logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Најлепша поезија свих времена. Проза - кратке приче…
slike pesnika

Борис Пастернак – РАСКИД

I
Анђеле лажљиви, полако, полако,
Ја бих те опио тугом, веруј мени!
Овако – ја не смем, зуб за зуб – овако!
О, јади голом лажју заражени,
О, бедо, бедо поражених.

Анђеле лажљиви – није смртна рана
Патња, што се срце под екцемом скрива!
Али зашто душу болешћу извана
На растанку мучиш? И зашто целиваш
Бесциљно, као време, као кишна плима,
Уз осмех убијаш, за све, и пред свима!

II
О, стиду – тегобо! О, савести, хиру!
Колико је сања у растанку раном!
Када бих ја, човек, био пуким збиром
Уста, ока, плећа, образа и длана!
Ја бих знаку строфа, њином крику, бури,
И крепкости туге, и њеној лепоти
Подлего, и све их повео на јуриш,
Кидисао теби, о, моја срамото!

III
Од тебе ћу мисли да одвратим,
Не у гостима, за вином, већ на небу.
Код суседа неко некад ће да сврати,
Кад чујем звонце, сетићу се тебе.

Банућу к њима док децембар бруји.
Из врата у врата. Ходник је преграда.
"А ви откуд? Шта је, шта се тамо чује?
Какве ли сплетке колају по граду?

Да ли се туга свеједнако вара?
И да ли шапће: ‘Мишљах – да све мину’.
Још идалека, познаница стара,
Кликнуће бодро: ‘Ви сте, уистину!’.

Да ли ће трагови да поштеде мене?
Ах, кад бисте знали, како тужи годи,
Кад вас по сто пута током дана прене
И сличности лови улица у ходу!"

IV
Засметај ми, покушај! Дођи, кушај да угушиш
Овај напад очаја што куља данас ко жива у Торицелијевој пустоши.
Забрани ми, лудило – о, приђи, сегни, пустоши!
Сметај да брбљам о теби! Без стида, сами смо, смело!
О, гуши већ, о, гуши! Врело!

V
Сплети овај пљусак, ко вале, хладних лактова.
И као љиљане, атласне и власне бесциљем дланова!
Навали, ликовање! Напред, у видике! Лови – у бесомучној игри овој -
Гласе се шуме, загрцнуте ехом лова у Калидону,
Где као јелен, безуман, Атланту Актеј по пољани гони,
Где љубљаху се безданим азуром што звижди у ушима коња,
Целиваху док лавеж хајке одзвања
И миловаху уз јеку рога и треску дрвећа, копита и рике.
– О, напред! Напред – у видике!

VI
Разочарана? Хтела си у миру
Да се растанемо уз реквијем благи?
Уцвељена лика, док зенице шириш,
Уплакана, своју мерила си снагу?

С литургијом би фреске опале са свода,
Док с усана Баха музика све гиба.
Од вечерас види мржња моја свуда
Расплинутост. Штета, недостаје шиба.

У мраку, пренув се, из сна, при чистој
Памети, решила је – све ће да преоре.
Да је време. Да самоубиство ништа не користи.
Да је и то само – ко корњачин корак.

VII
Мој друже, нежни мој, о, сасвим као ноћу у лету Бергена на пол,
Паперје страшно што с ногу пингвина ко снег пада,
Кунем се, нежни мој, кунем се, није бол
Кад кажем – заборави, мој друже, спавај сада.

Кад као труп у леду до крова заривеног брода Амунџена,
У лику зиме, јарбола покривених ињем,
Лебдим у поларној светлости твојих жена,
Спи, друже, све ће проћи, умири се, не кињи.

Кад сасвим као север слеђених пољана
Крадом од будних санти и арктичкога снега,
Плашећи ко сабласт очи слепих туљана,
Ја кажем – не тари их, спавај: све је шега.

VIII
Мој што није широк, да по њему клонем.
Наслоним груди и забацим руке
За крај од туге, за земљоуз онај,
Кроз миље пута крченог до луке.

(Сад је тамо ноћ.) За свој знојни затиљак.
(Легли су у кревет.) Под твојих плећа окриље.
(И гасе светлост.) Да их пустим рано,
Доксат би их коснуо успаваном граном.

Не пахуљицама! Руком покриј хтења!
О, небеса клета, с браздом сред маглине
Крстовданских звезда, знаком закашњења
Возова што хрле у северне тмине.

IX
Клавир ће пену с уста да оближе.
Занос ће тебе да сатре ко сне.
Рећи ћеш: – Мили! – Не, викнући, не!
Уз музику, како? – Шта ће бити ближе

Но акорди што су у тами интимни,
Док, ко дневник бачен, сви у камин лете?
О, схватање чудно, само главом климни,
Климни, биће чудо! – слободна си, ето.

Не држим те. Иди. Иди, мила моја.
Одлази код других. Вертер је већ мртав,
А данас и ваздух има задах смрти:
Кад отвориш прозор, ти отвараш жиле.
slike pesnika

Борислав Радовић – БЛЕСАК УСПОМЕНА

Већ су се увелико  ратне
последице блажиле, мада
тетка ипак продаде златне
наушнице из Цариграда.

Одахнуло се што је почев
од глади прошло оно страшно,
а баш тих дана би дат очев
прстен за свињску маст и брашно.

Све се спокојније сред зиме
западало у сан уз јаук
ветра, кад с огревом, наиме,
оде мајчин сафирни паук.

Убрзо, при замени стана,
мораде планути у сваком
случају дијамантска грана,
док се још  жалило за баком.

И најзад, како не би даље
узалуд светлуцало ништа,
дедине звезде и медаље
нађоше пут до позоришта.

То доба, кад су пред привеском
за кључеве сећања сама
плавила тамни плиш  свим  блеском
заосталим у кутијама!
slike pesnika

Борислав Радовић – МИТСКА ПРИЧА

У оно доба кад су ткачи
митова вукли митске нити,
основ беху облик и начин
глагола имати и бити.

Онда би вукли митске нити
и на сва уста и  сва звона
славили поход у забити
разних змајева и грифона.

На сва су уста и сва звона
нарочито хвалили претке,
тек потом борбе око трона,
отмице, прељубе и сплетке.

Посебно су хвалили претке,
уносећи у митске свеске
подвиге опасне и ретке,
одговоре јасне и реске.

унели би у митске свеске
нешто прљавог митског рубља ;
никад, међутим, без небеске
подршке ни без родољубља.

С нешто прљавог митског рубља,
знали су у то доба ткачи
митова, прича није дубља
али далеко дуже значи.
slike pesnika

Борислав Радовић – СЕЋАЊЕ НА УМЕТНИКА

Сви што су умели да ходају по жици
и да се петама почешу за потиљком,
скакачи увис, пливачи низводно,
задриглих, увек препланулих лица
с блеском нових зуба у старим досеткама,
па криволовци и ловочувари :
све сам цвет на скоруп се згомилао тамо;
и они који свакад дођу
с онима који ређе навраћају,
и они који не би дошли
због оних који ће из обавезе доћи,
и они који тек долазе
за онима који ће прерано отићи,
и они који стижу први
уз оне који се купе последњи…
А он је стајао крај врата; и пушио,
искоса ухватљив у једном огледалу…
Тек што је бацио опушак,
већ га није било у препуном  салону.
slike pesnika

Борислав Радовић – У СЛАВУ ЕРОСА

Магла ће ти лик, а уздах бити име.
Лептир у чаури што свест свилену скрива
У срцу тренутка, док мисао остаје жива
А тело се губи, без влаге и тежине:

Олујно твоје срце у стакленој башти
Куцаће раскош времена, старост песме.
Са прозора тесних видеће се често
Твој корак горе-доле, који не мери ништа.

Бићеш у посебном свету као у машти
Кад око види што се видети не сме:
За лажне речи тражићеш вечито место,
За племените речи које не значе ништа.

