Textual description of firstImageUrl

Паул Целан | КОРОНА



Јесен ми из руке једе своје лишће: ми
смо пријатељи.
Ми ослобађамо вријеме из орахове љуске и учимо
га ходати:
вријеме се враћа у љуску.

У зрцалу недјеља је,
у сну је уснули,
уста говоре истинито.

Моје око силази према споловилу љубљене:
гледамо се,
говоримо из таме,
волимо се као сан и памћење,
спавамо као вино у шкољкама,
као море у зраци крви из луне.

Ми смо ондје уплетени у прозор, они нас гледају
с улице:
вријеме је, нек’ се зна!
Вријеме је да се камен најзад пусти процвјетати,
да непрекидно срце куца.
Вријеме је да настане вријеме.

Вријеме је.

Превео Томислав Дретар


Претходно Следеће

Поезија - најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких, светских песника, родољубиве песме. Проза - кратке приче…

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта