У крају пустом, где нога зачудо
Крочила није, до нога врачаре
И мећаве само, у пределу лудом,
Где као мртви снегови сањаре, –
Чекај, у крају где још нога није
Крочила никад, већ мећаве само
И врачаре нога, под прозором бије
Ко звекир звека заблуделог ама.
Ни прст пред оком, а тај крај је мали
Можда у граду, на Замоскворечју,
Замостју и слично. (А гост залутали
У поноћ од мене устуче без речи.)
Почуј, у крају где се не запути
Нико, где живе душегупци бесни,
Јасиков лист је твој безгласни весник,
Од платна бељи, аветињске пути.
Мотам се, лупам, сва врата обијам,
У круг се вртим, насумце потечем.
– Није тај град, и та поноћ није,
Ти си залутао, њезин скоротечо!
Ал ти си мени шапнуо, не кријеш:
По свом крају двоножац не лута...
И ја сам неки... И ја скренух с пута...
– Није тај град, и та поноћ није.
2.
Ноћ ко Вартоломејска, на вратима крстови,
Наређења издаје уротница-мећава:
Зашушкавај прозоре! Залепљени рамови,
Као јелка божићна ту детињство стасава.
Бруји булевара бесловесних завера.
Они су се заклели да истребе човечанство.
На збориште, граде! Изван града потерај!
И дими се мећава, као бакља над поганством.
На руке се незвано слаже снежно паперје
Страшно је у безљуђу вејавице разуздане.
Пахуљице пламсају, као ручни фењери.
Пролазниче, ти си знан! И гране су препознане.
Отвор у леду, и привиђа се у музици
Мећаве: – Ту си! – на кућу пружа се прст.
Секире и крици: – Ви сте знани, узници
Уточишта! – и на врата кредом – крст унакрст.
Утаборили се, узнети и пропети
Сви приземни створови, а мећава опада.
Праоцима унуци за празник ће приспети.
Ноћ је Вартоломејска. Изван града, ван града!
⦁ Превео с руског Милорад Живанчевић
