Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Милан Дединац | НОЋ ДУЖА ОД СНОВА



Певам да ми дан овај не оде у привиђења.

Толико се минулог лета срушило сунчаних јата,
толико звездане ватре у очи празне од бдења,
да обневидех одједном под пљуском огња и злата
и глава ми се помути од ненадног помрачења.

Па тек што сам свео очи да се од бола умире,
заисках опет да видим, још једном, високе боје,
ал Сунца више не беше: црни се колути шире
и само на обалама искре се последње роје.

Не знадох да је с видика одавно Сунце клонуло,
јер скитах спуштене главе једино блеском занесен,
и не слутих а је лето у своју сен утонуло,
да је ноћ дужа од снова и да се смркнула јесен.

Па прихватих се за грану, тражећи од ње спасења.
'Грана је, грана је!' - шанух. О, нашто та искушења?

Насмеј се да ти дан овај не оде у привиђења!

Небеских светлила нема, ал помрчином не блудим,
јер сам тог златног лета толико сјаја скупио
да ми се већ казивало да место зора ја рудим
и да свуд разливам сјајност коју сам с неба упио.

Будим се, а из мог тела, гле, светлост сама извире!
Пођем ли, под мојим ходом зрачна се стаза ствара,
преда мном сва устрепери, али већ за мном умире,
а исткана је од мора, и сва је од небеског жара.

Издигнем руку ка небу - у тавном срцу свемира
новоизникло сазвежђе од моје шаке заблиста.
Ослоним ли се на стабло, запитам се пун немира
да л крошња мог крвотока ил сребром маслина листа.

Ко куца? Је ли то дамар у грани јесењег зрења,
ил моје удара срце, већ лудо од узбуђења?

Па ридај да ти дан овај не оде у привиђења!

И видим да, осим мене, свуда заре из полутаме
дозиви, биље и стење, и луче светлост ко у сну.
И плиме морске проматрам како се варниче саме
и диме сумпорним сјајем кад међе копна запљусну.

Све што се напило сунца - расипа зрачења ноћу.
Глас прхне, а за њим сјаји, још дуго, дрхтава струна.
Кроз лишће мрака букти по грумен Сунца у воћу,
а место Месеца греје сваког дрвета круна.

Негдашња сазвежђа више с неба даждити неће,
ал друга, около мене, сада над земљом лете:
из таме смокве и нара звездано коло узлеће
и младу Путању Млечну маслина од грања плете.

Варницу хватам у лету, сав скрхан с неповерења:
свитац ми на длану гори. Не, нећу ја сновиђења!

Застрепи да ти дан овај не оде у привиђења!

Камен ли дохватим руком - искра у њему снева,
и тиња у сваком цвету по један угарак скривен.
Жут одсјај илинских муња у грудима ми још шева
и сав сам од месечине и сав од сунца саливен.

И видим: губе се међе између ноћи и днева,
Мој живот, звезде и биља промину у магновењу,
ал истрајаћу све дотле док сјај из мене изгрева
да опет пригрлим Сунце при његовоме рођењу.

Ја ћу га чекати мирно да пут превали до мене,
но ако ми пре те зоре црн двојник Сунчев засја,
пашћу у његовој сенци под којом све мре и свене,
ал умирање ће моје и његов мрак да обасја.

Па зато не стрепим више од потпуног уништења,
јер мојим престанком зрачим и Сунчев двојник се мења

...И певам да ми час овај не оде у привиђења.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта