Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Херман Хесе | БЕСАНЕ НОЋИ



У ситне сате лежиш у постељи, а сан не иде на очи. Улица је тиха, у вртовима с времена на време поветарац дотакне стабла. Негде лаје пас; улицом у даљини пролазе кола. Чујеш их јасно, по лелујавом звуку препознајеш да су на опругама, у мислима их следиш, закрену за угао, наједном убрзају, а ужурбано се котрљање ускоро расплине у велику тишину. А онда, касни пролазник. Хода брзо, корак му чудно одјекује у пустој улици. Застане, откључа врата, затвори их за собом, а онда опет завлада мук. Поновно и још једном у собу допру звуци мрвице живота, све ређе, све тише, а онда наступе сати када је све уморно, а сваки и најтиши поветарац и најситније зрнце буке што се круни испод тапете бива гласно и моћно и у теби буди чула. И немаш сна. Само ти умор на очи и мисли спусти танак вео, у уху слушаш шум непрекидна колања крви, у болној глави слушаш сићушни, грозничави живот, а у жилама осећаш равномеран, а ипак збуњујући ритам била.
Ништа ти не помаже превртање с бока на бок, устајање и поновно легање. То је један од оних сати када никако не можеш од себе побећи. Тобом сад господаре мисли и покрети твоје ћуди и твога сећања, а немаш друштва да их, као обично, разговором одагнаш. Ко живи у туђини, у сећање му долазе кућа и врт из његовог завичаја и детињство и шуме у којима је проживио своје најслободније и најнезаборавније дечачке дане, собе и степеништа у којима су одјекивале његове дечачке игре, и слике родитеља, некако страних, озбиљних и остарелих, с љубављу, бригом и тихим прекором у очима. Он пружа руку узалуд тражећи узвраћену десницу, но преплави га плима туге и самоће, а неки други ликови што израњају у збуњености и озбиљности тога часа готово нас све растужују. Ко није у младим данима својим најближима каткад загорчао живот, одбио љубав и презрео њихове добре намере? Ко није пркосно и охоло пропустио неку срећу која му се нудила, ко није бар једном повредио туђе или своје достојанство или увредио пријатеље непромишљеном речју, неиспуњеним обећањем, ружним и увредљивим покретом? Они сад пред тобом стоје и мирним те очима у тишини чудно проматрају, а тебе је стид пред њима и стид те је пред собом.
Пада ти на памет колико си само ноћи у том истом кревету безбрижно проспавао између дана пуних покрета, буке и разоноде, и како си незамисливо давно, као данас, био сам свој ћутљиви, ненашминкани забављач. Живео си интензивно, у то си време неизмерно много видео, разговарао, слушао, смејао се, а сада, као да се никада није догодило, све ти је то страно и од тебе се отуђује, а плави су ти небески сводови твога детињства, давно заборављене слике твога завичаја и гласови давно покојних страховито блиски и присутни.
Сан је један од најдивнијих дарова природе, пријатељ и уточиште, чаробњак и тихи тешитељ, и жао ми је из дубине душе свакога ко се, патећи од дугих несаница, научио задовољити с пола сата грозничавог дремежа. Не бих, ипак, могао волети човека за ког знам да у животу није имао непроспаваних ноћи; то би морала бити нека дечји чиста, неискварена душа.
У овом нашем ужурбаном, опојном животу застрашујуће је мало тренутака када душа постаје свесна себе саме, када се живот чула и живот духа повлачи, а душа раскриљена стоји пред огледалом сећања и савести. То се збива, можда, када доживимо велики бол, можда уз мајчин одар, уз болесничку постељу можда, или на крају дужега усамљеног путовања у првим сатима повратка, но увек је праћено сметњама и сетама. У том је вредност пробдевених ноћи. Само се тада без силних спољних потреса душа може изразити, било кроз чуђење или страх, осуду или тугу. Душевни живот који водимо током дана никада није толико чист; наша чула у њему снажно суделују, разум се намеће придодајући осећајима и трунку гласа осуде, фину. драж поређења и фину, разорну драж шале. Но душа утонула у снохватицу не опире се, па у тој зависности и потлачености које трају данима и месецима, проживи пола живота све док не куцне њен час и у једној тескобној, бесаној ноћи не збаци окове и свеколиком нас пуноћом свога самовољнога живота изненади или ужасне. Добро нам је с времена на време приметити да наш живот није само облик, да у себи носимо моћ отпорну на све спољне утицаје и непоткупљиву, да у нама проговарају гласови над којима немамо власт. Ко заиста нешто јесте и поседује неку врсту вере, радо се покорава тим гласовима и из таквих тренутака излази продубљеног погледа.
