Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Алберто Моравија | САСТАНАК НА МОРУ



Пошто зауставише ауто на једној чистини међу шипражјем, под стаблом сеновитог бора, упутише се између пешчаних спрудова према мору. Супруга је ишла испред Серђа, весело трчећи по ужареном песку, а Серђо иза ње, носећи торбу с ручком и купаћим огртачима. Одједном, она нестаде иза пешчане хумке, а Серђо пође за њом, задовољан што је она задовољна, уверен да ће је видети, кад стигне наврх пешчаног спруда, како већ пљуска по мору. А кад стиже на хумку, откри да му се супруга зауставила и да обала није пуста како је очекивао. Угледа групу људи, полуголих рибара, како му се учинило, како стоје збуњени пред некаквим грмљем у песку. Између грмља назирало се нешто бело.
Серђо се приближи лаганим ходом и кад је стигао до грмља, запита супругу:
– Шта се догодило?
– Нашли су мртваца – одговори она мрзовољно.
Серђо погледа. Грмље, већ опрљено од припеке, надвило се од јаре над некаквом дугачком сподобом, увијеном у чаршав. Падоше му на памет египатски саркофази у музејима.
Под чаршавом нису се истицале црте мртвачева лица, али се назирала линија читавог тела у једноставним контурама: колена, руке скрштене на грудима, увучена брада. Изван чаршава вирила је тамна, глатка, младићка, још увек жива коса.
– Утопио се пре један сат – рече човек у униформи, карабињерски наредник, који је скинуо капу и отирао зној – непозната особа… нема докумената.
Серђо још једном скрену поглед на мртваца па се упути са супругом према мору.
Она је улазила у морски плићак тромим кораком, зловољна, опуштених руку, избочена стомака, окренута према малим топлим таласима, готово узаврелим под припеком јарког сунца. То је било њихово прво овогодишње купање, а Кларина кожа била је бела, од оне хладне и опоре белине која, мислио је Серђо, нагло порумени а никад не потамни.Мада није била лепо развијена, уских бокова, здепастих ногу, слабачких рамена и крупне главе, њено тело је у толикој мери изражавало њену тврдоглаву, затворену и сумњичаву нарав, да се Серђо нежно насмеши и потрча према њој. Трчећи по пешчаном морском плићаку, заплете се у гужвицу алги, посрну, паде на њу и превали је. Она се од- мах диже и грубо му рече:
– Не волим шале у мору.
– Опрости, саплео сам се – рече Серђо.
– Молим те да то више не радиш – одсече му жена.
Серђо је био помало увређен кад је видео да се удаљава. Венчали су се пре шест месеци и брак им није био срећан. Нису се разумели. Серђо је сматрао да је овом постојаном неспоразуму крива новина заједничког живота, па се стално надао да ће се то поправити.
Окупаше се заједно у овој попут чорбе млакој и плиткој води, на сунцу које је пржило. Ћутали су, повучени и лоше расположени. Морска обала, гледана с мора, била је ипак лепа: пружала се у недоглед, пуста, без игде икога; с једне се стране протезала све до удаљене сенке неког старинског чардака, а с друге се свијала испод стрмих хридина оивичених шумом. Борова шума, поврх жутих пешчаних спрудова, у летњој спарини загусте- лог обзорја од пешчане прашине и морске измаглице, губила се у маглуштини.
– Зар није дивно? – одједном Серђо прекину ћутање.
– Мени се чини страшно – суво одговори жена.
– Али ти си хтела да овамо дођемо.
– Па шта то значи? Преварила сам се, и готово...
То не смета да место буде заиста дивно – помисли Серђо, али је заћутао обесхрабрено. Био је свестан да ће му се жена супротстављати ма шта рекао.
Изађоше из мора и запутише се на обалу, према месту где су оставили одећу, веома близу мртваца. Обала је сада била сасвим пуста, никог осим њих двоје и мртваца под грањем грмља. Рибари и карабињерски наредник нестали су иза спрудова.
Стојећи, Клара је безвољно брисала руке и ноге. Серђо рече:
– Зар не бисмо могли мало даље... има довољно места... није баш пријатно стајати поред мртваца.
Она му одговори одбацивши пешкир:
– Мртви ми не сметају.
– Али ти сметају живи – усуди се да каже Серђо. Жена му оштро одговори:
– Али зашто увек тражиш свађу?... На мору смо, уживајмо у мору... али не, ти увек мораш да гњавиш питањима... Сада силом хоћеш да ти кажем да ми сметаш.
– Било би ми милије да кажеш супротно – рече очајни Серђо.
– Е па, кад хоћеш... баш ми сметаш... кад заинтачиш и противуречиш само из жеље да противуречиш, онда ми сметаш више од било ког мртваца... Јеси ли сад задовољан?
Серђо заћута згранут над толиком злоћом. Клара се пружи ничице, скиде грудњак и гаћице, па ували голи трбух и груди у врели песак. Чим се сместила, запита га нестрпљиво:
– Та колико ли је сати?
Зашто каже, та колико ли је сати, а не, колико је сати – збуњено помисли Серђо.
– Једанаест – одговори.
– Није могуће – узврати она бучно.
Серђо јој, без речи, једноставно гурну под нос руку са сатом. Она одговори:
– У реду, у реду – готово тужним гласом. Серђа поново обузе чуђење.
Серђу је сметао мртвац под грмљем. Осећао је потмулу жељу да оде до грмља и разоткрије тело покривено чаршавом. Под грмљем као да је било топлије него на другом месту; примећивало се неко титрање зрака као од почетног распадања леша. Серђо помисли на златасте муве које шеткају по лешевима у рату; смучи му се од призора. Одједном, повика љутито:
– Хтео бих да знам зашто морамо да будемо близу овог мртваца?
Жена му одговори испод пресавијене руке којом је сакрила лице:
– Ти се макни ако хоћеш... ја остајем овде... никога нема да га чува... остаћу барем ја.
Ништа се није могло против њене воље. Сунце је немилице пекло, а усијаност обале заслепљивала. Серђо је неко време непомично стајао, дубоко озлојеђен, а кад више није могао да издржи, устаде, појури преко обале и наглавце се баци у море. Скок у воду мало га је освежио, мада му се вода учинила топлија него пре. Кад је изронио, угледа жену како устаје и опрезно обилази око грма где је лежао мртвац. Издалека гледајући жену, она му се поново учини мила и одједном му сину да према њој буде љубазан. Помисли: Зашто је наш брак тако нескладан... зашто? Сад ћу да јој приђем и удвараћу јој се као да је девојка коју сам први пут видео... и још пре вечери морам да је пошто-пото освојим. Весело се насмеја због ове своје одлуке и полако изађе из воде. Пошто је неко време обилазила око мртваца, жена се врати и поново се ничице испружи поред хрпе одеће. Серђо се пружи поред ње, обави је руком око струка и шапну јој:
– Пољуби ме.
Жена му одговори не дижући главу:
– Шта ти је, јеси ли полудео?
– Кажи ми, молим те, зар не могу ни за пољубац да те замолим?
– Не, не сада и не на овом месту.
– Зар нисмо муж и жена?
– Јесмо пред светом... не ради то барем из обзира према мртвацу.
– Дођавола – рече Серђо – зар те нисам замолио да одемо одавде?
 Ја не идем – одупре се она жалосно и сасвим мирно – ти иди... ја остајем овде.
Серђо се опружио и лежао на сунцу ћутећи око двадесетак минута. Потом погледа на сат, било је пола један.
– Да поједемо нешто? – предложи он с усиљеном веселошћу и дохвати торбу с јелом.
Серђо раствори замотуљак, извуче сендвич са саламом и поче слатко да једе. Тада се на врху пешчаног спруда појави мала поворка. На прочељу је ишао карабињерски наредник, а за њим двојица мушкараца, како се чинило, с носилима, затим неколико жена и људи, па на крају група деце. Поворка поче да се спушта низ пешчани спруд према месту где је лежао мртвац.
– Долазе да га однесу – рече Серђо пуних уста, устаде и упути се и он према мртвацу.
Жена журно прикопча грудњак и навуче гаћице, устаде и сустиже га трчећи.
Кад је мала поворка стигла, заустави се пред грмљем; носачи спустише на земљу носила која су на брзу руку склепана од две гране с покривачем. Наредник, сав црвен, ознојен од врућине и нестрпљења, издавао је наређења:
– Хајде, прихватите се... макните те гране... двојица нека га придрже за ноге, двојица за руке, подигните га и положите на нослила... хајде, хитро...
– Да ли да скинемо чаршав?
– Не, нека остане на њему.
Серђо је радознало посматрао призор, држећи у руци начети сендвич, нејасно осећајући да му не приличи у оваквој ситуацији. Није више могао да га врати у торбу, а још мање да га целог прогута. Жена, која се усплахирено вртела око носача, нагло се приближи једном од њих и оштро га запита:
– Зна ли се, најзад, ко је то?
Носач, који је снажно чупао грање из песка, одговори не окрећући се:
– Ко то зна, није имао документа.
– Али како је овде доспео?
– Веспом... горе је у шумарку.
– Возач веспе – рече Серђо, који није могао да издржи, узбуђен због жениног држања.
–Шта се правиш блесав – рече она повишеним гласом.
Један од носача чуо је ту грдњу па се изненађено окренуо према њима.
– Хајде, носите – рече наредник.
Четворица, двојица са сваког краја, подигоше бели терет и положише га на носила. При покрету, глава мртвачева склизну уназад, чаршав спаде с лица и Серђо угледа мртваца: био је црномањаст, нежних црта, сасвим обичног лица, отприлике његових година.
Жена потрча према месту где је стајала њихова одећа, баци се ничице на песак грчевито јецајући.
Поворка крену према спруду у истом поретку којим је и дошла: најпре наредник, па носачи с носилима, затим шарена поворка рибара, жена и деце. Серђо, са сендвичем у руци, приближи се жени која је плакала с лицем у песку, и рече:
– Слушај, Кларо... разумем да је то на тебе деловало... али, на крају, то је сасвим туђ човек.
Тада је испод руке допро њен очајнички глас:
– Никад ти ништа не разумеш... никад ништа нећеш разумети... није то био туђинац.
– Како то?...
– Волели смо се... јутрос смо заказали састанак на овом месту... а сад га више нема.

              • Превео с италијанског Бранислав Лукић


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта