Пробудише
ме у седам: полудео Мони Мурет, пословођа ковачке задруге. Убио две жене,
Шиптарке. Ножем, код чесме у Циганској мâли, пред својом кућом.
Била је субота, пазарни дан у Пећи. Кркљанац.
Кола, говеда, коњи. Овце, прасад, козе. Одасвуд, са свих страна. Гледам у
Дабетића изнад себе, видим да морам устати. А дошао сам са посла и легао у три.
Радио сам ноћу.
Хм, дође време кад све можеш рећи. Као све што
остари, истина се, такође, може одбацити. Стара истина не смета никоме; нова
свакоме.
Ковач је формално био мој човек, у делокругу
мога рада. Моја стварна функција била је маскирана положајем среског повереника
за привреду. Тај ресор, разуме се, држао је други човек. Радул Караматијевић.
Али, номинално, он се водио као мој помоћник. Ради очувања потпуне тајности,
настојали смо да се што више приказујем у улози човека који одговара за стање
привреде у срезу. Наступао сам као референт на обласним саветовањима у
Призрену, где је четрдесет пете био смештен Обласни одбор за Косово и Метохију,
обилазио занатске задруге, пољопривредна добра, шумска газдинства у Ругови.
Било је и претеривања у томе, сад видим. Једном смо чак дали у Јединству
критички осврт на рад „мога“ повереништва.
Одатле су и потицала моја знања о стању
привреде у Пећи и околини. Пратили смо рад старих стручњака у предузећима и
начин организације у задругама. Ковачким, столарским, обућарским, кожарским и
ткачким.
Шта је Пећ имала тада? Малу хидроцентралу у
Радавцу, испод водопада Белог Дрима, две пилане, које су давале грађу за
попаљена српска села, једну циглану и један парни млин. Не рачунам оне десетине
воденица-поточара на јазовима око Дрима, Источке реке и Бистрице.
Ловили смо, дакле, балисте. Коловође и
злочинце, пре свега. И та општа слика коју сам имао о привредним и географским
тачкама овог дела Метохије помагала ми је да лакше пратим и боље процењујем
извештаје са терена. Акције смо планирали ноћу, у каменој кули Исмета Љуље,
бившег бега, једног од вођа балистичких одреда које смо гонили по Дреници.
Постојала је, наравно, и једна званична кућа
службе. Она је била као нека макета за обмањивање, иза Сахат-куле. У њој су
радили референти за архивске послове и персоналну картотеку. Уливала је страх и
језу, знали смо. Мештани су је обилазили као шкрип нечастивог, и то нас је
увесељавало. Побожне жене Срба староседелаца, Пећанке у шареним димијама,
отпљувале би кришом у страну кад су недељом ишле у Патријаршију.
Мони Мурет је пре тог убиства два пута хапшен,
и оба пута је пуштен на мој захтев. Из два разлога. Служио нам је као мамац и
као водич, а да то није знао, прво. И друго, био је вешт пословођа, ковач без
премца, мајстор и по. Мало, додуше, ћакнут. Био је леп човек и волео је жене. А
правио је најљуће ножеве у Подримљу и најбоље цапине у Метохији. И сад се може
наћи неки од тих гвоздених кљунова у руговској клисури, тамо где се товаре
балвани.
Први пут је затворен кад је на путу иза
трошарине покушао да открије две Шиптарке. Тада још није био донет закон о
скидању зара и фереџе, и Пећ се црнела од ходајућих утвара, прекривених тамном
свилом од темена до ципела, са прорезом за очи на велу којим су скривале лица.
Мурет се бранио невешто. Подигао је зâр са
лица тих жена због сумње да се један његов велики дужник скрива на тај начин. А
насртај на жену Шиптари доживљавају као најтеже дело против личне части и такав
се поступак обично плаћа главом. Мони је платио златом. Успео је да се оправда
и да се нагоди са њиховом браћом и мужем фијакеристом.
Други пут је ухапшен у Хвосну, иза железничке
станице. Моји људи вршили су проверу свих лица која су изишла из воза, па је
Сеја Стругар, строго поштујући обичаје, одвајала жене под фереџом и овлаш им
подизала вео са лица. Тако је открила мушкарца који чак није био ни обријан.
Био је то Мони Мурет.
– Зашто се маскирао?!
– Неуморно тражи оног свог великог дужника из
времена окупације – рече Кречко.
– Ко је тај?
– Онај исти којег и ми тражимо: Сефедин Кука.
– Зашто у Хвосну?
– Сефедин тамо има сестру, удату за неког хоџу
из Барана.
Наредио сам да га пусте. Не одмах. Сутрадан.
Кречко ми је дао идеју: идући за Монијем Муретом, стићи ћемо до Сефедина. Рече
ми још: Муретовић ће га намирисати пре нас; овде вести не иду улицом, већ кроз баште,
од капиџика до капиџика у зидовима који раздвајају куће и авлије.
Кречко, предратни градски стражар, није хтео
да призна ново, право презиме нашег Монија. Говорио је увек: Муретовић. Под тим
именом Монија су водили у основној школи и у пореској управи. Али, кад смо
укинули разлике по вери и народности, свак је узео да се пише по своме језику,
па и Мони, чувени ковач Мурет.
А тај Кречко је био феномен своје врсте.
Драгоцен достављач. Као неки бојаџија кроз чије су руке прошле све хаљине и сви
дроњци Пећанаца, знао је сваку мрљу својих суграђана. Био је нешто као агент
добровољац. Сам нам се понудио. Једва сам га прихватио. Ево зашто: природно је
што у тој служби људи ни између себе нису присни и поверљиви, али ипак има неких
које лакше подносиш, радије срећеш. Ја сам се, међутим, просто јежио од Кречка
иако сам био бог у срезу. Можда зато што сам знао да вреба све, па и мене, и да
зна којешта. То му је било у крви, то је била његова природа, као што је некоме
у навици да шаком хвата муве и да их гњечи. Али морам, без имало резерве, да
признам: ваљао нам је много. Учинио нам је непроцењиве услуге, о којима још не
могу да говорим. Могу само напоменути: Кречко ми је донео један орден.
Заиста не знам да ли бисмо решили неке случајеве
да није било његовог енциклопедијског знања о свему и сваком. Није било човека
о коме није знао нешто ружно. У њему је било толико туђих тајни да је Караxић,
мој помоћник, од тога правио игру за време мирнијих дежурстава. Питао би:
– Има ли иједног човека у Пећи и ближој
околини о коме ти ама баш ништа негативно не знаш, Кречко?
– Свакако да има – као смерно, одговарао би
он, пушећи и гледајући у под.
Много је, заиста, пушио. Све једну за другом.
Караxић даље:
– Кладим се да ништа лоше не можеш рећи о Тирановићу?
Знао сам зашто је Караxа изабрао Тирановића.
Душан је нашао ташну са милионима код хотела на Бањи и одмах је предао милицији
у Добруши.
А наш Кречко полако, пушта нас да се понадамо,
одговара:
– Ништа... Ништа друго сем што је потплатио
Реxа да сече државну шуму изнад Малог Дубова. Грађу је превезао колима. Али не
голу, но прекривену лабудином. Или, како се у другим крајевима каже, шашом,
тулузином, кукурузовином.
Не знам како смо га то погледали, али сам
сигуран да је осетио нашу мржњу. Но, шта је и колико знао о народним
непријатељима, већ смо имали прилике да сазнамо. Имао је попис злодела Сефедина
Куке по месту, времену и начину извршења; његов родослов, родбинске везе,
могуће јатаке, стање имовине, породице, ближих рођака; број стоке, чељади у
кули испод Доње Витомирице; адресе помагача; описе улаза, пролаза, пречица,
авлија, соба, штала, све. Баш све!
Разуме се, постепено смо се навикли на Кречка
и забављали се ноћу, кад су бдења била мирнија. Поделили смо се у две групе. Ја
сам био уз Кречка, а Караxа и Дабетић с друге стране. Резултат је био поразан:
није било човека који нема нешто на души. Ишли смо тако далеко да смо вадили
досјеа најистакнутијих људи, бискали по њиховим биографијама и
карактеристикама, тражили не мрљу но трун. А наш Кречко одмах прстом на флеку,
ноктом у рану. Чак и самом Адунићу, председнику среског одбора.
– Како?!
– Овако: кад год позове неку дактилографкињу
пред вече, да му откуца хитан извештај, преврне је.
Дабетић, који је био Адунићев курир у рату и
привржен му као пашче, удари Кречка песницом за врат.
– ’Бем ти матер шпијунску! Ти си обичан
клеветник!
Једва набисмо разјареног Дабетића у ћошак.
– На
жалост, нисам. Имам доказе.
Кречко се не помаче са столице, само се
одједном снужди, поста тужан. Дабетић се, међутим, отимаше.
– Шта да докажеш? Где да је преврне кад
тамо референти дежурају на смену дан и ноћ.
Кречко га гледа најмирније, каже:
– У кључу је кључ. Ево како: Адунић увек
остави две-три странице оној коју је одабрао, да сама заврши, по концепту. А он
пође из кабинета раније, поздрави референте. Али не изађе из зграде. Тамо, на
првом спрату, до степеништа, има једно одедење не веће од ћелије. Она врата од
гвожђа, бивши трезор Трговачке банке. Кључ, једини, зна се, држи врховни шеф.
Ето тамо, по договору, шмугне и другарица са којом је удесио радњу. Прво се
увуче он и сачека. После она, кад крене тобоже кући, кад откуца реферат и
дежурнима каже лаку ноћ.
Дабета искали свој гнев на кошуљи, увлачећи је
бесно у чакшире од јаког бугарског сукна. Ја преузех његову улогу:
– Како си то дознао?
– Немојте ме силити да вам кажем, друже
Станко.
И нисам. Али сам сазнао. То је, уосталом,
закон службе. Знати све, о свакоме. Па и о Кречку.
Без сумње, није могао да поднесе мисао да
постоји нешто што он не зна. Нешто с оне стране видљивог. Али, као што често
бива, најжешћи нам ударац задаје сопствено дело, искључиви циљ. Кречко је био
ухода по духу, заражене крви. Вребао је из дубинâ неке мутне страсти, тражио
црне знаке из страха да се нешто не догоди ономе што он воли и чува, око чега
обиграва и стражари. Он је и своју чељад контролисао. Час жену, час сина, час
кћерку. Пратећи њу, открио је Адунића.
А тај крепки лисац беше наредио да се сачини
нов распоред свих дактилографкиња у одбору. Пошто је Сеја Стругар одлучно
затражила да пређе код мене, у секретаријату за опште послове остала је само
Јока, жена нашег Караxића. Добра душа, али крута и кошчата као мушкарац. Адунић
ју је ослободио свих послова изван радног времена. Наводно због
преоптерећености. На тај начин је омогућио себи да узима, повремено и на смену,
по једну дактилографкињу из других ресора, кад год неке одлуке или извештаје
треба хитно умножити. Зашто се то радило увече и ноћу сазнао сам прво од
Кречка, потом од Сеје, па од самог Адунића.
Једног дана позвао ме у хотел „Корзо“, на чај.
Баш тако, на чај, јер на јавним местима никад ништа друго није пио. Знао је:
онај што је у прочељу мора да пази на сваку своју реч, гест и особину. Народ
мотри, распреда и суди. Није знао шта људи веле: да је човек без порока опасна
особа. Адунић је био нешто друго: човек који све скрива. Али, оно што се дуго
скрива, то се и уништи. Он беше угушио сва своја осећања, мисли и поступке. Оне
природне. Укрутио покрете, осушио мишљење. Ходао је као ограђен, седео као
урамљен. Од свега његовог беше остала само мрачна пожуда и нека мутна похлепа.
Стална жеђ за туђим добрима.
Овако нисам мислио онда. Тада, у сепареу, где
нас нико не види и не чује, он поче о Дабетићу. Како се снашао у служби, како
ради. Видим да не слуша оно што му одговарам. Рече одједном.
– Знам да си чуо за мој случај са Кречком.
Макни ми га с очију. Удеси са Караматијевићем. Нека иде на неко пољопривредно добро.
Нека буде и управник. Не знам како да му запушим уста.
Хтедох да се нагнем преко стола с другарским
осмехом, али ми не даде бол у вратној жили, од оног метка у Дечанима. Зато и
држим главу мало искривљену, као да загледам одоздо. Или је то професионални
дефект. Имао сам обичај да тако пиљим у оне типове које су ми доводили после
хватања.
Адунић учини исто; хладних очију унесе ми се у
лице и рече:
– Не знам како је успео да уђе у зграду. Не
смем да се распитујем. Знао је лозинку, од вас је добија. Али шта је рекао,
како је преварио стражара на пријемном одељењу? На срећу, није дизао галаму.
Само је бесомучно кљуцао кваком и шиштао:
„Смиљана, излази, знам да си унутра!“ Ја сам,
пак, био решио да не отварам до смака света. Али он, лукав, схвати да нас је
ипак пресекао. Оде. А јадна девојка доби нервни слом.
Заиста, две недеље је лежала у грозници. Чим
се придигла, Кречко је одвео у Колашин, код тетке. Нађе јој службу у општини, и
удаде је. Чуо сам да нема деце и да је муж због тога кињи. А била је, Боже,
јасика-трепетљика. Вазда зајапурена, чиста и блага. Од онаквог оца?!
Отишао сам далеко, али морам да одам још једно
признање Аду. Био је човек који не заборавља оно што му неко учини. Ту малу
услугу, то што смо Кречка послали у Ђураковац, за управника државног имања, то
је одмах платио, чим је прешао у Обласни одбор. Јесте, и то је хтео да скрије.
Али није издржао. Једног дана, тек што сам, тако рећи, ступио на нову дужност,
зазвони телефон. Одонуд женски глас: Друг Малишић? – Да. – Овде кабинет друга
Адунића. Тренутак, имаћете везу... – А он:
– Шта, заборављаш старе другаре? Или си постао
шкрт као неки филозоф? Е нећеш се овога пута извући, има да частиш за
унапређење. Па и за нов стан. И, богме, за већу плату... Нисам ни знао, но ми
јутрос рече Дабетић.
Није знао! А то је све било његово масло.
На жалост, нисам могао да га позовем у кућу.
Није дала моја Сеја. Ни да чује. Славили смо у клубу посланика. Он, Дабетић и
ја.
Пили смо и причали до поноћи. О свему. О
сређеним приликама на Косову и Метохији, о истребљењу последњих одметника који
су хтели да затру све што је српско и југословенско. Тако је и дошла реч о
Кречку и ковачу.
Јадни наш Кречко, виртуоз ухођења, у црном
капуту налик на фрак. Тако је дубоко био исечен позади, а тако кратак спреда
тај капутић, да је једва сезао до колена. И тесан, јер је Кречко имао стомачић,
балонче под xемпером. Капут је закопчавао једним великим дугметом, вероватно од
јоргана. Толико је, у оној оскудици, изгледало велико то пуце, плаво и сјајно.
Такав се појавио и оног дана када је Мони
Мурет доведен из Хвосна. По његовом понашању није се дало наслутити са чиме
долази, какве податке доноси. Имао је нешто тамносиво на лицу, као чарапу, и
модре усне, налик на распуклу смокву.
Дабетић, још љут због Адунића, неће да га
погледа. А мени глава пуца и очи ме пеку.
– Ништа?
Кречко не одговори одмах. Скиде свој капут,
као крила.
– Ништа што се бега тиче. Осматрамо дан и ноћ.
Сефедин Кука имао је две резиденције за време
окупације. Једну у Пећи, иза Бистрице, другу између Доње Витомирице и Накла.
Тамо је, у ствари, била кућа његовог оца, кула од камена, на спрат, са малим
прозорима, колико да стане цигла, налик на прорезе за цев. Ти отвори у камену и
јесу пушкарнице. Грађене по узору на стара утврђења у којима се опсада могла
издржати, пошто је било и воде и хране, и просторија за све потребе. Такве куле
имали су богатији људи, мањи и већи бегови, Турци и Шиптари. Око куле
Сефединовог оца био је тврд зид од камена, висок три метра, прекривен нарамцима
црног трна и глога. Тешко је било успети се без лестава, а још теже прећи, јер
је испод трна претило још и стакло. У свежу кашу од креча и песка, кад се зид
дозида и сведе, забадана су парчад поломљеног стакла. Кад отврдне, малтер
стегне та бритка сечива.
А ми смо, по сваку цену, хтели да имамо
Сефедина живог.
План за хватање био је ноћима разрађиван у
кули Исмета Љуље и то до ситница. Утврда код Накла и цело имање били су под
присмотром и дан и ноћ, разуме се, на неупадљив начин. Осматрали смо из крошњи
великих храстова, оних вековних, из доба Немањића; из стогова сламе и сена; из
трапова прекривених свежим бусењем; из кућице чувара пруге; са црквеног
звоника; иза надгробних споменика. Свуда смо постављали своје поверенике из
околине, оне који су се могли оправдати ако их неко случајно открије.
Потплатили смо једну циганску породицу да, као случајно, застане на утрини
изнад куле, да разапне чергу, да мајстори испред ње крпе котлове и поправљају
кишобране, а жене – једна старија, сува као лист, и једна млађа, сочна
вртирепка – да пођу у кулу, да фалетају, проричу из длана и гледају у боб. Нису
их пустили у авлију. Нису их занимале дрвене кашике и кутлаче, нити корпе од
прућа.
Кула је била омотана ћутањем. У њој ни
ноћу није светлео ниједан прозор.
Тако је то ишло целог марта и две трећине
априла. Наполичари су долазили с њива, истоварали вреће у
авлији, одмах уз капију, и одлазили. Ни најбољим двогледима није се могло
установити да нешто шурују са домаћима. А унутра су биле три жене, осморо деце,
међу којима и два сина приспела за војску, и отац Сефединов, частан старац.
Није знао српски. Једном смо га привели. Оно
што ми је превео Кречко, гласило је отприлике овако:
„Ја не знам где је мој Сефедин. Али сам
поручио да ми у кућу не долази. Син увек, готово увек, изда оца. Све оно што је
везано за оца. Поглед на живот и људе, обичаје, мере и мерила. Син и може да
изда оца. То примам, иако не одобравам. То сам и очекивао. Зато не патим
онолико колико други, они који то нису очекивали, који се нису припремили за
то. Али отац не може да изда сина. Не, ништа се не издаје унапред. Тек после,
унатраг. Издаја не постоји за убудуће, она је одређена за прошло. Ја јесам са
сином у раскораку, али ја њега не могу да издам. И кад бих знао где је и шта
ради.“
Необичан говор. Мислио је, рече Кречко, да
ћемо га приморавати. И био је спреман да издржи.
Попустили смо ми. Наши осматрачи почеше да
губе живце. Дадох налог да их замене активисти. Тешка срца послах на терен Сеју
и Дабетића. И баш тада поче око куле да се мува нека прилика. Биле су јасне
ноћи, али без месеца. Могло се оценити да тај снажан човек облих рамена и густе
косе није Сефедин. Покушао је да се попне на зид. Само је узнемирио огромне псе
у авлији. Обиграо је са друге стране, покушао код коша са кукурузом. Пуштени с
ланаца, пси су наваљивали још жешће. Непознати се повукао.
Упутио се ка Пећи, и код саме железничке
станице заварао траг. Можда је ушао кроз тарабу око пилане и шћућурио се међу
наслагама шкарта и брдима струготине.
Кречко рече:
– То је Мони. Доћи ће он опет.
Погодио је. Исти тип се још два пута шуњао око
куле, увек око десет увече. Моји људи су боље организовали праћење. Кроз поље,
до куће у Циганској мâли.
Дабетић најзад проговори са Кречком. Рече му:
– Ти све знаш. Ти ниси нормалан човек. Кречко,
пак, филозофски:
– Ко је нормалан, није човек.
Сеја беше уморна и замишљена. Још није била
сигурна да је волим. Погледа ме, памтим, болно, а изусти као да ми нешто лично
саопштава:
– Тај ковач живи без сна. Није ушао у кућу
него право у своју ковачницу и почео да распирује ћумур.
Кречко дометну:
– Тако сваке ноћи, већ петнаест дана.
Пушили смо много, дуван из Скадра. Највише мој
космати помоћник Караxа. Кад га нешто мучи, он једном руком држи цигару, а
другом косу. Ухвати онај густиш натруњен седином, чупа га. Тако и кад испитује
доведеног. Сад је ту улогу имао Кречко.
– Ти мислиш да Мурет кује нож за Сефедина?
– Сто посто.
– Онда зна где је бег?
– Не још. Али њуши. Нешто је дочуо чим се
врзма око куле. Мони има своје људе. Само у задрузи шесторицу. Ковача из Накла,
поткивача из Клине. И ону двојицу из Хвосна. Па једног мајстора из Будисаваца и
оног шегрта из Доње Витомирице. Они му купе оно што се по селима шушка. И
одметник је жив створ. Мора нешто да једе, да пије, негде да спава.
– Зашто обиграва око куле?
– Сефедин једном мора доћи код жена. Има
три. По старом адету. Најмлађа је Циганка. Преотео је Монију. Знам је, и зато
се не чудим што је ковач полудео.
Насмејах се. Кречко се на то још више уозбиљи,
рече:
– Мони ће нас предухитрити.
И то је погодио. Могли смо, наравно, изоловати
Мурета. Баш је Караxић дао такав предлог. Да држимо ковача у затвору извесно
време, под изговором да насрће на жене, углавном Шиптарке. Али траг? Сефединов
траг нико не би тако нањушио као он.
Дакле, десет дана после оног случаја у Хвосну,
мене нагло пробудише у невреме, у седам ујутру. Била је субота, пазарни дан. Са
свих страна нагрнула кола, фијакери, чезе, волујске запреге. У топлу, мајску
Пећ. Друмом од Дечана и Стреоца, путем низ Ругову, цестом од Бање, Добруше и
Витомирице, xадом од Барана и Гораждевца. Одасвуд.
Дабетић ме одвезе у болницу. Пред просектуром
ми саопштише најнеповољнију вест. Мурет убио Сефедина. Једна од жена под
фереxом, у чезама, био је тај зликовац. Друга је била Муретова лепа Езра.
Нисам ушао. Наредих да увече, после девет,
пребаце ковача код мене, у кулу Исмета Љуље, и одох да се одморим.
А он, кад га уведоше, ступи као човек који је
извојевао победу. Наредих да му скину лисице и да нам скувају кафу. Пружих му и
кутију са цигаретама. Он стави руку на груди, знак да се захваљује. Блистао је.
Ни трага од оног грча на лицу који сам раније запажао. Поново је био леп. Код
нас се, иначе, каже: леп као Циганин.
Оно што сам очекивао, то и рече:
– Бојао сам се да ћете бити бржи од мене.
– Знам.
– Не бих добио свој дуг. Моја рука је морала
да га узме.
Унесоше велики филџан, онај од десет кафа.
Мони увуче руку под грло, испод масне кошуље извади тоболац. Уви дебелу цигару
од свог дувана, облиза папир, све са осмехом. Припали, увуче дим, одахну као
мех.
– Узми кафу, и причај, Мони.
Његов исказ, укратко, изгледао је овако: чекао
је наш повратак, нестрпљив, притајен. Био се погрбио, запустио, поталаушио. Све
због зебње да ће га Сефединови људи ликвидирати. Више но од смрти страховао је
да ће бегу остати оно што је отео, на превару узео, премамио. Сефедин, моћан и
до рата, био се сад осилио до неба. Челник црнокошуљаша, предводник хорди са
белим капама од уваљаног сукна, вребао је као усуд све што није муслиманско.
Уживао је да гледа дим, згаришта и крв. И понижење, нарочито ако је српско.
Монијева жена, млада Езра, откривена лица и немирна тела, доносила је сваке
суботе на пијацу оно што је ковач ковао током недеље. На шареној сеџади коју је
простирала сјале су се бритве, кухињски ножеви, српови и она врста бодежа са
црним корицама што у Метохији зову шиш. Стајала је изнад сечива, у шалварама до
нанула, у прслуку од неког домаћег броката, са белом повезачом од свиле,
позивајући купце и гласом и очима.
У гласу јој је, вели Кречко, било нешто, као
да се гуши од задовољства.
А тај обријани тип у капуту налик на циркуски
фрак стварно је био феномен своје врсте. Он је чак знао и ситне размирице у
неким породицама. Знао је, наравно, и да Езра није живела са Монијем у оној
љубави са којом су почели. Била је из добростојеће, такође ковачке куће у
Ђаковици. Чула је, при прошењу, да Мурет лепо зарађује у Пећи, да има своју
кућу у Циганској мâли, да му звање циганског кмета учвршћује углед и доноси
нешто пара, да је мајстор над мајсторима за домаћи алат и ножеве. Све је то
било тачно, и све се одмах променило кад су надрли Немци, заменили их
Италијани, подигли се балисти. Кад се срушила зграда без темеља, Југославија,
Монија су притисле бриге, стигла га немаштина. Главне муштерије, Срби и
Црногорци – ојађени, попаљени, пребијани и убијани, протерани – и да су могли,
нису смели да купе ништа што може послужити као оружје.
Нема бољег прага са кога ће одскочити но што
је постан живот за сочну жену. А неко је већ дошапнуо облапорном бегу да се
једна млада Циганка, мека и пуна софта, као шевтелија, лелуја по Пећи, дрежди
на пијаци. Његове две жене већ почеле да вену. И шта ће бити? Оно што Адунић
каже: „Издаће те, сурово и нагло, као жена. При том ће наћи начина да те унизи,
упрља и осрамоти као нико.“
Ја о томе друкчије мислим: жена јесте благо,
али као свака драгоценост, зачас и лако може да промени власника. Ка њој зијају
толика уста и стоје, спремне за грабеж, толике туђе руке. То су муслимани
одувек добро знали. Зато је и држе закључану и прекривену. Прекривају сјај блага
које баш не хаје много у чијим је рукама, само ако му је добро.
Пошто је пребегла, Сефедин је Езру из куле у
Наклу доводио у кулу код Бистрице. У чезама, с црним коњем који се сјао од неге
и здравља. Возила се тријумфално у фереџи од црне свиле, са прозирним велом
преко лица, такође од свиле, коју призренски мајстори претварају у плавет
ведрог неба над Метохијом.
Није страшно што су касали кроз Циганску мâлу,
него што су застајкивали код чесме, испред Муретове куће. И што је Монијева
костоболна мајка седећи на сунцу то гледала.
– Нека, сине, пусти. Наша би срамота била кад
би ти другоме то чинио.
Кречко је волео да буде праведан према онима
које уходи и гони. Говорио је:
– То није била бегова жеља, не. То је била
њена воља. Да је бивши муж види у раскоши.
Мони је гризао сопствено срце. И почео да
прави нож. Двеста ноћи ковао је бодеж за њих двоје. Између доручка и вечере
његов мех је распиривао ватру за мала сечива, која је стара мајка односила
суботом на пијацу. Од тога се живело. Он је више живео од ножа који је ковао
ноћу, сам, уз ватру, као ђаво.
Рече ми:
– Прво сам начинио шиш, оштар са обе стране,
као бријач. Па касапски нож са шиљком. Једном сам направио мали мач, гују од
старе сабље, истањену као лист стакла, а тврду као кремен. Могла је да брије. И
ништа ми није изгледало добро. Прековао сам и стари бајонет, закопан после
српске војске која се повлачила ка Албанији. И парче косе. У један мах ми се
учини да је за оно што хоћу најбоље парче тестере зашиљене на врху. Да им
раздере месо и да умиру дуго. И тек прошле недеље, у среду, два дана пред
пазар, кад ми старија Сефединова жена додаде вест да ће у суботу оно двоје поћи
за Пећ, направих оно што сам замишљао: нож од српа. И дугачак, и оштра врха, и
са зупцима. Па мало и крив.
Али не дођоше оне суботе, но данас. И опет
жена издаде!
Ја сам чуо, чим сам из 24. српске дивизије
пребачен у Команду подручја за срез пећки, да код шиптарских жена, где их више
живи с једним човеком, најстарија преузима улогу мајке и
свекрве. Да нема љубоморе, да је наклоњена млађима, да их саветује, учи и
спрема за кревет свом супругу. Тако и јесте, али то је наметнута улога и због
тога пуна притворства. Прва жена, најстарија у Сефединовој кући, сачекала је,
дакле, дан освете. Друга је прича како је Монију дотурила вест да ће Сефедин,
преобучен у жену, доћи са Езром у Пећ. Црн као сотона, Мони је у својој малој
ковачници две ноћи изводио нарочиту вежбу. Стару ковачку кецељу од тешке коже
са волујских леђа увио је око једног трупца од бандере, и тренирао извршење
злочина. Прискакање, измахивање, заривање. Био је леворук, па му је било лако
да приђе с десне стране чеза. Увежбао је и држање дизгина, ако се коњ помами.
Тако је и било. Све. Смело и хитро. Само је
једно било чудно: коњ је стајао као укопан.
Било је још нешто: свет који се згуснуо на
џади и пред кућама у Циганској мâли није се ни помакао, нити је ко реч изустио.
Чак ни Сефедин. Само је Езра уздахнула:
– Ооо, Мони, Мони...
Ковач ми рече да је тако уздисала увек кад ју
је љубио.
(1982)
