Силвија, да л’ се још сећашВремена твог смртног живота,
Кад је блештала лепост
Радосним твојим и живахним оком,
А ти газила, срећна и озбиљна,
На праг младости кроком?
Звучаху одаје мирне,
Све улице са стране,
Твојим вечитим певом,
Док си седела изнад женског рада
Гледајућ пуна нада
Будућност лепу, какву си сањала.
Мај мирисан бејаше, и ти си знала
Тако боравит дане.
А ја пупгајућ каткад
Драга учења и књиге заморне,
Где се доба ми прво
И део мене најбољи трошаше,
С очеве куће, с високих доксата,
Пажљиво слушах твога гласа звуке,
Брзину твоје руке,
Што је заморним кретала се платном.
Мотрих сјај у ведрини,
Улице златне, баште,
Онамо преко, море; овде, брдо.
Језик смртни не прича
Шта имах у срца дубини.
Какве заносне мисли,
И наде, и срца, Силвијо моја!
Какви се чињаху нама
Људски живот и судба.
Када се сетим оноликих нада
Горка бол на ме пада,
Неутешна и љута,
И жалба на мој удес се појави.
Нарави, о Нарави,
Зашто после не враћаш
Ранија обећања? Зашто толико
Синове своје вараш?
Ти пре нег зима осуши све траве,
Бијена тајном бољком, побеђена,
О, нежна, паде! Не виде очима
Својих година процват,
Не разнежи ти срце
Похвала слатка, да ти коса црна,
Ил твог љубавног, стидљивог погледа.
Светком, о љубави с тобом не распреда
Дружица твоја верна.
Ал мало после згину
И моја нада слатка. Мом животу
Коб одрекцу, такође,
Младост. Јао, јао, како,
Како ли ми прође
Драга дружице мојега детињства,
Ти, сузна моја надо!
Је ли то тај свет? Ово.
Радости, љубав, дела и збивања
О чему с тобом толик говор пође?
Је л’ то судбина људскога живљења?
Кад истина се Јави,
Ти паде, бедна, и самрт ми ледну
Покара својом рјтсом из далека,
И раку пусту једну.
• Превео Сибе Миличић
Из књиге Песме и проза, Ђакомо Леопарди. СКЗ, Београд, (1937)
