За лепоту земље, и звезда и цвећа,
За интимну радост, за туђ бол што грца,
За љубав и немир будућих пролећа.
Равнодушно, мирно напустисмо оно
Што је нежна душа прошлости нам младе;
Нисмо били тужни кад погребно звоно
Огласи крај наше младости и наде.
Сурово смо своје сахранили снове
У сандуке тврде, у дубоке раке
Заборава вечног, где се црви тове,
Заборава душе и нежности сваке.
И док срца наша загрљајем мира
Мрачнога и тешког леже на дну гроба,
Страсти су повеле оргије свог пира
И нас, јадну децу свога срамног доба.
И у ноћи, које гаврани се плаше,
Наше бесне страсти, с маскама што крију,
С перверсним весељем крв живота пију, -
Расточено вино у бизарне чаше...
Само, црним друштвом, као танак влат
На ветру, задрхти слутња што се крије,
Монотоно, кобно, кô домаћи сат
У зиду, док једна опомена бије.
Слућеног гласника савести још нема.
Али он ће доћи, ма у задњи час,
Да нам ипак јави, усплахирен вас,
Да нам се гост један у посету спрема.
И да Младост наша долази са дна
Заборава нашег, свога влажног гроба;
И да ће нам доћи, у злокобно доба,
За освету свога осрамоћеног сна.