И црним плаштом сву је заогрну.
Све је умукло — све сад почива,
Цео свет мирно, заносно снива...
Поноћ је. Слушам тужно хујање
Плачнога ветра, кроз сухо грање:
К'о да путује смрт зацело, —
Ил' вeтар да свету поје опело...
..................................
А там' на гробу — где покој влада,
Где и последња угасне нада,
На једној хумци, где се крст диже, —
Сироче пало — већ једва дише.
Тужно и боно каткад зајечи,
Једва се могу разабрат речи:
„Ох, мајко мила, ох, слатка мајко,
Зар свога сина ти чуваш тако?
Зар ти не видиш шта са мном бива?
Гони ме судба клета ни крива.
Свет овај, мајко, милостив није;
Пакост и злобу у себи крије.
Ох, мајко моја, једина надо,
И ја у пропаст, ах, млађан паде:
Гнушање, мржња свуда ме прати...
Свету ћу проклетство вечито дати.
Ах, мајко, мајко, устани сада,
Ти си ми, ти си — утеха, нада;
Прими ме к себи, спаси ме беда,
Загрли, мајко, својега чеда"...
Ал' заман туга, уздаси, речи,
Кроз поноћ глуху све тужно јечи.
Заспала је мајка, не буди с' више.
— А сироче јадно све слабије дише...
И духну ветар кроз сухо грање,
К'о да самртно чини појање,
К'о да сад јавља — ах, тужно врло,
Сироче једно да је умрло!...
И мину поноћ... Исток заруди,
Из сна се ноћног цео свет буди;
А там' на гробу, крај крста крива,
Сироче санак вечити снива!...
1893. Шабац
