Извор вода до колена, жедна уста.
Бејах земља, војник ли ил соко.
Знаш ли, брале, како је крв густа.
Још падам, плаче невољно безгласје.
И шкрипне тужно опанак у прескоку.
Живот и смрт, немогуће у сроку,
на војишту су најљубавније согласје.
Стојим, докле сам ракљаст, у зелен трави.
Утонула снага и руке. Ког да грле.
Пао сам, нишанџија, у предвечерје Сави,
Село моје, кад снаше коноп трле.
Ево ме, дрво да плаче, како се разластари
прсата приказа ми, и разроко ми очје.
Кренуо бих у поља, кад певају пластари.
Ал мртвом нема спаса, устало би кочје.
Земљо, нисам мртав, дивно храни
војаштво моје песама лишај жути.
Ја се искрадам из камена и гледам иксан страни
верној ми љуби љубавну памет мути.
Путниче, мука ми, тако свене ти станак.
У неверици око залудно тугом сја.
Ја знам: живот је наш као конац танак.
Боље да лежиш ти а словље да читам ја.
