кô рано цвеће пролећем што буја
све жудње твоје име гутаху
кô јато синоћ рођених славуја!
Јутрос ми снови тобом мирисаху!
И тобом све ме поздрављаху ствари!
Из свег ми твоја уста пуна зоре
збораху својим говором што зари,
из свег љубљаху два ока што горе!
Тобом ме неме поздрављаху ствари!
О теби јутрос причаху све руже
заносно причу ружичасту једну,
и свежи пупи, што се љупко круже,
тепаху песму бескрајну и жедну!
Грцаху јутрос о теби све руже!
Док пролећа те избираху моја
царицом својом, и тамјаном бујне
младости недра кадијаху твоја,
уз псалме крви вреле и олујне!
Пролећа теби клањаху се моја!
Царице мојих пролећа што цепте,
јутрос све риме моје се злаћаху
златом у ком ти лепе косе трепте,
и све се песме у те претвараху!
Царице мојих песама што цепте!...