Бићеш сенка која говори чита и пљује
Такмац природе мајке, могућност и закон.
А песма ће тек у смрти да се чује
И јавиће ти се још неписаним знаком.
slike pesnika

Борислав Радовић – ЗИМСКА МАШТАРИЈА

Замишљам најдужу зиму онога доба;
Месец, јасан читавог дана,
замрзнуте гваље од перја под дрвећем;
и не мирише да ојужи.
Па ловци што вире из пећине, чађави:
сметови заклањају видик,
над отвором висе снопови леденица.
Шта ако је и главној ватри
догорело – да им још греје само претке?
Нешто би се, ни крик ни цвилеж,
у добар час коме ту отело из грла,
нешто буновно, налик јаву
птице изгубљене у крошњи спарне ноћи.
Затим би кренули остали,
уста за устима, уз плач ситније деце;
ствар је могла тећи баш тако,
све док се не нађу у дослуху с прецима:
крајње једноставно, не налазећи речи,
не држећи до прозодије,
не водећи бригу да ускладе гласове,
не сметајући једно другом.
И сви би замукли, замишљам, да ослушну
капање воде са сводова.
slike pesnika

Борислав Радовић – МЛЕКО И МЕД

Да нам је знати, теби и мени,
чија је оно кућа у шуми,
навраћали бисмо пред њен праг, трагајући
за дупљом где се скупља мед,
за вименом из којег се пушта млеко;
ноћивали бисмо у њој чело уз чело:
„близнаке језгре у коштици“.
Да нам је сести, теби и мени,
с вечера за сто у оној кући,
ослушкивали бисмо време како гребе
и цијучући подрумом тумара,
док између тебе и мене –
као међ непцем и језиком –
млеко и мед на трпези
уливају присност у земљане посуде,
уводе сјај бића у разговор очију.
slike pesnika

Борислав Радовић – УВОД У ПРИПАДНОСТ

Нашао сам се у шуми очију,
Која ми је притулила све звезде.
Горео сам
а нисам био њихово питање;
ниједна ноћ ту није била моја,
сам је хлеб имао туђ укус.
Био сам рана саврела на снегу.
И само су ми сопствени трагови
жегли табане док сам тумарао
голетима уобразиље.

Онај сам који није постојао;
који је цвокотао и писао,
мрзнуо се, са свећом у грудима,
и одасвуд се граничио
поразним сличностима, пресамићен
у коцки своје ћилибарске драме.
Тако су ме нашли.

Од тада сам овде,
на самом прагу порекла, насељив
читавом лествицом врискова, –
ако се још уопште сећам себе!
slike pesnika

Борислав Радовић

Борислав Радовић
Рођен је 10. марта 1935. године у Београду, где је завршио основну школу, гимназију и дипломирао на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета. Осим у Народној библиотеци Србије, као уредник је радио и оставио свој печат и у издавачким кућама Младо поколење и Нолит, у којем је био саставни део чувене редакције коју су чинили Васко Попа, Иван В. Лалић, Јован Христић и Александар Ристовић. Пред крај каријере био је и директор предузећа Југославија филм.
Поезија Борислава Радовића превођена је на енглески, руски, италијански, шпански, кинески, румунски, чешки, пољски, словачки, словеначки, македонски, мађарски, турски, литвански и албански језик. Заступљен је у многобројним антологијама, изборима и прегледима.
О поезији и есејистици Борислава Радовића, између осталих, писали су и Божо Вукадиновић, Ђорђије Вуковић, Славко Гордић, Милован Данојлић, Александар Јовановић, Милан Комненић, Вук Крњевић, Драган Лакићевић, Радивоје Микић, Иван Негришорац, Милица Николић, Васа Павковић, Предраг Палавестра, Михајло Пантић, Јован Пејчић, Новица Петковић, Александар Петров, Богдан А. Поповић, Саша Радојчић, Драшко Ређеп, Симон Симоновић, Драган Стојановић, Драган Хамовић, Иван Чоловић. Поводом добијања награда Десанка Максимовић и Жичка хрисовуља објављени су зборници с прилозима критичара Поезија Борислава Радовића (2002) и Борислав Радовић, песник (2003), а Институт за књижевност и уметност и Библиотека града Београд објавили су зборник радова О поезији и о поетици Борислава Радовића (2017).
У Народној библиотеци Србије, судећи према потписаним издањима, радио је као уредник отприлике од 1973. до 1977. године. Потписао је веома значајна издања из тог периода, као што су Каталог књига на језицима југословенских народа 1519–1867, као и прва три тома Каталога књига на језицима југословенских народа 1868–1972.
Стихове је објављивао још као средњошколац, да би се као студент огласио првом збирком Поетичности (1956), за коју је добио Бранкову награду. Уследиле су песничке књиге Остале поетичности (1959), Мајна (1964), Братство по несаници (1967), Описи, гесла (1970), Песме 1971-1982, Песме 1971-1991, за које је добио прегршт најпрестижнијих награда, међу којима су Змајева и Нолитова, Бранко Миљковић, Васко Попа, Десанка Максимовић, Жичка хрисовуља. За есеје о песницима и поезији овенчан је признањем „Ђорђе Јовановић“, а остају упамћени његови изузетни преводи Сен Џон Перса, Елијара, Бодлера и Балзака.
Преминуо је у Београду 26. априла 2018. године.
slike pesnika

