и бол снега са небом плови.
Најзад полетеше гаврани,
крила лепећу као људска срца.
У честару крај пута гомила се тмина
да још мало причека.
Потом, потиснувши у страну белину,
црна каљуга лагано се слеже.
Опет шкрипе санке. Тихи долазак
овде кочијаш слави с колима сена,
ућутао,
да не би љутио
ноћ младу десет хиљада година.
• Превела с чешког Бисерка Рајчић
