смо пријатељи.
Ми ослобађамо вријеме из орахове љуске и учимо
га ходати:
вријеме се враћа у љуску.
У зрцалу недјеља је,
у сну је уснули,
уста говоре истинито.
Моје око силази према споловилу љубљене:
гледамо се,
говоримо из таме,
волимо се као сан и памћење,
спавамо као вино у шкољкама,
као море у зраци крви из луне.
Ми смо ондје уплетени у прозор, они нас гледају
с улице:
вријеме је, нек’ се зна!
Вријеме је да се камен најзад пусти процвјетати,
да непрекидно срце куца.
Вријеме је да настане вријеме.
Вријеме је.
•Превео Томислав Дретар
