Сплавари стадоше везивати сплав. Искочих.
Сједох на обалу. Камено гротло,
пошкропљено по врховима црном омориком,
и у њему укљештена зелена ријека.
Сунце је било на по неба.
Помислих да сад у градовима звона звоне
и свијет иде у ријекама -
али ме моја рођена мисао издаде
и у навиклом кругу се врати:
Ко сам? Куда путујем? Зашто?
Тражећ одговор, бацих поглед низ обалу,
и тада угледах: лаган вјетар
скиде с оморика, с крша и с воде
танку сјену, као прашину,
згусну је у лик и снесе поред мене.
Иако упорно обарам очи,
док два сплавара с повицима везују даље,
знам: неко четврти стоји поред мене,
и тако је близу уза ме,
да, и не дижући поглед, назирем
крај од сивог му рукава.
(1923)