Хтео бих рећи покоју и о несаници као болести, мада је то можда сувишно, јер вероватно сви који од ње пате добро знају шта желим рећи. Но, можда ће ипак радо прочитати написано оно што им је познато, а што иначе није предметом разговора. Притом мислим на унутарње одрастање које се стиче неспавањем. Свака болест и нужност чекања учитељ је којег треба правилно схватити. Но школа свих живчаних тегоба особито је продорна. "Сигурно је пуно пропатио", каже се за људе који у покретима и говору исказују необичну меру суздржане профињености и нежне обазривости. Овладавању властитим телом и мислима не учи нас ниједна школа тако добро као школа несанице. Нежно дотицати и обазриво поступати може само неко коме је и самоме потребан нежан додир. С благошћу проматрати и ствари с љубављу оцењивати, сагледавати душевне разлоге и све људске слабости добронамерно разумети може само онај који је често у неумољивој тишини самотних сати био изручен на милост и немилост властитим неспутаним мислима. У животу није тешко препознати људе који су многе ноћи прележали будна ока.
Хтео бих навести још и вбаспитну вредност несанице која свакако заслужује да се подробно размотри у неком другом контексту. Несаница је школа страхопоштовања - страхопоштовања свију ствари, онога страхопоштовања које и најскромнији живот може пошкропити мирисом трајно узвишеног расположења, оног истог страхопоштовања које је први и најважнији услов песничке и уметничке величине
Замислимо бесана човека док лежи у постељи. Сати теку тихо и ужасно споро, између двају откуцаја сата зјапи широка, црна провалија неподношљивог бескраја. - Колико смо често чули трчкарање миша, котрљање кола, куцање сата, жубор извора, хук ветра, шкрипу намештаја! Чујемо их не марећи за њих. Но сада се у тој самоћи и гробној тишини чезнутљиво хватамо за сваки дашак живота који нас окрзне. Кола у пролазу живахно нас запосле, процењујемо им тежину и модел, умор или снагу коња, покушавамо погодити којом се улицом крећу и куда ће скренути. Или пак водоскок! Слушамо га захвално као нежну музику, као што болесник слуша речи пријатеља који му долази у посету уносећи у његову самоћу мирис здравља и дашак спољашњег живота. Слушамо пад воденога млаза у пун извор, затим блаже и неуједначено отицање. У непрестаном шуму настојимо чути неки ритам, тихо певушимо у такту музике, а затим заћутимо слушајући га како сам наставља свој пој. Сањарећи, у мислима пратимо воду што отиче као поток и река назад у море и колевку вечнога постанка, хтења и обнове. Ту почиње ткиво душе, половичних мисли, наш се живот пред нама простире, односи и закони наједном бивају јасни у доживљају који нам се досад чинио неразјашњеним и збрканим.
Тај пут од ослушкивања извора до дивљења доследности свега збивања те страхопоштовања пред скривеном последњом тајном живота нећемо прећи никада тако стрпљиво, пажљиво и озбиљно као у тим ноћним сатима.На тај су начин, засигурно, већ сви бесани људи своју невољу претворили у врлину. У њиховој им патњи желим стрпљење и, ако је могуће, оздрављење. Свима лакомисленима, а посебно онима виталнима што се хвалишу здрављем, желим некад покоју бесану ноћ у којој ће ћутке морати застати пред прекорном појавом властитог унутрашњег живота.

1905.
(Умеће доколице)


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта