slike pesnika

Бранко В. Радичевић – КРАЈПУТАШ



Никада небо не би тако високо.
Извор вода до колена, жедна уста.
Бејах земља, војник ли ил соко.
Знаш ли, брале, како је крв густа.

Још падам, плаче невољно безгласје.
И шкрипне тужно опанак у прескоку.
Живот и смрт, немогуће у сроку,
на војишту су најљубавније согласје.

Стојим, докле сам ракљаст, у зелен трави.
Утонула снага и руке. Ког да грле.
Пао сам, нишанџија, у предвечерје Сави,
Село моје, кад снаше коноп трле.

Ево ме, дрво да плаче, како се разластари
прсата приказа ми, и разроко ми очје.
Кренуо бих у поља, кад певају пластари.
Ал мртвом нема спаса, устало би кочје.

Земљо, нисам мртав, дивно храни
војаштво моје песама лишај жути.
Ја се искрадам из камена и гледам иксан страни
верној ми љуби љубавну памет мути.

Путниче, мука ми, тако свене ти станак.
У неверици око залудно тугом сја.
Ја знам: живот је наш као конац танак.
Боље да лежиш ти а словље да читам ја.



Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта