slike pesnika

Халил Џубран – ПЕСМА ЦВЕТА

halil dzubran pesma cvetaЈа сам љубазна реч
Изговорена и понављана
Гласом Природе;
Ја сам звезда што паде с модрог свода
На зелену простирку.
Ја сам дете Земље
С којом је Зима занела;
Коју је Пролеће на свет донело;
Ја ‒ одраста у крилу Лета
Спавам у постељи Јесени.

Зором заједно с лахором
Наговештавам долазак светлости,
Увече придружујем се птицама
Да опростим се од ње.

Равнице су украшене
Мојим прелепим бојама, а ваздух
Прожет је мојим миомирисом.

Кад утонем у сан, будно око
Ноћи стражари нада мном,
А када се пробудим, посматрам сунце,
Које је једино око дана.

Испијам росу као вино, прислушкујем
Гласове птица, и плешем
У ритму лелујања травки.

Ја сам дар љубавници; ја свадбени сам венац;
Ја сам подсетник на тренутак среће;
Ја последњи сам дар мртвима;
Ја сам делић весеља и делић жалости.

Мој је поглед увек уперен високо да бих гледао
Само у светлост,
Никада не погледам доле
На своју сену.
То је мудрост коју човек мора стећи.
slike pesnika

Борис Пастернак – МЕЋАВА

boris pasternak mecava1.
У крају пустом, где нога зачудо
Крочила није, до нога врачаре
И мећаве само, у пределу лудом,
Где као мртви снегови сањаре, –

Чекај, у крају где још нога није
Крочила никад, већ мећаве само
И врачаре нога, под прозором бије
Ко звекир звека заблуделог ама.

Ни прст пред оком, а тај крај је мали
Можда у граду, на Замоскворечју,
Замостју и слично. (А гост залутали
У поноћ од мене устуче без речи.)

Почуј, у крају где се не запути
Нико, где живе душегупци бесни,
Јасиков лист је твој безгласни весник,
Од платна бељи, аветињске пути.

Мотам се, лупам, сва врата обијам,
У круг се вртим, насумце потечем.
– Није тај град, и та поноћ није,
Ти си залутао, њезин скоротечо!

Ал ти си мени шапнуо, не кријеш:
По свом крају двоножац не лута...
И ја сам неки... И ја скренух с пута...
– Није тај град, и та поноћ није.

2.
Ноћ ко Вартоломејска, на вратима крстови,
Наређења издаје уротница-мећава:
Зашушкавај прозоре! Залепљени рамови,
Као јелка божићна ту детињство стасава.

Бруји булевара бесловесних завера.
Они су се заклели да истребе човечанство.
На збориште, граде! Изван града потерај!
И дими се мећава, као бакља над поганством.

На руке се незвано слаже снежно паперје
Страшно је у безљуђу вејавице разуздане.
Пахуљице пламсају, као ручни фењери.
Пролазниче, ти си знан! И гране су препознане.

Отвор у леду, и привиђа се у музици
Мећаве: – Ту си! – на кућу пружа се прст.
Секире и крици: – Ви сте знани, узници
Уточишта! – и на врата кредом – крст унакрст.

Утаборили се, узнети и пропети
Сви приземни створови, а мећава опада.
Праоцима унуци за празник ће приспети.
Ноћ је Вартоломејска. Изван града, ван града!

⦁ Превео с руског Милорад Живанчевић
slike pesnika

Хуан Рамон Хименез – ТО ЈЕ МОЈ ЖИВОТ

huan ramon himenez to je moj zivotТо је мој живот, онај одозго,
онај чистог поветарца,
онај последње птице,
живот златних врхова у тами!

То је моја слобода, мирисати ружу,
сећи хладну воду лудом руком,
оголети дрворед,
узимати сунцу његову вечну светлост!
slike pesnika

Коста Абрашевић – СИРОЧЕ

kosta abrasevic siroceНоћ се већ спусти на земљу црну
И црним плаштом сву је заогрну.
Све је умукло — све сад почива,
Цео свет мирно, заносно снива...
Поноћ је. Слушам тужно хујање
Плачнога ветра, кроз сухо грање:
К'о да путује смрт зацело, —
Ил' вeтар да свету поје опело...
..................................
А там' на гробу — где покој влада,
Где и последња угасне нада,
На једној хумци, где се крст диже, —
Сироче пало — већ једва дише.
Тужно и боно каткад зајечи,
Једва се могу разабрат речи:
„Ох, мајко мила, ох, слатка мајко,
Зар свога сина ти чуваш тако?
Зар ти не видиш шта са мном бива?
Гони ме судба клета ни крива.
Свет овај, мајко, милостив није;
Пакост и злобу у себи крије.
Ох, мајко моја, једина надо,
И ја у пропаст, ах, млађан паде:
Гнушање, мржња свуда ме прати...
Свету ћу проклетство вечито дати.
Ах, мајко, мајко, устани сада,
Ти си ми, ти си — утеха, нада;
Прими ме к себи, спаси ме беда,
Загрли, мајко, својега чеда"...
Ал' заман туга, уздаси, речи,
Кроз поноћ глуху све тужно јечи.
Заспала је мајка, не буди с' више.
— А сироче јадно све слабије дише...

И духну ветар кроз сухо грање,
К'о да самртно чини појање,
К'о да сад јавља — ах, тужно врло,
Сироче једно да је умрло!...
И мину поноћ... Исток заруди,
Из сна се ноћног цео свет буди;
А там' на гробу, крај крста крива,
Сироче санак вечити снива!...

1893. Шабац
slike pesnika

Милан Дединац – НОЋ ДУЖА ОД СНОВА

milan dedinac noc duza od snovaПевам да ми дан овај не оде у привиђења.

Толико се минулог лета срушило сунчаних јата,
толико звездане ватре у очи празне од бдења,
да обневидех одједном под пљуском огња и злата
и глава ми се помути од ненадног помрачења.

Па тек што сам свео очи да се од бола умире,
заисках опет да видим, још једном, високе боје,
ал Сунца више не беше: црни се колути шире
и само на обалама искре се последње роје.

Не знадох да је с видика одавно Сунце клонуло,
јер скитах спуштене главе једино блеском занесен,
и не слутих да је лето у своју сен утонуло,
да је ноћ дужа од снова и да се смркнула јесен.

Па прихватих се за грану, тражећи од ње спасења.
"Грана је, грана је!" – шанух. О, нашто та искушења?
Насмеј се да ти дан овај не оде у привиђења!

Небеских светлила нема, ал помрчином не блудим,
јер сам тог златног лета толико сјаја скупио
да ми се већ казивало да место зора ја рудим
и да свуд разливам сјајност коју сам с неба упио.

Будим се, а из мог тела, гле, светлост сама извире!
Пођем ли, под мојим ходом зрачна се стаза ствара,
преда мном сва устрепери, али већ за мном умире,
а исткана је од мора, и сва је од небеског жара.

Издигнем руку ка небу – у тавном срцу свемира
новоизникло сазвежђе од моје шаке заблиста.
Ослоним ли се на стабло, запитам се пун немира
да л' крошња мог крвотока ил сребром маслина листа.

Ко куца? Је ли то дамар у грани јесењег зрења,
ил моје удара срце, већ лудо од узбуђења?
Па ридај да ти дан овај не оде у привиђења!

И видим да, осим мене, свуда заре из полутаме
дозиви, биље и стење, и луче светлост ко у сну.
И плиме морске проматрам како се варниче саме
и диме сумпорним сјајем кад међе копна запљусну.

Све што се напило сунца – расипа зрачења ноћу.
Глас прхне, а за њим сјаји, још дуго, дрхтава струна.
Кроз лишће мрака букти по грумен Сунца у воћу,
а место Месеца греје сваког дрвета круна.

Негдашња сазвежђа више с неба даждити неће,
ал друга, около мене, сада над земљом лете:
из таме смокве и нара звездано коло узлеће
и младу Путању Млечну маслина од грања плете.

Варницу хватам у лету, сав скрхан с неповерења:
свитац ми на длану гори. Не, нећу ја сновиђења!
Застрепи да ти дан овај не оде у привиђења!

Камен ли дохватим руком – искра у њему снева,
и тиња у сваком цвету по један угарак скривен.
Жут одсјај илинских муња у грудима ми још шева
и сав сам од месечине и сав од сунца саливен.

И видим: губе се међе између ноћи и днева,
Мој живот, звезде и биља промину у магновењу,
ал истрајаћу све дотле док сјај из мене изгрева
да опет пригрлим Сунце при његовоме рођењу.

Ја ћу га чекати мирно да пут превали до мене,
но ако ми пре те зоре црн двојник Сунчев засја,
пашћу у његовој сенци под којом све мре и свене,
ал умирање ће моје и његов мрак да обасја.

Па зато не стрепим више од потпуног уништења,
јер мојим престанком зрачим и Сунчев двојник се мења
...И певам да ми час овај не оде у привиђења.
slike pesnika

Тања Крагујевић – ИЗМЕЂУ...

tanja kragujevic izmedju mene i mog cutanjaИзмеђу мене и мог ћутања
баш као између две воде
братска завера

Између тебе и мог ћутања
као између две обале
једна иста заблуда

Између тебе и мене
баш као између два огледала
још два стара пламена.

1. август 1963.
slike pesnika

Сима Пандуровић – МРТВИ ПЛАМЕНОВИ

sima pandurovic mrtvi plamenoviI
Саранили су њене очи сјајне
У таму гроба, у живота бол;
Саранили су њене руке бајне
У царство таме, самртнички дол.

И очи моје среће моје вајне
Не осећају више блескав сјај,
Не осећају више среће трајне
Где хладни гроба простире се гај.
И исплак’о сам све жеље и наде
На хладни, суров, студен камен тај.

Походим, каткад, њене душе младе
И лепог тела сиви, трошни прах;
Животом живим на гробљу, што знáде
Видати тужно и жудњу и страх.

И никад више, никад не зажелим
Лепоте што их пружа зорин зрак,
Ни живот худи над Животом свелим,
Кад је пред оком широк, вечан мрак.

II
Искачу, авај! на хумкама старим
Све среће моје и мртва живота,
Искачу сêни и пламичци модри,
Указују се живот и страхота;
И гледају ме дуси неки бодри
У ноћи сумње, за коју не марим,
Давнашње жуди и поспали снови,
У трулеж трошни претворени давно.

И носе искре пламенови ови,
И причају ми моје доба славно,
Мистично, светло, с наде ореолом,
Протканом срећом, преливено болом,
У коме трепти сан живота вечна.
И разлива се ваздухом, и моћно,
Нов живот мисли, та визија течна,
Кроз свест, и нерве, и окриље ноћно.

Живот кроз душу набујало струји.
Ја имах вере, и верујем снóва;
У мојој души певају славуји
Под хладним небом октобра и зиме.
Сањиво дише мелодија нова,
Звук другог света, и ја живим њиме;
Контуре земних ствари, среће, беде,
Пред мојим духом једнолико блéде.

Мистичне сени вуку ме у коло
Што игра изнад гроба моје среће;
И васкрс свега што сам икад вол’о
Блиста уздањем што ме опет среће
На прагу неба и гроба. И струји
Младости крв ми по жилама свелим;
У мојој души певају славуји
Под хладним небом октобра и зиме.

И над тим колом, и над земним свиме
Осећам где се моје биће диже
Другоме царству, бесмртности душе,
Љубављу својом без мрља и гриже.
Светлосни вали свега ме засуше,
И блудим... Али не знам којем крају;
Можда где душе у вечности стају.
А доле далек шум света што гмиже!

...Пода мном свет је, с иронијом гледан,
Са много блата и са својом злобом.
Мој поглед јасан и чистоти предан!
Мој узор свéтли што ме чини робом.
Ја опет живим својим давним добом,
Где сија живот безазлен и чедан,
Победа нада за тренутак један,
И тријумф духа над смрћу и гробом!

III
Помирићу се. Ако лежиш мирно,
И с тобом твоје цвеће и лепота,
Мртва и горда, краљица живота,
На теби свилно одело прозирно

И вео гроба, — једном, у ноћ чедну,
Са болом душе што тужи и грца,
Ја ћу ти доћи на постељу ледну,
Ти, мртво драго сломљенога срца.

У хаљинама твојим и у коси
Пустићу прошли живот да нам мине;
Пустићу вечност да нас тако носи
Незнаном крају, бледолики крине.

Над гробом нашим шириће се цвеће;
Поклопац неба сандук нек нам буде;
Блештаће звезде, к’о надгробне свеће,
Над росном земљом наше црне груде.

Увијен вољно у самртну тугу,
Са једном жељом, да сам вазда с тобом,
Лећи ћу ћутом украј твојих ногу,
Покривен тамом, озареним гробом.

Нећу умрети у влази и студи,
У гробу твоме, у мемли и смраду,
Већ с твојим цвећем, и да не пробуди
Никад свест нагон животу, и наду.

И као уздах, туга овог света
Шумеће зраком немирно и спретно
Вест смрти наше с багремова цвета,
Кроз поља, простор и поднебље цветно.

IV
Она, без сумње, лежи овде смерно
У уском гробу, иструлела лица;
Она и не зна да долазим верно
Драгани својој, уз певање тица,

Свежином ноћи, под лепотом звезда,
Кад инстинкт снóва мртвој драги креће,
Кад спава зора и спавају гнезда,
И бледим миром уљуљано цвеће.

Она и не зна да долазим тада
С љубављу, истом к’о што негда беше,
И да је душа драгом гробу рада
Кад бледе звезде с висина се смеше.

Она, без сумње, лежи овде смерно
С надама мојим обојеним смрћу,
И не зна да је походим још верно;
А жути црви око ње се згрћу,

И пију очи, моје очи сјајне,
И троше тело, илузију снóва,
И снове моје раскидају бајне,
К’о ветар мајско цвеће кестенóва.
slike pesnika

Виктор Иго – НЕ ЗАСТАНИ

viktor igo ne zastaniНе застани! Немој лећи,
О ти који стално срећи
Гледаш леђа;
У сумрак, кад предах мами,
Земља је у полутами
Мрачна, смеђа.

Са варљивог океана
Пена, пара узвитлана
Куља густо.
А кад гледаш тим видиком,
Нигде куће! Никог, никог!
Пусто! Пусто!

Ноћу – прича свуда иста:
Крадљивчево око блиста
Крај твог пута,
А дружина шумских дама
Понекад је, јао нама!
Нешто љута.

Оне крећу сад у роју;
Немој само срести коју
Ту у тмини,
Док злодуха зрачних јато
Започиње плес у златној
Месечини.
slike pesnika

Херман Хесе – ПРЕКАСНО

herman hese prekasnoКад младошћу мучен снагу скупих
па ти стидљиво с молбом приступих,
ти си се насмејала,
за тебе моја љубав беше
игра и шала.

Уморна, ретко кад игри се предаш,
тамних очију к мени гледаш
из свог јада
и сад би хтела ону љубав
који ти нудих тада.

Ах, згасле су је одавно кише,
не може да се врати више -
а некада твоја је била!
Сад више ниједно име не зна
и хоће мира.
slike pesnika

Матија Бећковић – СУЗА НА ПУЧИНИ

natija beckovic suza na puciniI
Нестајем у подне кад она губи сенку
о саће од црног млека у ушима
сва прашина неба недостојна њеног пудера
она ми даје отрова у пољупцу

Та курва то слатко ђубре које волим
али не смем да признам јер ће ме оставити
о звездо прослављена на рачун ноћи
о моје лице опрано сузама

Орао који пропада низ провалију у ваздуху
пре земље неће ништа додирнути
дубоке су сви ствари док падају
као птица која путује кроз камен

Љуби док погледаш срцу док те изда
док изучиш школу коју цитирам
о ружни снови где се састајем са биљем
у дволичности се чува право лице

II
Ко тебе заволи тај ће закаснити
да се на време лечи и да се поново роди
ти која ми се привикаваш као пливачу вода
разједајући ране горком сољу

Огромни материјали за једну песму
тај неред у сну превелики за моју главу
један лудак тврди да те више воли
земља ће се окретати док паднемо у несвест

Језик сиромашан пред њеним очима
моје метафоре као њене огрлице
и минђуше у њеном уву од седефа
жар лудака искоришћен као гориво у ракетама

О црни дане осветљен снеговима
као уловљен на своју крв патим
о црна птицо намењена небесима
уместо душе уместо формуле

Написани славуји превртљиви и дволични
раде инсекти као звери у мраку
док се лифтом спуштам у њено црце
и моја крв слази на мраз испод нуле

III
Биљке се гурају да продру на ваздух
узалуд је чупам из дубоке сенке
једно дрво ми даје трансфузију крви
и уши горе као два пламена

Шумо где ћу стићи одјеке свога гласа
пљуште птице којима се умивам
нездрав пламен се повија у срцу
душо загађена погрешним лечењем

Славуј се у срцу ломи као суза
док ја славим својим недостацима
и цвет окреће време наопако
бојим се да је сањам док је гледам

Распада се звезда та рана ваздуха
и наместо ње се појављује рупа
она се пролепшава да би ми пркосила
слична белом дрвету у води

Водо дубока као неталенти
један живац држи хигијену у поезији
стазе у парковима имитирају путеве
и реч нас узгред одводи у будућност

IV
Оно што преко ноћи предузимам
када ме пре писања сврбе прсти
као птица непобеђена пепелом
крст на гробу се супроставља ветру

Кад заједно с водом испаравају звезде
и ране хлади алкохол који ветри
могу бити професор својим душманима
који ноћас стрепе да нешто не напишем

Рђају меридијани у бистрим водама
и као златни конци пуцају у леду
моја крв се бави забрањеним послом
док звезде таму лажно представљају

О драги људи у њеном животу
остаће закопани у мојим устима
моје камено срце у земљи као дукат
одолеће влази и љубавној инфекцији

Несрећне птице се лече висинама
о злато што изнутра пролепшаваш земљу
док разводе струју из моје љубави
што је мени рекла као да је закопала

Јер шта сам ја у њеном животу
она је прочитала моју таму као буквар
док гони своју сенку око света
и моја крв црта оно што напишем

V
Вода под земљом кључа као стакло
то копиле остављено на цичи
ако преброди опасност биће даровито
јер не спава семе под зиму посејано

Једном ће се тријумфално вратити под земљу
да прича мртвацима шта је чуло
о новим лековима против умирања
љубавна конфузијо са свачим у вези

Када се исцрпе љубав из језика
када се срце откине као суза
када се сунце стресе са дрвећа
њена лепота ће постидети свет

Заклан од птице лежим у својој глави
свете лепо саветован непогодама и олујама
о уши израсле на мом срцу
који ветар пуни покислим зверима

Огромни пропелер се окреће у глави
дозволите и мртвом да је гледам
моји тужни дани су у њој задржани
о ласто елегантна као реченица

Нићи ће трава из наше постеље
стено засејана са крвним сликама
кад сам на своје руке љубоморан
ја прождерем стену, она зовне полицију.
slike pesnika

Милорад Панић Суреп – ЛИСТ

milorad panic surep listНад језом зелене воде у предвечерју
Неко је наднео лик.

Чуло се птице залутало крило.

Крик.
Расклопио се и склопио вир,
Па мир.

Као да човека никад није било.

slike pesnika

Растко Петровић – ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ

rastko petrovic ponocne delijeКроз чарну гору они јаше,
Кроз чарну гору они зуре,
Са неба капљу пусте уре,
Поноћне делије кроз ноћ јаше.

Драгане дивне своје чини
Исткаше чежњом по планини;
Кроз грање звезда сјај се лије
По путу језде жар-делије.

Где копне поноћ рујног грања
Шапућу даљних реч драгана,
С руком на српу које бије,
Над коњма снијућ сан делије.

Ту бесне звери издисање,
Ту капље крви лишће крије,
Док пројахују кроз све сање
Љубећ коб своју коб-делије.

Коњици ко да њини врани
Не тичу тле земље гора
Већ да су они нови дани
Без сјајног зрака и без зора

А грдне сенке што се вину
Ко да су сенке коњских крила
Што пођу са њих у висину
Кроз јарку светлост зрачних свила.

И љубав наша чак их скрије
Од нас. Ни топот више није
Доказ да беху ноћне уре,
Минуше мрачно коб-делије.

Јарки пастири наше паше,
И толка чежња, жал и туга
Над земљом тамном куд пројаше
Сводом засветли нова пруга.
slike pesnika

Момчило Настасијевић – ГРОЗД

momcilo nastasijevic grozdИ златан облак, драгано,
натопи земљу пијанством.

Љушкају воде коритима,
и пуца плод.

И твоје тело, драгано,
љубављу презри, напукне.

Ни смоква слађи не цеди сок,
ни грозд из присоја.

Да л’ напити се вина?
Или од зрачна недира

у златну маглу да пресахнемо
за нове златне облаке?
slike pesnika

Момчило Настасијевић – ЂУРЂЕВЦИ

momcilo nastasijevic djurdjevciСета ме у чедни дан,
Кад улицама продају ђурђевке.

Не враголи ми,
не смеј се, враголанко.
То у родини она
болује сету без лека.

Занаго росне у јутра
црвеном врвцом везивала.
Занаго свеле у вечери
сузама заливала.

Туђини умом ја гинуо,
Бога ни осмеха њој.

Прости ме, родино блага.
slike pesnika

Хуан Рамон Хименез – ЈА НИСАМ ЈА

huan ramon himenez ja nisam jaЈа нисам ја.
Ја сам тај
што хода поред мене, а не видим га;
којега, каткад, назрем,
и којега, каткад, заборављам.
Онај који ћути кад зборим,
који прашта, благ,
који иде где мене нема,
који ће остати усправан,
кад умрем.

Умрети

Умрети, то је само
гледати унутра; отворити живот једино
према унутра, бити тврђава неосвојива
за живе из живота.
slike pesnika

Рајко Петров Ного – НЕК ПАДА СНИЈЕГ ГОСПОДЕ

rajko petrov nogo nek pada snijeg gospodeНек пада сниjег Господе
Из сjећања по очима
Спаваjте шумске jагоде
Све моjе с вама почима

Спаваjте моjи умрли
Bез гроба и без биљега
Нека вас вjетар загрли
Завиjе покров сниjега

И нека маjку збодену
И њену цркву jелику
Биjелим рухом одjену
За нашу тугу велику
slike pesnika

Перо Зубац – НЕКО ДРУГО МОРЕ

pero zubac neko drugo moreНеко друго море
јутром ти освиће под
окнима.

Нека друга рука
у сну ти купине на
длану приноси.

Неко друго лице у
твојој бистрој се зени
огледа.

Неко друго ухо из
сна твога,
музику за твоје ухо
избира.

Нека друга сенка витку
твоју сенку подневом
дотиче.

Али нико други у твом
сну
не усни
а да у
будном оку осване.
slike pesnika

Перо Зубац – ТВОЈЕ ДАВНЕ РЕЧИ

pero zubac tvoje davne reciИ она неверница из ноћи Светог Јага
И Наташа Ростова, Аксиња, Ана, Дејзи,
Ко год записа: Одлази моја драга
Са твојом страшном ћутњом је у вези.

И све из њихових душа, ломне несанице,
И тама иза зена малене Лили Брик,
Као над реком склупчане ноћне црне птице
И гласкање њихово – стапа се у крик.

Све што је болело и горело и било плам,
Све што је од Бога тражило зрно помоћи,
У овој ноћи тегобној и ја сам
Твојих давних речи покушавам се домоћи.

Котор, 12. 7. 2002.
slike pesnika

Ристо Ратковић – БАР

risto ratkovic barНепроспавана ноћи, уморно моје јутро,
хајдемо у Бар. Ено га, на обали морској.
Кадифене завесе још нису размакнуте.
За тезгом Абисинка дрема, уморна.
Три лепотице са Малте седе полуголе, уморне.
Каирка једна куња, уморна.
Црнкиња се једва смеши, уморно.
Мирише на дим, дувански, на пудер и женски зној.

Мирише на прохујалу ноћ. Мирис је уморан.
У близини хучи град, или је то море. Не знам, од умора.
Од коњака се заискри душа, па се угаси.
Сукне смех разблудан, па се угаси.
Већ је дан, а лаку ноћ!
Збогом, девојке, сањајте завичај
Ја свој већ видим. Ено га, по мору тече Лим.
slike pesnika

Иво Андрић – КРАЈ РЕКЕ

ivo andric kraj rekeПрикрајчисмо.
Сплавари стадоше везивати сплав. Искочих.
Сједох на обалу. Камено гротло,
пошкропљено по врховима црном омориком,
и у њему укљештена зелена ријека.

Сунце је било на по неба.
Помислих да сад у градовима звона звоне
и свијет иде у ријекама -
али ме моја рођена мисао издаде
и у навиклом кругу се врати:
Ко сам? Куда путујем? Зашто?
Тражећ одговор, бацих поглед низ обалу,
и тада угледах: лаган вјетар
скиде с оморика, с крша и с воде
танку сјену, као прашину,
згусну је у лик и снесе поред мене.

Иако упорно обарам очи,
док два сплавара с повицима везују даље,
знам: неко четврти стоји поред мене,
и тако је близу уза ме,
да, и не дижући поглед, назирем
крај од сивог му рукава.

(1923)
slike pesnika

Иво Андрић – ГАЛЕБ И ОБЛАК

ivo andric galeb i oblakГалеб и облак,
Понад југова мора мутна сјаја;
Зелена им је вода крила оросила.
Дођоше дани с влажним сном у скуту.
Набреко лишај на стијени коју бије
Вал без престанка; у њему гасну
Гласови врелих далеких цеста
Које ме зову.
Сјећања, жене, веселе ватре!
Октобар затвара путе, просипа језу по коси.
На сивом небу врх безнадне воде броде
Галеб и облак.

И румен је облак згасно.
Вечерас нико није са мном пошо на таман и далек пут.
Тек, у дну неба путује руб мора,
оштар и хладан
ко мач, и мисо на казну.

(1921)
slike pesnika

Рабиндранат Тагоре – ГРАДИНАР 80

rabindranat tagore jednim pogledom iz tvojih ociju lepa zeno gradinar 80Једним погледом из твојих очију, лепа жено,
могла би запленити све богатство песама
које се разлеже са песничких харфи!
Али за славу њину ти немаш слуха,
стога дођох да славим тебе.

Пред ноге твоје могла би понизити
најсмелије главе на земљи.
Али они које ти изабра,
твоји љубавници и обожаваоци,
не познају славу, зато те славим ја.

Лепота твојих руку
додиром би својим покрила
славом краљевски блесак.
Али ти је употребљаваш да чистиш прашину
и одржаваш чисто свој дом,
зато је моје срце испуњено поштовањем.

• Превод Давид С. Пијаде
slike pesnika

Рабиндранат Тагоре – ГРАДИНАР 5

rabindranat tagore gradinar 5Неспокојан сам. Жудим за далеким стварима.
Душа моја блуди у чежњи да додирне руб тамне паучине.
О велики други свете, о плаховити дозив твоје фруле!
Заборављам, заборављам увек да немам крила за летење,
да сам прикован за ово парче земље за вечита времена.

Будан сам и пун жудње; туђинац сам у туђој земљи.
Твој дах допире до мене и дошаптава ми немогуће наде.
Твоје су речи присне моме срцу, као његове.
О мето у даљинама, о плаховити дозив твоје фруле!
Заборављам, заборављам увек да не познајем пута,
да немам крилатога хата.

Неспокојан сам, путник сам у свом срцу.
У сунчаној магли оклевајући часова,
какво је силно твоје привиђење у плаветнилу небесном!
О најдаљи крају. о плаховити дозив твоје фруле!
Заборављам, заборављам увек да су сва врата затворена
у кући у којој боравим сам.

• Превод Давид С. Пијаде
slike pesnika

Петар Кочић – НИЗ ДРУМ

petar kocic niz drum
Сличица из живота Ђуре Јакшића
Сеоска механа, мрачна, прљава, очађела.

Прва појава
Кмет. Први сељак. Други сељак.
Механџија. Неколико сељака још.

