Ја сам дошла песнику у госте.
Равно подне беше, и недеља.
Напољу се вејавице злосте,
А у соби топло је од жеља.
Сунце, неке боје малинове,
Израња кроз колутове дима.
Домаћин је ћутљив. Попут сове
Посматра ме ватреним очима.
Његове су очи тако тешке.
Ко их види, занавек их памти.
Заклињем се да не правим грешке:
Не смем, не смем у њих погледати.
И тако се зачела беседа...
Димно подне у соби мрак хвата
У високом дому који гледа
На широка Неве морска врата.
1914.
Равно подне беше, и недеља.
Напољу се вејавице злосте,
А у соби топло је од жеља.
Сунце, неке боје малинове,
Израња кроз колутове дима.
Домаћин је ћутљив. Попут сове
Посматра ме ватреним очима.
Његове су очи тако тешке.
Ко их види, занавек их памти.
Заклињем се да не правим грешке:
Не смем, не смем у њих погледати.
И тако се зачела беседа...
Димно подне у соби мрак хвата
У високом дому који гледа
На широка Неве морска врата.
1914.