Матија Бећковић | ВОЛИМ ТЕ

Између два упоредника док провирујем главу
Између две жишке у слепоочницама
У паузама док радници пију чађаво млеко
И прашњави маслачак лепи се за плућна крила
Док црпем мед из језика и сипам у твоје уши
Између два далека поређења
Волим те.

Бродови се љуљају као пољупци
И слој ваздуха се на лепе сенке цепа
У машинерији ноћи
Моје срце је слично компресору
Наклоњену свему што нема везе самном
Док покушавам нестати у пољупцу
Волим те.

Рудници камене соли у мом срцу
Зора ломи суђе од порцулана
Кад си са мном знам да си на другом месту
Постаћу прашина ако волиш прашину
Ти која ме туђим именом зовеш
Волим те.

Долази пролеће и једну праву даму
Нико не може замислити без пудлице
Стави ми огрлицу око врата и води ме
Ја не знам пут – кријем се у твојој сенци
Ја сам твоја сенка и ноћ је моје царство
Свет ме изгуби, али ти ме доби
Волим те.

Што виде слепи не виде заљубљени
Покварени анђеле; о, снеже у августу
Моје су руке остале око тебе као обруч
Љубоморан на ваздушни притисак и воду
Љубавну воду која гори док се купаш
Одавно већ својим очима не верујем
Волим те.
slike pesnika

Јан Скацел | РАСТАНАК

Сами смо
као повређени да смо.
Узалуд по џеповима тражим
шта бих ти могао дати.
Али то није бол
по моме укусу
а у гајевима покрај Мораве
другачији крај бира љубав.
Шумом је јурио новембар
као јелен без главе.
Тело му беше маљаво
и уваљано у лишће.
Падало је,
падало у грабовој шуми
и нечујно кружило
а јелен без главе
шумом је јурио
на танким ногама,
галопом.
Јурио је и јурио,
кроз поља хитао,
с крвљу на слабинама
и главе одрубљене.

•Превод с чешког Маја Каурин
slike pesnika

Јан Скацел | ЈУТРО

Зором су контејнери пуни недосањаних снова
Тињају као тресет
Који за сушног лета око белих градова гори
Дошли су ђубретари
Звекет лима из сна птице буди
Дужност им је да певају
Из пепела се диже Феникс
И на улицу спушта
Јутарњи час округао као јаје
А неко, коме очи неиспаваност боји, корача иза ђубретара
И заувек се необичним дроњавцима придружује
Решен да остатке скупља
Са брижно нечуваних наслага вечности...

•Превод с чешког Маја Каурин
slike pesnika

Јан Скацел | КРАТАК ОПИС ЛЕТА

Пожари са четири стране гори лето
Опојно цветају багремове шуме
Зелена душа вина тиња у виноградима
У житу крвари турчинак

Пада мрак
сребрним мостом корача месец

Све је као хлеб извађен из пећи
а ноћ уједа

• Превела с чешког Бисерка Рајчић

slike pesnika

Јан Скацел | ЈЕСЕН С МРТВИМ ЈАСТРЕБОМ

Пејзаж у магли ЈеСен
из све снаге хоДала каменом златним
а крај пруге о телеграфске жице
с криком се обесио јастреб

На небу сунце попут јаме
у даљине јуре телеграфске жице
као пРазна рукавица од перја
мртва пТица виси заКачена о канџу

• Превела с чешког Бисерка Рајчић

slike pesnika

Јан Скацел | ПОСТОЈЕ

Постоје пејзажи у којима деца још машу возовима.
Увек смо помало тужни
на малим железничким станицама,
где нико не чека.

Одједном имамо душу белу од јоргована,
одједном је у нама превише човека.

• Превела с чешког Бисерка Рајчић

slike pesnika

Јан Скацел | НОЋНА КАЉУГА

Први мраз у новембру На путу за школу
ђаци убијају младунчад птица
на ноћним каљугама лед
танак
а то чак у срцу боли
Нешто крхко се разбило
једном и заувек Раније него што треба

• Превела с чешког Бисерка Рајчић

slike pesnika

Јан Скацел | МЛИН ЗА СНЕГ

Огребан као дрво
које је столар одложио у страну,
идем крај реке и седам муња бљештавих
дозивам на себе.

Испод мостова прелећу зимске птице
вода је празна.
Високо, изнад глава, шкрипи
сламени млин за снег.

• Превела с чешког Бисерка Рајчић
slike pesnika

Јан Скацел | ШТА ЈЕ ОСТАЛО ОД АНЂЕЛА

Ујутру,
док је све дрвеће још обавијено,
а ствари нетакнуте,
између двеју топола уздиже се анђео
и у пукотинама сна пева.
Ко први изађе на улицу,
том песмом бива рањен,
вероватно нешто предосећа,
али не примећује.

Зелено,
то је све што је остало од анђела.

• Превела с чешког Бисерка Рајчић
slike pesnika

Јан Скацел | ЗИМСКЕ ПЕСМЕ

Изнад поља најзад пада мрак
и бол снега са небом плови.
Најзад полетеше гаврани,
крила лепећу као људска срца.

У честару крај пута гомила се тмина
да још мало причека.
Потом, потиснувши у страну белину,
црна каљуга лагано се слеже.

Опет шкрипе санке. Тихи долазак
овде кочијаш слави с колима сена,

ућутао,
да не би љутио
ноћ младу десет хиљада година.

• Превела с чешког Бисерка Рајчић
slike pesnika

Јан Скацел

Јан Скацел
Песник и критичар рођен је 7. фебруара 1922. године у Внорови у Моравској области у Чешкој. Након студија живео у Брну, где је од 1963. до 1968. уређивао часопис Гост у кући (Host du domu), један од најзначајнијих чешких часописа после рата. Од 1968. године живео од поезије за децу и превођења. Будући да његова поезија није била друштвено ангажована, слабо је објављиван у самиздату.
Након Плишане револуције добија значајне европске награде, пре свега захваљујући преводима на енглески и немачки језик. Пред крај живота сматран је за највећег чешког песника и био је један од озбиљних кандидата за Нобелову награду.
Објавио књиге песама: Колико прилика има ружа (1957), Шта је остало од анђела (1960), Час између пса и вука (1962), Туга (1965), Прутићи (1968), Давно просо (1981), Нада с буковим крилима (1983), Одливци у изгубљеном воску (1984), Ко у тмини вино пије (1988).
Умро је 8. новембра 1989. године у Брну.
slike pesnika

Бранко В. Радичевић – КРАЈПУТАШ

Никада небо не би тако високо.
Извор вода до колена, жедна уста.
Бејах земља, војник ли ил соко.
Знаш ли, брале, како је крв густа.

Још падам, плаче невољно безгласје.
И шкрипне тужно опанак у прескоку.
Живот и смрт, немогуће у сроку,
на војишту су најљубавније согласје.

Стојим, докле сам ракљаст, у зелен трави.
Утонула снага и руке. Ког да грле.
Пао сам, нишанџија, у предвечерје Сави,
Село моје, кад снаше коноп трле.

Ево ме, дрво да плаче, како се разластари
прсата приказа ми, и разроко ми очје.
Кренуо бих у поља, кад певају пластари.
Ал мртвом нема спаса, устало би кочје.

Земљо, нисам мртав, дивно храни
војаштво моје песама лишај жути.
Ја се искрадам из камена и гледам иксан страни
верној ми љуби љубавну памет мути.

Путниче, мука ми, тако свене ти станак.
У неверици око залудно тугом сја.
Ја знам: живот је наш као конац танак.
Боље да лежиш ти а словље да читам ја.
slike pesnika

Бранко Миљковић – ИСПАШТАЊЕ СНА

Кад су ти две тужне птице вечност дале
Стрпљивост простора и свој лик по казни,
Главо низ црне стубе у непролазни
Дан патње, какве се ватре распламсале?

У дну је сунце и време је ватра. Ждрале,
Где му је одјек у срцу ил смрти? Поразни
Сведоци мора и промена испразних
Уснуше мир и скаменише вале.

Свет претворен у време отет зломе змају
Мировањем ватре и болне нејасности. Граде
Нема осуђених ноћас сви сањају

У вртовима где расте неповрат и папрат, и наде
Нема, али нема ни страха од змије
Пред вратима иза којих простор гњије.
slike pesnika

Фридрих Хелдерлин | ДИОТИМИ

Свето биће! На твој мир, ко у богова
Златан, бацах ја сен често; и за скривене
Дубље боли живота
Многе – сазна од мене ти.

О заборави то! прости! Ко облак пред
Тихим месецом грем ја, док ти стојиш, сјаш
Мирно својом лепотом
Опет, светлости, слатка ти.

• Превод Миодраг Павловић
slike pesnika

Бранислав Петровић – НОЋНА ПЕСМА

Хуље ми неке поручише пиће
да виде како
у песнику
свиће

И таман кад поче сунце да се рађа
изби нека гужва
нека туча
свађа

Око мога сјаја сташе да се гложе
потегоше чаше
револвере
ноже

Ту беху и неке Залутале жене
сташе да вриште
лају
ко хијене

За њима трагом горки неспавачи
ко да су сву ноћ
спали
на ломачи

Тада и у мени већ поче да свиће
заставе развих
и постадох
пиће

Један од оних што се први напи
нагну ме из чаше
не оста
ни капи.
slike pesnika

Гордана Тодоровић | ДОЂИ, ДА ПОКУШАМО

Ја знам да ћу опет стајати негде, далеко изван нас,
наслоњена на зид у најудаљенијем углу собе на
четвртом спрату.
Гледаћу великим очима,
са јако уцртаним понорима на свом лицу,
са доста ироније
можда,
и са нешто мало сажаљења:
шта раде ови људи?
Свеједно.
Ја сам најзад разумела да оно
што је у јорговану није нимало важно.
За сањање нису постеље потребне.
Питање је сасвим друкчије постављено:
да ли ћемо затреперити заједно
као оне две жице на Рилкеовој виолини,
из којих гудало мами исти звук.
Али ни он није знао
на каквом смо лудом инструменту струне ми
и ко је мајстор, који нас држи у руци.

Свеједно.
Није ми потребан човек да бих могла себе да лажем.
И сувише волим самоћу, а да бих могла остати сама.
И сувише ми смета галама, а да бих могла остати
сама.
Лутала сам већ довољно.
Лутаћу још довољно на свом путу између два дрвета
на свом путу од колевке до мртвачког сандука,
од једног лежишта до другог.
Па зашто онда не би дошао ипак ти,
иако знам да не постојиш?
Био би ми као вода.
Ништа не волим као воду,
хладан млаз кроз гркљан,
никад ми није досадила,
никад је довољно није било.
Онај бокал воде што за сваким обедом попијем
сасвим сама
нека ти буде доказ
да би ми био довољан један човек,
само да те нађем.
Ко зна пре колико времена су
немилосрдни богови завидљиво расекли мене на две
половине
и сад тражим ону другу.
Надам се да си то ти, иако знам да не постојиш.
Свеједно.
Ја немам своје тренутке коме да дам
и зато те зовем.
Дани се лако испуњавају сатима и минутима,
у месецу је број дана тачно одређен
и свака година има дванаест избројаних месеци.
Године, месеци, недеље, дани, сати,
хоризонталне и вертикалне линије на тачној табели,
испуњени квадрати са црвеним, црним и плавим
садржајем.

Дођи.
Да покушамо.
Можда се с тобом нећу осећати као увек у туђем
оку,
као тужна, неспокојна авет међу мирним
мртвацима.
Стајаћу.
Гледаћу нажалост и опет и издалека.
Ко зна,
можда смо једно другом течност, која испуњава
врч до врха.
Да ли да те благословим,
да ли да те проклињем, што не постојиш?
Претходно Следеће

Најлепша поезија свих времена. Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Проза - кратке приче. Najlepša poezija svih vremena. Najlepša ljubavna poezija. Velikani rodoljubive poezije. Opisna i refleksivna poezija. Proza - kratke priče.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта