Ноћ је ватра и сребро појаса твога.
Брда се црна зибљу, говеда будна,
расте шума ко судбина нијема и строга.
Тамо је запад, жут, ти идеш занесен;
Неспокојно те неко крило зове.
Каменита је земља, пут растресен.
Реци ми, зашто волиш неба и галебове?
С тврђава у даљини пјесма заточена
расипа мрку жеђ, непресушну и њежну.
О крви тамна у пијеску, крви из љубљених зјена,
крви за немир, за рзај, за голу и сурову чежњу.
Како си бескрајно пун неречених искара ријечи
мој зденче сјеновити, сунчана душо висина!
Срце се јавља звучно и као бездан јечи,
у њему мекано шуште питома њедра долина.
Ти не знаш што гони свирача и луду звјерку буру.
Тко ће икада чути лађаре изгубљене!
Можда су пристали вјетром уз неку обалу суру,
гдје давне воде стењу, тишином обрубљене.
Ноћ је, облаци плове, свадбени сан газеле,
вјечити благдан ловорових грана.
Живот је бујно седло, мјесечина врана;
Ти си јој дао своје стопе невеселе.
