схвате садржину онога што читају, да ни за тренутак не осете све оно разумно, човечно и слободарско што се крије у том тексту.
Све римске и грчке класике он је сматрао само као неку врсту виших чиновника, професора, виших једино по рангу; сви су они за њега у истој државној служби у којој и он, и сви они, заједно са њим и целим осталим школским системом, представљају неку врсту препреке на путу који ñак треба да претрчи од детињства до чиновничке каријере, тј. до хлеба, положаја и друштвеног угледа.
Све то треба да убије у дечаку бујне животне нагоне, да му што више заклони и живот сам, да му већ на првим корацима саломи вољу и загорча век, па да види – мајчин син! – шта је то каријера и како се тешко и скупо плаћа, како би после умео да је цени.
И на све хероје античког света и на саме богове из митологије он је гледао као на високе достојанственике "изван ранга", као на неку врсту више званичне установе у држави којој служи и он.
Уопште, све на овом свету, и саму науку којој је "служио", он је гледао кроз текстове владиних расписа и наредаба, кроз разредну књигу и кроз свој нотес у ком је за њега био обухваћен цео свет, среñен по азбучном реду и оцењен оценама од пет до један.
Васиљевићев васпитни метод састојао се у томе да "хвата" ђаке и да их испитује кад су неприправни, да их вреба на улици у ситним дечачким грешкама. Највеће задовољство налазио је у томе да исмева или кажњава ђаке који ма у чему покажу нешто оригиналности или жељу да се баве ма чим што је изван уског школског програма, који је он својим полицијским схватањем сужавао где год је и колико год је могао. Свако и најмање одступање од штампаног текста у уџбенику сматрао је тешким преступом и кажњавао га и својом иронијом и лошим оценама и свим средствима која му стоје на расположењу. Свака и најмања слобода или новина у мишљењу или у начину изражавања, свака, и најнаивнија младићка побуна против ауторитета власти и друштвене хијерархије изазвале су код њега грчевит, хистеричан отпор и гнев, који је био отприлике мера његовог страха од тих ауторитета и његовог поштовања те хијерархије.
Човек се често са чуђењем морао запитати: откуд код неких малих људи, малих и по личној вредности и по њиховом друштвеном положају, таква слепа приврженост постојећем реду, такво фантастично обожавање утврђених и древних идеја и установа које им ни по чему не би требало да буду блиске, таква бесна мржња на све што је ново, што може да значи промену и напредак.
Али имао је и тај непријатни човек своју слабу тачку. Бојао се промаје. ђаци, који су га у већини искрено мрзели, искоришћавали су ту његову манију и били су при том немилосрдни и дивљи, како само деца могу да буду.
Због тога је и добио надимак Дурхцуг. Једном, у наступу беса, он је употребио ту немачку реч за нашу реч: промаја. Отада га ñаци и нису другачије звали између себе.
А бојао се промаје ненормалним, паничним страхом. Тај страх од ветра и промаје као да је по нечем одговарао његовој мржњи против новина и промена. У сваком разреду имао је по једног ђака, једног од оних услужних и ревносних, коме је било стављено у задатак да пре професоровог доласка пажљиво затвори све прозоре.
Али остали ђаци су често налазили начина да преваре "кербера" који је бдео над промајом и да у последњем тренутку неприметно одврну кваку на прозору. Кад би професор ушао на врата, струја ваздуха би отворила крило на прозору и настала би промаја. И ма како она незнатна била, професор би се ухватио за главу и стао да виче од беса и страха.
– Затварајте, неваљалци! За-тва-рај-те!
Ту би настао кикот и грцање од пригушеног смеха, а највише су се смејала она двојица-тројица дечака који би прискочили, тобоже ревносно, да затворе прозор, а који су, у ствари, и удесили целу шалу.
