О ти који стално срећи
Гледаш леђа;
У сумрак, кад предах мами,
Земља је у полутами
Мрачна, смеђа.
Са варљивог океана
Пена, пара узвитлана
Куља густо.
А кад гледаш тим видиком,
Нигде куће! Никог, никог!
Пусто! Пусто!
Ноћу – прича свуда иста:
Крадљивчево око блиста
Крај твог пута,
А дружина шумских дама
Понекад је, јао нама!
Нешто љута.
Оне крећу сад у роју;
Немој само срести коју
Ту у тмини,
Док злодуха зрачних јато
Започиње плес у златној
Месечини.
