Некада давно сва људска бића
била су богови, али су тако злоупотребили то своје божанство, па је врховни бог
Брама одлучио да им га одузме и сакрије га тамо где га никад неће наћи. Али,
питање је било где сакрити њихово божанство. Зато је Брама сазвао савет богова
да би му они помогли да одлучи.
‒ Хајде да га закопамо дубоко у земљу – рекоше богови.
Брама одговори:
‒ Не, то не ваља јер људи ће копати земљу и наћи ће га.
Онда богови предложише:
‒ Да га потопимо у најдубљи океан?
Брама се није сложио:
‒ Не, ни тамо – јер ће они научити да зароне у океан и наћи ће га.
Богови ће на то:
‒ А да га однесемо на врх највише планине и тамо сакријемо.
Али, Брама је и овога пута одговорио:
‒ Не, ни то није добро, јер ће се временом попети на сваку планину и опет ће преузети своје божанство.
Онда богови одусташе и рекоше:
‒ Не знамо где да га сакријемо пошто, изгледа ни на земљи ни у мору нема места до ког људска бића неће стићи.
Брама је дуго размишљао, а онда је рекао:
‒ Ево шта ћемо. Сакрићемо њихово божанство у најдубљи дeо њиховог сопственог бића јер људи се никад неће сетити да га ту траже.
Сви су се богови сложили да је то савршено скровиште, те тако учинише. И од тог времена људи су прошли земљу уздуж и попреко, копали, ронили, пели се и истраживали тражећи нешто што је већ било у њима.