Кмет: Ама, људи, кад ће доћи већ овај наш нови учитељ? Има месец дана, како јавише из Београда, да се крено на пут, па никако да дође! То ме бацило у велику бригу. Школа стоји затворена, а ја сам за све унеколико ко нека власт и одговоран... Мирче, бре, једну ракију још!
Први сељак: Вала, Кмете, власт си и, да речемо, један човек од знања, те ћеш ми моћи казати колико има мејана од Београда довде, а?
Кмет: (подуже мисли): Што ће ти то да знаш?
Први сељак: Па тако. .. Треба ми да знам...
Кмет: Па има једна триестина мејана... Јест, управо тридесет. Толико!
Први сељак: Е, сад ти могу, кад је то тако, посигурно казати да ће наш нови учитељ вечерас овде, у овој истој мејани газда Мирчета, да ноћи... Тридесет мејана - тридесет дана! Толико!... Газда Мирче, бре, и за мене још један чоканчић!... (Кмету) Сад ти, Кмете, власт си и један човек од памети и рачуна, растреси ове моје речи како знаш; а ја ти само велим: тридесет мејана - тридесет дана!...
Други сељак: Па то би ко изашло, Јеротије, да овај наш нови учитељ пије, а?
Први сељак: На те ти речи чича Перо, могу рећи: кадгод изговориш реч калуђер, поп, учитељ, шумар и млоге друге овако крупне речи, не заборави додати и реч ракија. То ти могу рећи и тако ти могу рећи... Шта велиш, Кмете?
Кмет: (забринут): Не знам, дете, ништа.
Други сељак: Да ли је жењен, зна ли се, има ли вамилије? ... У којим је годинама? ...
Кмет: Поп га добро зна. Вали га млого и каже да је врло учеван... пише књиге и шаље по народу. Сви га вале и сви га, вели, прогоне. Млад је и нежењен...
Први сељак(као наивно): Оно се мени чини, људи, да наш поп има кћер на удају?
Други сељак: Има.
Први сељак: Е, сад зашто се тај наш нови учитељ није оженио, не знам: а зашто га поп вали, баш ми се чини да бих мого погодити... (Као више за се) Знам те, Света Петко, постио сам ти!... Мирче, бре, сумлато цинцарска! Још један чоканчић, ама да ти је пун ко лисичје око!...
Механџија(Смијуљи се): Изволе, бре, ужичка несрећо! Кој те враг донесе вамке до нас у ова питома Шумадија!... Бога ми, Кмете, и мен је млого бригу за тај наш нови учитељ.
Први сељак: Живио Шумадинац! Алал ти шумадијска крв!... И он се брине за нешто! ћути, бре, саламаћу цинцарски!
Механџија: Ја саламакј? Море, несрећо ужичка!
Први сељак: Нијеси ти само саламаћ, газда Мирче, већ и бесламаћ, багаћела, ћаловина...
Механџија (као увријеђен): Млого, то бре, .. . кје да бидне млого од један дошло за један честан грађанин шчо плакја две иладе гроши порез и прирез...
Први сељак: Некје, некје! То иде према порезу, газда Мирче.
Други сељак: Море оставте, људи! Шта се ту... А баш велиш, Кмете, да је тај учитељ млого учеван... да пише књиге? О, брате, ја се бојим тих учевних људи! Виђе ли само оног нашег лањског!...
Механџија: Море, оно млого лудо било!
Други сељак: Јес, јес газда Мирче, млого луд беше! Дође мени једног дана: "Чича Перче, вели, написао сам, каже, једну књигу и саставио један рачун, па сам посло на све јевропејске цареве и учевне главешине и осам комада на оних осам лудих кућа у Београд. Ако се, вели, јевропејски владари буду држали те књиге и тог рачуна, ниједан неће ником ни једну пару дужан да буде, а сад, каже, сви грцају у дугу". Ђаволе, бог те убио: цареви неком дужни! "Море, ајде, будало!" - велим му ја. "Не, не, вели, чича Перче, тако је! Грцају они у дугу... Једну сам, каже, књигу одма посло нашем комшији , бечком ћесару. Силне ћу, вели, паре за њу да згрувам..."
Кмет: Што да је шаље бечком ћесару? Он је барем богат. Тај не дугује!... Истина, знам да је дугово Коџа Милошу две три иљаде дуката за неколико стотина крмача. И, браћо моја, хтеде му зајести, али удари мајстор на мајстора, па му Коџа Милош подвали онако његовски...
Механџија: Срамота, бре, за један владар јевропејски! Јазук, болан брајко!...
Први сељак: Оће бечки ћесар и наш Карадаглија да их бог поживи, неки пут човјека и да уједу за срце, ама онако мучки, испотаје!... Шта се оно чује? (Из даљине се, споља, чује неразумљива песма).
Кмет(ослушкује): Ко песма... неко пева друмом...
Други сељак: Кириџије од Ужица пролазе у Београд.
Механџија: Твоји сељаци, несрекјо ужичка!
Први сељак: Море, газда Мирче, нијесу моји... (ослушкује) нијесу моји оно сељаци. Знам ја њих по грлу и авазу... Чујете ли како киша пљушти и грми? Паметни су моји сељаци. Не крећу се они на оваквом рђавом времену на пут. (Пљушти киша, сева, грми)... Пишу ли из Биограда, Кмете, како је име том новом нашем учитељу, што је пошо, па неће никако да дође?
Кмет: Пишу. Ево овде (вади артије из џепа). Име му је Ђура Јакшић.
Први сељак(врти главом): О, брате, некакво крупно, тешко име!
Други сељак: Старинско му презиме. Увек су ми драги људи који имају старинско, српско презиме. Не знам зашто, али ја све волим што мирише на нашу лепу, српску старину... Изумреше стари људи којима се дичила и поносила ова добра и честита земља. Ми се изродисмо и искварисмо. Све би нас требало спалити, па онда ову красну земљу нашу окадити сумпором и смрековом бобом, да не смрди иза нас (уздахне).
Први сељак: О, има на моме Златибору доста смрекове бобе!... Чујде! Песма... (песма све ближе и ближе долази). Да није оно наш нови учитељ?
Кмет(љутито): Какав учитељ! Ја ћу одма сад да јавим, или капетану или онима у Београд, да учитеља нема. Овамо пишу и наређују да на њег припазим, а њега нема. "Полако, пишу, ш њим поступајте, јер је врлетан човек, и јављајте почешће надлежној власти о његовом владању..." Шта овде доле пише? То нисам још чито (завирује у артију и сриче): "Из-ве-сти-те нас од-ма о ње-го-вом до-ла-ску је-вен-јевен-ту-ал-но не-не-доласку."
Први сељак: О, то тешко нешто иде, Кмете! Чувај се, по богу брате, сломићеш језик, па остаде нам Кмет без језика...
Кмет: Шта му је ово? Како ћу их известити о доласку кад није још дошо? (Завирује опет у артију). Ама, шта ће му ово да каже: је-вен-јевенту-ал-но недоласку? ... Ово недоласку отприлике бих знао шта је, али ово је-вен-јевен-ту-ал-но? Хм, хм! Зна ли који од вас? Газда Мирче, бре, да ово није нека цинцарска реч?
Механџија: Богме, Кмете, кје да бидне неки наш реч, ама не могу, ете , сад, да гу се сетим (дуго мисли). Не, не, Кмете! Некје да бидне наш реч. То нешто поголемо и тешко. Кје да бидне тај реч залуто од Златибора у Београд... Питај ову несрекју... Јеротија...
Први сељак: Та ти ријеч, Кмете, каже: кад нијеси јавио до данас, причекај још до шјутра...
Кмет(напрасито): Шта, брате, шта ту...? ! С ким ти тераш шалу? ! (устаје да оде).
Први сељак(хладно): Ништа се ти не бој, Кмете. Ако буде до тебе какве кривице раздијелићемо је на осам равни чести, стрпати у осам врећа, па их онда послати, што но реко наш лањски учитељ, па оних осам лудих кућа у Београд. Њима ништа, а теби млого поможено! Па зар није тако, мајка му стара, а жито му родило ко мејане по нашим друмовима? !
Кмет(љутит, плаћа рачун и излази): Добра ноћ!
Сви: Добра ноћ, Кмете! (Још неки одлазе).

Друга појава
Механџија. Први сељак. Други сељак. Трећи сељак.

Трећи сељак(улази сав мокар): О, да рђава времена, браћо моја! (Из близине се чује песма:
Студена ме киша шиба
По вас цели дан.
О, прими мев, крчмарице,
У свој лепи стан! итд.
Затим пуцањ из револвера и грмљавина.)
Први сељак(устаје): Ко је то? Да није...?
Механџија(прилази вратима и виче): Овамо, овамо! Овамке је мејана и крчма. Кје те примиме...
Први сељак: О, да страшна времена!... Ама, ко би то мого бити? ...
Трећи сељак: Не питајте, браћо! То је некакав чудноват човек. Малопрс се растадох ш њиме.
Други сељак: Како чудноват?
Трећи сељак: Не питај, брате! За овај месец дана откад путујем по овом вашем крају (ја сам марвени трговац) затеко сам га најмање петнаест пута сад у овој сад у оној мејани. И увек пије. Па и не пије толико много. Више части и троши за друге него за се. Честити и поштена душа. Али, види се, да га некаква голема несрећа тишти и прогони...
Први сељак: Зна ли се ко је и откуд је? ...
Трећи сељак: Подсигурно се ништа не зна. Неко вели да је молер, неко учитељ, а неко опет каже да је некакав велики учевњак, па је мало ко шенуо памећу од велике науке, те се кренуо низ друмове... Ко ће знати шта је! Ја само знам да је несретан и да га нешто тешко боли и гризе.
Механџија: Ево гу иде... овамо кје.
Први сељак(трећем сељаку): А знаш ли како му је име?
Трећи сељак: Не знам. Пито сам га, а он каже: "Моје је име Беда и Невоља". (Опет грмљавина, севање и песма).
Сви(задрхћу и побледе): О да страшна времена!

Трећа појава
Пређашњи и Ђура Јакшић.

Ђура(улази и застајкује на вратима. Суморан је, блед, испијен, сав мокар, разбарушене косе, са натраг набаченим шеширом. Грмљавина, севање и вихор):
Чујете л вихор како говори?
Тресе се стена, крше борови,
А у облаку јече громови
Ко бунтовника бесни зборови!
(Пуца из револвера у ноћ и кроз врата). Точи мејанџијо! Точи и мени и свима нек пију! (Седа на клупу и ражалости се). Колико милиона очију гледа и светли на овом белом свету; колико милиона срца љуби и чезне под овим високим небом; колико милиона и милиона руку милује на овој пространој земљи, а мене све силно мрзи и немилостиво прогони! Ниједно око не гледа ме топло, ниједно срце не куца за мном искрено и жарко, ниједна рука не милује ме нежно... Судбино моја (уздахне) судбино, како си горка, бедна и чемерна: ни ведра, светла дана, ни мирне, спокојне ноћи!
Први сељак: (врти главом): Уистину, чудноват човјек!
Други сељак: Нешто млого жалостан...
Механџија(точи пиће): Изволе, господине! Пите, брајко, господин све ве части и плакја...
Ђура(бесно): Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења! (Напољу се чује снажна грмљавина и севање продире кроз одшкринута врата). Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте да ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот ваш! (Испија чашу, баца је у зид. Чаша се сломије. Чује се звекет разбијеног стакла које се светлуца према бледој, скромачној светлости).
Други сељак: О, да страовите грмљавине!
Први сељак: И страшна човјека.
Ђура(пада у занос): Пијте, људи! Лочите у славу мог бедног срца, које, кад љуби, снажније и силније љуби него цели свет, кад мрзи, снажније и силније мрзи него цели свет а кад бесни и грми, подобно је небеском грому. (Напољу пуче гром негде у близини. У исти мах пуца Ђуро преко људи из револвера). О, како ме обузима у овој величанственој, дивљачкој лепоти неизмерно миље; о, како нешто слатко и топло струји кроз ово измучено тело и ову увређену, изуједану душу! Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте милостиво, да и ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот (испија и баца чашу као пре). Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења. Пијте и лочите са мном заједно!...
Први сељак: А ко си ти онако отприлике? Да ти нијеси наш учитељ?
Ђура: Јест, ја сам ваш учитељ... Ђура Јакшић...
Први сељак(осмехујући се благо): Не рекох ли Кмету: тридесет мејана - тридесет дана? Е, добро нам дошо, добри учитељу наш!
Механџија(понизно): Добро нам дошо, добри учитељу наш!...

Четврта појава
Пређашњи и Кмет.

Први сељак(излети пред Кмета који носи писмо): Нити шта говори, нити шта питај, већ реци овом господину: Добро нам дошо, добри учитељу наш!
Кмет(збуњен, изненађен, Ђури): Добро нам дошо, добри учитељу наш!
Први сељак: Тридесет мејана - тридесет дана! Ко да сам гледо у календар!

(Завеса пада).
slike pesnika

Ђакомо Леопарди – СИЛВИЈА

djakomo leopardi silvijaСилвија, да л’ се још сећаш
Времена твог смртног живота,
Кад је блештала лепост
Радосним твојим и живахним оком,
А ти газила, срећна и озбиљна,
На праг младости кроком?

Звучаху одаје мирне,
Све улице са стране,
Твојим вечитим певом,
Док си седела изнад женског рада
Гледајућ пуна нада
Будућност лепу, какву си сањала.
Мај мирисан бејаше, и ти си знала
Тако боравит дане.

А ја пупгајућ каткад
Драга учења и књиге заморне,
Где се доба ми прво
И део мене најбољи трошаше,
С очеве куће, с високих доксата,
Пажљиво слушах твога гласа звуке,
Брзину твоје руке,
Што је заморним кретала се платном.
Мотрих сјај у ведрини,
Улице златне, баште,
Онамо преко, море; овде, брдо.
Језик смртни не прича
Шта имах у срца дубини.

Какве заносне мисли,
И наде, и срца, Силвијо моја!
Какви се чињаху нама
Људски живот и судба.
Када се сетим оноликих нада
Горка бол на ме пада,
Неутешна и љута,
И жалба на мој удес се појави.
Нарави, о Нарави,
Зашто после не враћаш
Ранија обећања? Зашто толико
Синове своје вараш?

Ти пре нег зима осуши све траве,
Бијена тајном бољком, побеђена,
О, нежна, паде! Не виде очима
Својих година процват,
Не разнежи ти срце
Похвала слатка, да ти коса црна,
Ил твог љубавног, стидљивог погледа.
Светком, о љубави с тобом не распреда
Дружица твоја верна.

Ал мало после згину
И моја нада слатка. Мом животу
Коб одрекцу, такође,
Младост. Јао, јао, како,
Како ли ми прође
Драга дружице мојега детињства,
Ти, сузна моја надо!
Је ли то тај свет? Ово.

Радости, љубав, дела и збивања
О чему с тобом толик говор пође?
Је л’ то судбина људскога живљења?
Кад истина се Јави,
Ти паде, бедна, и самрт ми ледну
Покара својом рјтсом из далека,
И раку пусту једну.

• Превео Сибе Миличић
Из књиге Песме и проза, Ђакомо Леопарди. СКЗ, Београд, (1937)
slike pesnika

Раде Драинац – КЛАСИЧНЕ СТРОФЕ

rade drainac klasicne strofeБио би ми потребан размак од сто лета
Да сазнам каквим сам страхотама савременик био.
Шта је пропаст Микене под којом лимун цвета,
Пад Троје и рушење Пергама,
Иза чијих се зидина крвави Данајац крио?
Не прокуните ме ако ме видите сама
Где ходам далеко од људи
Друмовима уз које глогови процветаше!
И нека вас ништа не зачуди
Видите ли ме загледаност у звездано небо
С ове црне земље наше!

О боље, боље уопште да се нисам родио
Пре но што светом мину зли ветрови људске крви!
Био бих тако срећник први
Који се од своје судбине сакрио
У ватрену вољу богова који се јављају само
Кад желе до у бескрај да открију своја чуда.
Али ко зна од нас зашто се рађамо и куда лутамо.
У највећем болу света, неми као Буда?
slike pesnika

Раде Драинац – УОБРАЖЕЊЕ

rade drainac uobrazenjeВолео сам некад без потребе да замрсим ствари,
као што наопако у циркусу кловнови коње јашу,
али у крчми, где кисели дувански дим зидове гарави,
где се човеку свашта у глави јави,
Зашто у животу ниједну ја не разбих чашу?

Многе сам ноћи у крчми пробдио,
кући да не доспем,
често сам до зоре пио
да из чаше ни кап не проспем.

Вино за мене не беше ко за ништарију другу
похлепна навика себе да уништавам,
у њему сам многу своју тугу
умео тихо да успавам.

Само ми једно никада не успе, макар и да се посрне,
алкохолом да избришем чудан лик једне жене
и очи њене црне,
неком тешком тугом болно укочене.

На дну чаше тај лик ме је прогонио,
и све је залуд било!
Узалуд се лудо и крвнички пило, –
црн се поглед на дну чаше крио!…
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта