као што наопако у циркусу кловнови коње јашу,
али у крчми, где кисели дувански дим зидове гарави,
где се човеку свашта у глави јави,
Зашто у животу ниједну ја не разбих чашу?
Многе сам ноћи у крчми пробдио,
кући да не доспем,
често сам до зоре пио
да из чаше ни кап не проспем.
Вино за мене не беше ко за ништарију другу
похлепна навика себе да уништавам,
у њему сам многу своју тугу
умео тихо да успавам.
Само ми једно никада не успе, макар и да се посрне,
алкохолом да избришем чудан лик једне жене
и очи њене црне,
неком тешком тугом болно укочене.
На дну чаше тај лик ме је прогонио,
и све је залуд било!
Узалуд се лудо и крвнички пило, –
црн се поглед на дну чаше крио!…