Такве су се шале и иначе дешавале. Усред Васиљевићевог предавања из кога је увек вејала смртоносна досада, дигао би се одједном неки од дрских ученика, отишао до прозора, уверио се тобоже да ли је чврсто затворен и озбиљно се вратио на своје место уз општи смех и кикотање осталих.
Професор је гризао усне и сумњичаво гледао младића, али му није могао ништа.
Однос између ђака и професора Васиљевића бивао је из године у годину све гори, док се главни део његовог васпитачког рада није претворио искључиво у борбу са младошћу и младалачком обешћу његових ђака, са њиховом вечном потребом за игром и смехом, за променама и занимљивим новостима. Он као да је само са те стране и могао да их види.
Стално је страховао од ђачког подсмеха, а то страховање чинило га је необично смешним. Од њиховог смеха њему се стезало грло и ледило лице, испуњавала га је мржња коју је осећање немоћи доводило до беснила. Тај здрави, заразни и неутољиви дечачки смех њему је на махове изгледао као силна поплава која навире не само из дечачких груди него из неба из земље и свих живих створења на њој. И он је мрзео не само ту децу него и небо и земљу и све живо у њима и на њима, све што се креће, што дише, сја или лети. И ноћу је, у сну, виђао безбројно мноштво насмејаних лица која прете да га са својим смехом преплаве и однесу, док он гушећи се узалуд покушава да викне оно што је толико пута поновио у разреду:
– Само се луде смеју без разлога, а ја не видим нигде никаква разлога смеху.
Он је патио од тог дечачког смеха и немира и као од личне муке, коју нико не разуме, и као од опште невоље, која прети свему што је светло и озбиљно, подрива темеље сваког рада и целог поретка, и која ће, овако наоко безазлена, најпосле преплавити све и претворити живот у шегу и спрдњу, а свет у играчку.
У тој својој дубокој одвратности и сталној борби он је налазио мало разумевања и помоћи код других људи, а то га је још више утврђивало у његовој идиосинкразији и испуњавало песимизмом и осећањем усамљености. И сами професори, његове колеге, показивали су, како се њему чинило, много млакости и безбрижности у том погледу. Већина њих није се стварно много разликовала од професора Дурхцуга; и они су у суштини били површни, хладни наставници и послушне бирократе, и они су се борили против безбројних и бескрајних ђачких несташлука, и они су били често строги при оцењивању и кажњавању, али нико није потпуно делио његове смешне бриге и његова манијачка схватања, чак су се помало и подсмевали мрком нежењи и особењаку, који ствари узима са трагичне стране.
Једино у свом момачком стану, у једној влажној кући, у осојној Мједеници, налазио је потпун мир и осећао се бар привремено заштићен од ироније и немира обесне младости. Становао је код пензионисаног поштанског чиновника, Чеха. Газдарица му је била дебела, мрзовољна и уредна жена. Деце није било ни у кући ни у ближем суседству. У професоровом стану је владао увек влажан полумрак и у њему мртвачки мир и механички ред.
Али шта вреди, кад је та кућа само оаза, а боравак у њој смо предисај? Чим пређе кућни праг, чека га на сваком кораку та бучна и немирна младост која уме само да се церека и мисли само на шале и беспослице.
Понекад му се чинило да је са свих страна опкољен том незрелом и несвесном стихијом младости, да земља кипти и дрхти од младе крви која гони на покрет и тражи све нове и нове облике немира. А сваке године рађају се нови нараштаји деце, као да из земље ничу, из њих брзо расту и притичу нови ђаци, и док узалудно кротиш једне, већ наилази нов талас. И све је то у очима професора Дурхцуга зелено, дрско и обесно, са устима растегнутим од ува до ува, са мислима раштрканим на сто страна, без осећања дужности, без респекта за старије, без смисла за ред, склоно свакој шали и разоноди, неприступачно савету, неосетљиво за прекор, не штеди никог а не уме да се чува само, зими је код клизања, лети код купања, у јесен код бербе, а у пролеће код свакојаких фантазија и бесмислица; укратко, увек код неке опасности, дангубе или лакрдије, а далеко од његове строге речи и његових озбиљних лекција. То је младеж од њене једанаесте до њене деветнаесте године, и са том стихијом се он бори годинама, а осећа да у тој борби он са сваком годином бива слабији и уступа стопу по стопу томе неуништивом непријатељу.
Уредан и беспрекорно озбиљан живот који води одувек не одржава га у снази и младости. Напротив, он стари нагло и пре времена, брже од својих колега које су мање уредне и озбиљне. У четрдесет петој години, он је и сед на слепоочницама, ћелава темена, мршава лица нездраве боје, а надувена врата, несигурна покрета и нестална погледа уплашених и жалосних очију. Уредан је, али на неки немио начин, а штедљиво и старовременски одевен, лети у сивом а зими у црном оделу, као чиновник погребног друштва.
И кад такав стане на подиум и наслони се једном руком на катедру, а другом се ухвати за браду, ђаци се у последњим клупама већ пригушено кикоћу, али кад им гласом муклим од гнева каже да су будале, да у свету нема разлога смеху, напротив, напротив... тада се дечаци савијају од грчевитог смеха, узалуд затрпавају дланом уста и крију лице под клупу.
Професор стоји непомичан, сав најежен као болесна врана, и са мржњом у погледу и дрхтајем у гласу говори јетко:
– Шта има ту смешно? То је жалосно!
А разред се тресе од незадржљивог веселог смеха.
Такав је човек и наставник био професор Васиљевић звани Дурхцуг.
Онај ко би посматрао њега и његов рад, могао би век провести размишљајући о том какве везе има овај чиновник-предавач са педагогијом, која треба да подиже и ствара здраве и срећне људе и грађане, какве везе са науком или уметношћу, – и никад не би нашао одговор на то питање. Али, уколико је наставни систем тадашњих аустријских гимназија у Босни имао за циљ да у младом човеку и будућем грађанину угуши сваку клицу самосталности и убије жељу за ма чим оригиналним, стваралачким, вишим и лепшим, овај наставник је био савршен службеник тога система. Боље речено: он је настојао свим силама да то буде.
Ето, тај и такав професор Васиљевић ишао је и тога јутра 1. маја 1906. године, као ваздан, истим путем, у исти сат пут своје школе.
Било је нешто пре девет сати, улице су изузетно мирне и као опустеле. Крстаре жандармске патроле, на угловима по један од градске полиције. Чудна тишина.
Сарајевски радници решили су тога пролећа да први пут прославе међународни празник рада, Први мај. Али професор Дурхцуг, који је живео само за себе, тј. за своју усамљену чудњачку егзистенцију и своју струку – а видели смо у чему је била његова "струка" – није, наравно, знао шта се све дешава и шта се спрема међу сарајевским радницима, који су за њега били далек и непознат свет. Он је, додуше, већ од лањске године слушао понешто о радничком покрету у Сарајеву; и новине су писале о том, али он је новине читао површно и нередовно. Не би се могло казати да је био потпуно равнодушан према тој ствари. Напротив, њега је и љутила и плашила помисао на то као на сваки неред и сваку тежњу за променом, и болело га је помало као лична увреда.
Једне недеље, кад је водио свој разред у цркву, срео је групу младих радника, људи и жена, закићених црвеним цветовима, ишли су негде брзо и говорили нешто живо. То су били "социјали". Све неки жустри људи, а на лицима им, како се њему чини, усплахирени, изазивачки израз. Осетио је дубоку одвратност према тим немирним људима; у црвеним цветовима њиховим видео је нешто нездраво и опасно, као да та јарка боја казује нешто што се не говори и што, изговорено, доноси немир и несрећу; као да је на рупици од капута из које је вирио каранфил стала да избија крвава изнутрица сваког појединог човека. Узбудили су га за тренутак и озловољили, али их је исто тако брзо и заборавио. Као и многи људи његовог звања и положаја, и он је на сав тај раднички покрет и на манифестације и сукобе који га прате гледао издалека и са висока, отприлике онако као и на сва остала зла и незгоде са којима државна управа има да се бори, као на ствари које се њега не тичу, уверен да у великом државном механизму постоје позвани који о том брину и који ће и томе злу стати на пут и савладати га, као што савлађују епидемију и друга зла и невоље. Он се тим питањем не би уопште бавио да оно данас, на дан 1. маја, није само дошло у његов разред и потражило га. Јер ако је професор пролазио слеп, глув и нем кроз живот, нису његови ученици седмог разреда.
Већ три недеље се говори по вароши да првог маја радници неће доћи на посао, да ће "социјали" тога дана организовати прославу и развити црвене барјаке, да власт неће моћи то дозволити, да ће доћи до сукоба. И у сарајевским новинама било је неких полемика поводом тих вести.
Уочи првог маја објављено је великим плакатима да Владин повјереник за град Сарајево забрањује тога дана, на подручју града, сваку прославу, свако сакупљање уопште, и свако истицање радничких амблема, црвених застава, црвених цветова итд. Све то под претњом строге казне.
Кад је свануло сунчано и свеже јутро првог маја, велика већина радника није отишла на рад, иако је био радни дан, него се празнички одевена просула по сарајевским улицама. Мобилисана је сва полиција и сва жандармерија; у приправности је била и војска. Полицајци и жандарми су растеривали и најмање групе радника, тргали сваки и најситнији црвен знак из руку или са груди, хапсили мушко и женско за најмањи покушај непослушности или отпора. Било је доста таквих малих сукоба, али радници су, очигледно по плану, избегавали сусрете са полицијом, разливајући се као вода по свим улицама и капијама. Тако је велика већина успела да се прокраде до у Ковачиће и кад се полиција сетила да затвори пут преко мостова на Миљацки, и на хиљаде радника, са скривеним амблемима и савијеним заставама, већ је успело да пређе Миљацку. На друму који води у Лукавицу и који је већ изван "подручја града Сарајева" саставила се одједном велика поворка; над њом су се виле црвене заставе, а сваки радник био је закићен каранфилом од црвене хартије.
Надмудрена полиција остала је у граду. Сви командири су добили строг укор и пооштрене наредбе, а они су то утростручили и пренели на своје потчињене, тако да је сваки полицијски стражар ишао сада киван и накоштрешен, и будно пазио да му где не промакне ма и један незапослен радник или најмањи црвен знак. А тамо изван вароши жандарми су, растурени у многобројне патроле, пратили са страна поворку и у Лукавици опколиле целу пољану на којој је отпочео прави збор са говорницима и клицањем.
То није знао нити је слутио професор Дурхцуг, који није читао ни новине ни летке ни огласе, ни разговарао са људима, ни гледао око себе на улици, него оборене главе брзо прелазио кратки простор од стана до школе, али све су то знали и добрим делом и видели његови ђаци седмог разреда. Неки од њих су пре доласка у школу обиграли цео град, посматрајући како полиција разгони раднике и отима им црвене цветове; многи су трчали заједно с радницима, радосно купећи разасуте каранфиле, и вичући иза угла: "Доле сабљаши! Живио мај!", јер су то и радници викали. Зато су неки од њих и задоцнили на час и зато и сада седе као на иглама, још задихани и румени од узбуђења и задовољства, вике и трчања; зато се сашаптавају и сагледају међу собом, привидно прате оно што им се говори и расејано одговарају на питања, али види се да у исто време ослушкују звукове споља.
Тај појачани немир свога и иначе увек немирног разреда, професор је добро осећао, иако му није знао прави разлог. У разреду је владала нека спарна и раздражљива атмосфера, тако да је професор наредио да се изузетно отвори један прозор, и то онај у дну собе, далеко од катедре, али да се нико и нипошто не усуди отворити у исто време и врата. Знојио се и трептао очима. Настојао је да виком и грдњама привуче и веже њихову пажњу.
– Шта је вама данас? Ко да сте се лудих гљива најели.
Не успевајући да смири ђаке и да им пажњу задржи на ономе што говори или што их пита, професор је појачавао грдње; већ их је назвао ћаловима, празним тиквама, смрдљивим бубама и стрвинама, кад му се одједном реч одуже и отворена уста укочише: у последњим клупама неко је с једног краја на други добацио црвен цвет који је у луку прелетао цео разред и изгубио се међу ђацима.
Црвен цвет! То је дакле! Кад је оне недеље видео грлату групу "социјала" и црвене цветове на њима, он је осетио одвратност, мржњу, неки сврабеж у мишићима и потребу да лично, својим рукама помогне да се тај свет ућутка и врати на посао, да не буде по улицама ни јарких боја ни дрских речи ни гласног смеха. Али ово сада, да његови ђаци, у његовом разреду добацују једни другима црвен цвет као да су бравари са станице или циглари из Кошева, то га је поразило. Зато је и стајао тако једно време, отворених уста, као окамењен. А онда се прибра, просикта нешто неразумљиво и сав најежен, погнут и напред испружених руку и раширених прста, пође као у напад. Ишао је право ка клупи у коју је пао цвет, али пре него што је дошао до њега – невидљива рука га баци, и високо изнад професорове главе, у црвеном луку, цвет прелете и паде на други крај разреда. Професор се окрену брзо око себе. Тако се развила чудна игра.
Као што лопта у игри иде од руке до руке ка своме циљу, тако су ђаци добацивали један другом црвени каранфил, успевајући увек да заварају професору очи. А он је, као недорастао партнер у тој игри, трчао за цветом, окретао се око себе, настојећи да га не изгуби из вида. Скакао је смешно од једног ђака до другог. Кад би му се учинило да је добро видео код кога је ђака пао цвет, он би притрчао и стао поред њега, гледао га тренутак оштро, испитивачки, а онда би му наједном наредио да расклопи стиснуте песнице. Младић би то учинио. Руке су му биле празне. Настао би грохотан смех целог разреда. Професор је трчао и посртао даље.
Занесен својим огорчењем и правом ловачком страсти, професор није приметио да је један од ђака из последње клупе успео да избаци цвет кроз отворен прозор. ђаци су, одушевљени игром, и даље дизали руку, час један час други, као да нешто бацају. Задиханом и превареном професору, коме је све више ударала крв у главу, укрштале су се црвене линије пред очима и он је трчао са једног краја на други, хватајући цвет кога више нема у разреду. Најпосле је наредио да се прозор затвори, затим да сви устану и да руке са раширеним длановима дигну увис, а он је погнут четвероношке ишао и тражио испод клупа црвени цвет. Над њим се таласала шума од немирних прстију, кривила се младићка лица у грчевитом смеху и безбројним гримасама, а кад би он нагло подигао главу и неповерљиво погледао у њих, све би се руке смириле, сва лица изгладила и очи целомудрено оборене гледале преда се.
Измучен, ојађен, професор је најпосле одустао од узалудног трагања, вратио се на катедру и рекао измењеним гласом који није далеко од плача:
– Добро! Добро, ја ћу вам показати да има власти и да овде мора бити реда.
Био је толико узбуђен да није могао да се сети ниједног од својих погрдних израза, или су му за овако страшан случај сви изгледали преслаби. У то је срећом зазвонило звоно. Професор је рекао да нико не сме изићи из разреда и да нико неће данас отићи на ручак док се не нађе тај, тај... то, то... од мржње и огорчења није могао да каже шта, него је само махнуо претећи руком, узео своју свеску, и залупио врата за собом.
У зборници и код директора Дурхцуг је направио читаву узбуну. Црвен цвет! Узалуд су га стишавали и питали где је тај цвет. Он је само сиктао и викао испрекиданим реченицама да је ствар крупна и да не може проћи само тако, без истраге и казне.
Неки наставници су се смејали у дну зборнице. И сам директор са златним цвикером и проседом брадицом, човек чије лице ретко зна за осмејак, вртео је главом у недоумици, слушајући како Дурхцуг озбиљно прича о свом лову на црвен цвет. Кад је директор изишао, да би у самоћи донео одлуку о Дурхцуговој жалби, наставници су се још више осмелили, прилазили своме колеги, који је још увек дрхтао од гнева, и са лажним саучешћем запиткивали га о појединостима његове борбе са ђацима.
Професор математике, Славонац, страствен ловац, крупан и пунокрван човек који воли добро да поједе и попије, до грубости искрен, пришао му је са широким покретима и својим простосрдачним начином рекао:
– Ама, колега ко зна да ли је то и био црвен каранфил. Бећари су то ти у седмом, знам их ја, и у стању су да измисле сваку хунцутарију.
Дурхцуг се увређено исправио.
– Молим, ја нисам ни луд ни пијан. Ја алкохолна пића не пијем. Али, господо, ја вам морам казати да ја нећу ствар оставити тако и да ћу и на вишем месту ако треба...
Ту Дурхцугово лице постаде одједном за читав тон тамније, његове модре и водњикаве очи променише боју и у њима се јави нешто опасно и погано.
Професор математике не дочека крај реченице, насмејани поглед његових крупних, црних очију, ловца и математичара, одједном угасну и он устукну као да је нагазио на змију. Смех у зборници престаде.
Цео разред је задржан заиста преко ручка у школи. Сам директор је водио истрагу. ђаци нису признавали ништа. Ни уобичајена претња да ће због једног или двојице сви страдати није овог пута помогла. Они из првих клупа, који би можда и одали, нису заиста знали ни ко је донео цвет, ни да ли је то и био цвет, ни да ли је био црвен. Видели су само да је господин професор трчао и хватао нешто невидљиво међу последњим клупама. А они из последњих клупа нису признавали ништа. Никад није било никаквог цвета у разреду нити су га они добацивали један другом. Био је отворен један прозор и они су мислили да се господин професор наљутио и устрчао због – промаје, па су сви махали рукама, позивајући оне који су најближи да затворе прозор. То је све.
Најпосле, кад се ни на који начин није могао не само пронаћи инкриминисани цвет, него ни доказати да је заиста постојао, ствар се свршила тако да је цео разред добио укор.
Професор Дурхцуг је одболовао тај случај са црвеним каранфилом. Зелен у лицу од разливене жучи, закопчан као да је октобар а не мај месец, он се вукао још читаве две недеље као рањеник и говорио танким мученичким гласом. Све то, наравно, није ни најмање тронуло његове ђаке седмог разреда. Они су му се и даље свирепо смејали и подсмевали на сваком кораку.
Тако је окончана и брзо затим и заборављена узбуна због црвеног цвета који се појавио у немирном седмом разреду гимназије, где узбуне ни иначе нису биле ретке. Али тај црвени цвет – у ствари, парче сплетене жице и малко вешто изрецкане савијене црвене хартије – имао је своју даљу историју и постао судбоносан за друге људе, који немају никакве везе ни са седмим разредом, ни са његовим разредним старешином, професором Дурхцугом. Јер, у судбоносним временима свака и најмања ствар може постати судбоносна. (А "судбоносним" ми обично називамо немирна времена друштвених прелома и изузетних догађаја, сред којих се одједном нађемо, а њихове узроке, њихов смисао и домашај не можемо и не умемо потпуно да сагледамо ни право да изразимо.)
Али о свему томе биће говора на другом месту.
