Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Бранко В. Радичевић | КРАЈПУТАШ



Никада небо не би тако високо.
Извор вода до колена, жедна уста.
Бејах земља, војник ли ил соко.
Знаш ли, брале, како је крв густа.

Још падам, плаче невољно безгласје.
И шкрипне тужно опанак у прескоку.
Живот и смрт, немогуће у сроку,
на војишту су најљубавније согласје.

Стојим, докле сам ракљаст, у зелен трави.
Утонула снага и руке. Ког да грле.
Пао сам, нишанџија, у предвечерје Сави,
Село моје, кад снаше коноп трле.

Ево ме, дрво да плаче, како се разластари
прсата приказа ми, и разроко ми очје.
Кренуо бих у поља, кад певају пластари.
Ал мртвом нема спаса, устало би кочје.

Земљо, нисам мртав, дивно храни
војаштво моје песама лишај жути.
Ја се искрадам из камена и гледам иксан страни
верној ми љуби љубавну памет мути.

Путниче, мука ми, тако свене ти станак.
У неверици око залудно тугом сја.
Ја знам: живот је наш као конац танак.
Боље да лежиш ти а словље да читам ја.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта