logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Најлепша поезија свих времена. Проза - кратке приче…
slike pesnika

Добрица Ерић – ПЛАВИ САЊАР

Дозволите да вам представим
сањара са сновима плавим.

Песник се никад сасвим не буди
Он увек нешто преде и плете
Песник је споља ко и сви људи
а изнутра право правцато дете.

И то дете које се чуди
много чему што раде људи.

Песник гледа у свет кроз перце
пауна и кроз фрулу од зове
Њему је кап росе — језерце
по коме најлепше лађице плове.

Рој свитаца и букет цвећа —
то је права земаљска срећа!

Песник је срећан и када пати
и опет — тужан у башти среће
Песнику свака песма поврати
по једно детињство, као пролеће.

Кад славуј кликне јутру у глави
прво се брату песнику јави.

Покаже му путић до дворца
где звецка безброј златних пехара
па наговори свог развигорца
да га завеје снегом бехара.

Песник се напије сунчевог вина
уз свирку ливадских виолина.

Па онда лута кроз поља ражи
као да се у булке заљубио
и све тако као да тражи
нешто што није изгубио…

Сваке вечери и сваке зоре
он тражи риме и метафоре.

Кад их не нађе, песник је тужан
и цео свет му постане ружан
А када нађе — сунце обасја
брежуљке пуне грожђа и класја.

После сиђе у неку бајну
дољу да песми открије тајну.

Јер, песник воли, то нисам реко
једну принцезу, кћер дивне баште
која борави негде далеко —
у пределима његове м а ш т е …
slike pesnika

Милета Јакшић | НОЋНА ТАЈНА

Распевô се ноћу славуј
У гори,
Под њим тихо сањив поток
Жубори;
Кроз грање се у потоку
Огледа
Са висине звезда тиха
И бледа.

Славуј мотри таласиће
Где броде.
Па он стрепи над звездицом
Из воде —
Намери се облак, звезду
Угаси,
Славуј мисли, њу однеше
Таласи . . .

Мрка поноћ зору чека
У гори —
Ћути славуј, само поток
Жубори,
А кад сјутра зора цвеће
Ороси,
Мртву птицу студен поток
Проноси . . .
slike pesnika

Бранко Радичевић – VIII СОНЕТ

Вече дође, ето мене туна,
У то доба, ди јуче бијаше,
Ведро небо, кô јуче стајаше
Сјајно сунце, кô јуче, без труна,

Кито строма, и зелени жбуна,
Обарајте лисне гране ваше,
Једном она пода вами сташе,
Нема више ње сад, нема туна.

Кад би знао ди је она саде,
Да јој кажем срца мога јаде,
Мога срца заљувени плам.

Свето место, јако што ја газим,
Сваки данак којено полазим,
Камо оде богиња ти, кам? 
slike pesnika

Алекса Шантић – МОЈИ ПУТЕВИ

Никада се нисам пузајући пео
Уз прагове горде, штоно воде скуту
Високих и моћних; нити сам на путу
Своме игда челом прах по тлима мео.

Моја душа није у таштини грезла,
Нит је било грубог црва да је начне.
Ја сам ишô вису гдено бесконачне
Подижу лепоте своја царска жезла.

Својим челом само пред њихове скуте
Падô сам, и цвећем осипô им путе,
И клечô где њихов светли олтар стоји.

Оне су ми дале свога срца део,
И загрљај њихов и пољубац врео
Велики и сјајни ордени су моји.
slike pesnika

Душан Васиљев – НАША ЉУБАВ

Наша је љубав: живот цветних поља,
кад се отопе покривачи снега,
и мирисна младим зеленим житом,
и тамјаном трокрилних богомоља.

Наша је љубав: ружичасте наде,
благе и нежне, без буновних ноћи,
као кад у мајском предвечерју
славуј пева тихе серенаде.

Наша је љубав: оголело грање,
и плава магла што нас обавија,
и жути листак, - болесно сироче.
Наша је љубав тихо умирање.
slike pesnika

Алберто Моравија – САСТАНАК НА МОРУ

Пошто зауставише ауто на једној чистини међу шипражјем, под стаблом сеновитог бора, упутише се између пешчаних спрудова према мору. Супруга је ишла испред Серђа, весело трчећи по ужареном песку, а Серђо иза ње, носећи торбу с ручком и купаћим огртачима. Одједном, она нестаде иза пешчане хумке, а Серђо пође за њом, задовољан што је она задовољна, уверен да ће је видети, кад стигне наврх пешчаног спруда, како већ пљуска по мору. А кад стиже на хумку, откри да му се супруга зауставила и да обала није пуста како је очекивао. Угледа групу људи, полуголих рибара, како му се учинило, како стоје збуњени пред некаквим грмљем у песку. Између грмља назирало се нешто бело.
Серђо се приближи лаганим ходом и кад је стигао до грмља, запита супругу:
– Шта се догодило?
– Нашли су мртваца – одговори она мрзовољно.
Серђо погледа. Грмље, већ опрљено од припеке, надвило се од јаре над некаквом дугачком сподобом, увијеном у чаршав. Падоше му на памет египатски саркофази у музејима.
Под чаршавом нису се истицале црте мртвачева лица, али се назирала линија читавог тела у једноставним контурама: колена, руке скрштене на грудима, увучена брада. Изван чаршава вирила је тамна, глатка, младићка, још увек жива коса.
– Утопио се пре један сат – рече човек у униформи, карабињерски наредник, који је скинуо капу и отирао зној – непозната особа… нема докумената.
Серђо још једном скрену поглед на мртваца па се упути са супругом према мору.
Она је улазила у морски плићак тромим кораком, зловољна, опуштених руку, избочена стомака, окренута према малим топлим таласима, готово узаврелим под припеком јарког сунца. То је било њихово прво овогодишње купање, а Кларина кожа била је бела, од оне хладне и опоре белине која, мислио је Серђо, нагло порумени а никад не потамни.Мада није била лепо развијена, уских бокова, здепастих ногу, слабачких рамена и крупне главе, њено тело је у толикој мери изражавало њену тврдоглаву, затворену и сумњичаву нарав, да се Серђо нежно насмеши и потрча према њој. Трчећи по пешчаном морском плићаку, заплете се у гужвицу алги, посрну, паде на њу и превали је. Она се од- мах диже и грубо му рече:
– Не волим шале у мору.
– Опрости, саплео сам се – рече Серђо.
– Молим те да то више не радиш – одсече му жена.
Серђо је био помало увређен кад је видео да се удаљава. Венчали су се пре шест месеци и брак им није био срећан. Нису се разумели. Серђо је сматрао да је овом постојаном неспоразуму крива новина заједничког живота, па се стално надао да ће се то поправити.
Окупаше се заједно у овој попут чорбе млакој и плиткој води, на сунцу које је пржило. Ћутали су, повучени и лоше расположени. Морска обала, гледана с мора, била је ипак лепа: пружала се у недоглед, пуста, без игде икога; с једне се стране протезала све до удаљене сенке неког старинског чардака, а с друге се свијала испод стрмих хридина оивичених шумом. Борова шума, поврх жутих пешчаних спрудова, у летњој спарини загусте- лог обзорја од пешчане прашине и морске измаглице, губила се у маглуштини.
– Зар није дивно? – одједном Серђо прекину ћутање.
– Мени се чини страшно – суво одговори жена.
– Али ти си хтела да овамо дођемо.
– Па шта то значи? Преварила сам се, и готово...
То не смета да место буде заиста дивно – помисли Серђо, али је заћутао обесхрабрено. Био је свестан да ће му се жена супротстављати ма шта рекао.
Изађоше из мора и запутише се на обалу, према месту где су оставили одећу, веома близу мртваца. Обала је сада била сасвим пуста, никог осим њих двоје и мртваца под грањем грмља. Рибари и карабињерски наредник нестали су иза спрудова.
Стојећи, Клара је безвољно брисала руке и ноге. Серђо рече:
– Зар не бисмо могли мало даље... има довољно места... није баш пријатно стајати поред мртваца.
Она му одговори одбацивши пешкир:
– Мртви ми не сметају.
– Али ти сметају живи – усуди се да каже Серђо. Жена му оштро одговори:
– Али зашто увек тражиш свађу?... На мору смо, уживајмо у мору... али не, ти увек мораш да гњавиш питањима... Сада силом хоћеш да ти кажем да ми сметаш.
– Било би ми милије да кажеш супротно – рече очајни Серђо.
– Е па, кад хоћеш... баш ми сметаш... кад заинтачиш и противуречиш само из жеље да противуречиш, онда ми сметаш више од било ког мртваца... Јеси ли сад задовољан?
Серђо заћута згранут над толиком злоћом. Клара се пружи ничице, скиде грудњак и гаћице, па ували голи трбух и груди у врели песак. Чим се сместила, запита га нестрпљиво:
– Та колико ли је сати?
Зашто каже, та колико ли је сати, а не, колико је сати – збуњено помисли Серђо.
– Једанаест – одговори.
– Није могуће – узврати она бучно.
Серђо јој, без речи, једноставно гурну под нос руку са сатом. Она одговори:
– У реду, у реду – готово тужним гласом. Серђа поново обузе чуђење.
Серђу је сметао мртвац под грмљем. Осећао је потмулу жељу да оде до грмља и разоткрије тело покривено чаршавом. Под грмљем као да је било топлије него на другом месту; примећивало се неко титрање зрака као од почетног распадања леша. Серђо помисли на златасте муве које шеткају по лешевима у рату; смучи му се од призора. Одједном, повика љутито:
– Хтео бих да знам зашто морамо да будемо близу овог мртваца?
Жена му одговори испод пресавијене руке којом је сакрила лице:
– Ти се макни ако хоћеш... ја остајем овде... никога нема да га чува... остаћу барем ја.
Ништа се није могло против њене воље. Сунце је немилице пекло, а усијаност обале заслепљивала. Серђо је неко време непомично стајао, дубоко озлојеђен, а кад више није могао да издржи, устаде, појури преко обале и наглавце се баци у море. Скок у воду мало га је освежио, мада му се вода учинила топлија него пре. Кад је изронио, угледа жену како устаје и опрезно обилази око грма где је лежао мртвац. Издалека гледајући жену, она му се поново учини мила и одједном му сину да према њој буде љубазан. Помисли: Зашто је наш брак тако нескладан... зашто? Сад ћу да јој приђем и удвараћу јој се као да је девојка коју сам први пут видео... и још пре вечери морам да је пошто-пото освојим. Весело се насмеја због ове своје одлуке и полако изађе из воде. Пошто је неко време обилазила око мртваца, жена се врати и поново се ничице испружи поред хрпе одеће. Серђо се пружи поред ње, обави је руком око струка и шапну јој:
– Пољуби ме.
Жена му одговори не дижући главу:
– Шта ти је, јеси ли полудео?
– Кажи ми, молим те, зар не могу ни за пољубац да те замолим?
– Не, не сада и не на овом месту.
– Зар нисмо муж и жена?
– Јесмо пред светом... не ради то барем из обзира према мртвацу.
– Дођавола – рече Серђо – зар те нисам замолио да одемо одавде?
 Ја не идем – одупре се она жалосно и сасвим мирно – ти иди... ја остајем овде.
Серђо се опружио и лежао на сунцу ћутећи око двадесетак минута. Потом погледа на сат, било је пола један.
– Да поједемо нешто? – предложи он с усиљеном веселошћу и дохвати торбу с јелом.
Серђо раствори замотуљак, извуче сендвич са саламом и поче слатко да једе. Тада се на врху пешчаног спруда појави мала поворка. На прочељу је ишао карабињерски наредник, а за њим двојица мушкараца, како се чинило, с носилима, затим неколико жена и људи, па на крају група деце. Поворка поче да се спушта низ пешчани спруд према месту где је лежао мртвац.
– Долазе да га однесу – рече Серђо пуних уста, устаде и упути се и он према мртвацу.
Жена журно прикопча грудњак и навуче гаћице, устаде и сустиже га трчећи.
Кад је мала поворка стигла, заустави се пред грмљем; носачи спустише на земљу носила која су на брзу руку склепана од две гране с покривачем. Наредник, сав црвен, ознојен од врућине и нестрпљења, издавао је наређења:
– Хајде, прихватите се... макните те гране... двојица нека га придрже за ноге, двојица за руке, подигните га и положите на нослила... хајде, хитро...
– Да ли да скинемо чаршав?
– Не, нека остане на њему.
Серђо је радознало посматрао призор, држећи у руци начети сендвич, нејасно осећајући да му не приличи у оваквој ситуацији. Није више могао да га врати у торбу, а још мање да га целог прогута. Жена, која се усплахирено вртела око носача, нагло се приближи једном од њих и оштро га запита:
– Зна ли се, најзад, ко је то?
Носач, који је снажно чупао грање из песка, одговори не окрећући се:
– Ко то зна, није имао документа.
– Али како је овде доспео?
– Веспом... горе је у шумарку.
– Возач веспе – рече Серђо, који није могао да издржи, узбуђен због жениног држања.
–Шта се правиш блесав – рече она повишеним гласом.
Један од носача чуо је ту грдњу па се изненађено окренуо према њима.
– Хајде, носите – рече наредник.
Четворица, двојица са сваког краја, подигоше бели терет и положише га на носила. При покрету, глава мртвачева склизну уназад, чаршав спаде с лица и Серђо угледа мртваца: био је црномањаст, нежних црта, сасвим обичног лица, отприлике његових година.
Жена потрча према месту где је стајала њихова одећа, баци се ничице на песак грчевито јецајући.
Поворка крену према спруду у истом поретку којим је и дошла: најпре наредник, па носачи с носилима, затим шарена поворка рибара, жена и деце. Серђо, са сендвичем у руци, приближи се жени која је плакала с лицем у песку, и рече:
– Слушај, Кларо... разумем да је то на тебе деловало... али, на крају, то је сасвим туђ човек.
Тада је испод руке допро њен очајнички глас:
– Никад ти ништа не разумеш... никад ништа нећеш разумети... није то био туђинац.
– Како то?...
– Волели смо се... јутрос смо заказали састанак на овом месту... а сад га више нема.

              • Превео с италијанског Бранислав Лукић
slike pesnika

Херман Хесе | БЕСАНЕ НОЋИ

У ситне сате лежиш у постељи, а сан не иде на очи. Улица је тиха, у вртовима с времена на време поветарац дотакне стабла. Негде лаје пас; улицом у даљини пролазе кола. Чујеш их јасно, по лелујавом звуку препознајеш да су на опругама, у мислима их следиш, закрену за угао, наједном убрзају, а ужурбано се котрљање ускоро расплине у велику тишину. А онда, касни пролазник. Хода брзо, корак му чудно одјекује у пустој улици. Застане, откључа врата, затвори их за собом, а онда опет завлада мук. Поновно и још једном у собу допру звуци мрвице живота, све ређе, све тише, а онда наступе сати када је све уморно, а сваки и најтиши поветарац и најситније зрнце буке што се круни испод тапете бива гласно и моћно и у теби буди чула. И немаш сна. Само ти умор на очи и мисли спусти танак вео, у уху слушаш шум непрекидна колања крви, у болној глави слушаш сићушни, грозничави живот, а у жилама осећаш равномеран, а ипак збуњујући ритам била.
Ништа ти не помаже превртање с бока на бок, устајање и поновно легање. То је један од оних сати када никако не можеш од себе побећи. Тобом сад господаре мисли и покрети твоје ћуди и твога сећања, а немаш друштва да их, као обично, разговором одагнаш. Ко живи у туђини, у сећање му долазе кућа и врт из његовог завичаја и детињство и шуме у којима је проживио своје најслободније и најнезаборавније дечачке дане, собе и степеништа у којима су одјекивале његове дечачке игре, и слике родитеља, некако страних, озбиљних и остарелих, с љубављу, бригом и тихим прекором у очима. Он пружа руку узалуд тражећи узвраћену десницу, но преплави га плима туге и самоће, а неки други ликови што израњају у збуњености и озбиљности тога часа готово нас све растужују. Ко није у младим данима својим најближима каткад загорчао живот, одбио љубав и презрео њихове добре намере? Ко није пркосно и охоло пропустио неку срећу која му се нудила, ко није бар једном повредио туђе или своје достојанство или увредио пријатеље непромишљеном речју, неиспуњеним обећањем, ружним и увредљивим покретом? Они сад пред тобом стоје и мирним те очима у тишини чудно проматрају, а тебе је стид пред њима и стид те је пред собом.
Пада ти на памет колико си само ноћи у том истом кревету безбрижно проспавао између дана пуних покрета, буке и разоноде, и како си незамисливо давно, као данас, био сам свој ћутљиви, ненашминкани забављач. Живео си интензивно, у то си време неизмерно много видео, разговарао, слушао, смејао се, а сада, као да се никада није догодило, све ти је то страно и од тебе се отуђује, а плави су ти небески сводови твога детињства, давно заборављене слике твога завичаја и гласови давно покојних страховито блиски и присутни.
Сан је један од најдивнијих дарова природе, пријатељ и уточиште, чаробњак и тихи тешитељ, и жао ми је из дубине душе свакога ко се, патећи од дугих несаница, научио задовољити с пола сата грозничавог дремежа. Не бих, ипак, могао волети човека за ког знам да у животу није имао непроспаваних ноћи; то би морала бити нека дечји чиста, неискварена душа.
У овом нашем ужурбаном, опојном животу застрашујуће је мало тренутака када душа постаје свесна себе саме, када се живот чула и живот духа повлачи, а душа раскриљена стоји пред огледалом сећања и савести. То се збива, можда, када доживимо велики бол, можда уз мајчин одар, уз болесничку постељу можда, или на крају дужега усамљеног путовања у првим сатима повратка, но увек је праћено сметњама и сетама. У том је вредност пробдевених ноћи. Само се тада без силних спољних потреса душа може изразити, било кроз чуђење или страх, осуду или тугу. Душевни живот који водимо током дана никада није толико чист; наша чула у њему снажно суделују, разум се намеће придодајући осећајима и трунку гласа осуде, фину. драж поређења и фину, разорну драж шале. Но душа утонула у снохватицу не опире се, па у тој зависности и потлачености које трају данима и месецима, проживи пола живота све док не куцне њен час и у једној тескобној, бесаној ноћи не збаци окове и свеколиком нас пуноћом свога самовољнога живота изненади или ужасне. Добро нам је с времена на време приметити да наш живот није само облик, да у себи носимо моћ отпорну на све спољне утицаје и непоткупљиву, да у нама проговарају гласови над којима немамо власт. Ко заиста нешто јесте и поседује неку врсту вере, радо се покорава тим гласовима и из таквих тренутака излази продубљеног погледа.
Хтео бих рећи покоју и о несаници као болести, мада је то можда сувишно, јер вероватно сви који од ње пате добро знају шта желим рећи. Но, можда ће ипак радо прочитати написано оно што им је познато, а што иначе није предметом разговора. Притом мислим на унутарње одрастање које се стиче неспавањем. Свака болест и нужност чекања учитељ је којег треба правилно схватити. Но школа свих живчаних тегоба особито је продорна. "Сигурно је пуно пропатио", каже се за људе који у покретима и говору исказују необичну меру суздржане профињености и нежне обазривости. Овладавању властитим телом и мислима не учи нас ниједна школа тако добро као школа несанице. Нежно дотицати и обазриво поступати може само неко коме је и самоме потребан нежан додир. С благошћу проматрати и ствари с љубављу оцењивати, сагледавати душевне разлоге и све људске слабости добронамерно разумети може само онај који је често у неумољивој тишини самотних сати био изручен на милост и немилост властитим неспутаним мислима. У животу није тешко препознати људе који су многе ноћи прележали будна ока.
Хтео бих навести још и вбаспитну вредност несанице која свакако заслужује да се подробно размотри у неком другом контексту. Несаница је школа страхопоштовања - страхопоштовања свију ствари, онога страхопоштовања које и најскромнији живот може пошкропити мирисом трајно узвишеног расположења, оног истог страхопоштовања које је први и најважнији услов песничке и уметничке величине
Замислимо бесана човека док лежи у постељи. Сати теку тихо и ужасно споро, између двају откуцаја сата зјапи широка, црна провалија неподношљивог бескраја. - Колико смо често чули трчкарање миша, котрљање кола, куцање сата, жубор извора, хук ветра, шкрипу намештаја! Чујемо их не марећи за њих. Но сада се у тој самоћи и гробној тишини чезнутљиво хватамо за сваки дашак живота који нас окрзне. Кола у пролазу живахно нас запосле, процењујемо им тежину и модел, умор или снагу коња, покушавамо погодити којом се улицом крећу и куда ће скренути. Или пак водоскок! Слушамо га захвално као нежну музику, као што болесник слуша речи пријатеља који му долази у посету уносећи у његову самоћу мирис здравља и дашак спољашњег живота. Слушамо пад воденога млаза у пун извор, затим блаже и неуједначено отицање. У непрестаном шуму настојимо чути неки ритам, тихо певушимо у такту музике, а затим заћутимо слушајући га како сам наставља свој пој. Сањарећи, у мислима пратимо воду што отиче као поток и река назад у море и колевку вечнога постанка, хтења и обнове. Ту почиње ткиво душе, половичних мисли, наш се живот пред нама простире, односи и закони наједном бивају јасни у доживљају који нам се досад чинио неразјашњеним и збрканим.
Тај пут од ослушкивања извора до дивљења доследности свега збивања те страхопоштовања пред скривеном последњом тајном живота нећемо прећи никада тако стрпљиво, пажљиво и озбиљно као у тим ноћним сатима.На тај су начин, засигурно, већ сви бесани људи своју невољу претворили у врлину. У њиховој им патњи желим стрпљење и, ако је могуће, оздрављење. Свима лакомисленима, а посебно онима виталнима што се хвалишу здрављем, желим некад покоју бесану ноћ у којој ће ћутке морати застати пред прекорном појавом властитог унутрашњег живота.

1905.
(Умеће доколице)
slike pesnika

Душан Ковачевић – ОСЛОБОДИОЦИ

На крају Другог светског рата
Дојахаше ослободиоци на коњима
Мазгама мулама и магарцима
Гонећи козе овце и марву рогату
Репату грлату и сакату
Праћени јатима врана и буљина
С крилатим мишевима
перчинима
Подврискујући певајући
и пуцајући
Окићени венцима лука и паприке
Накривљених капа на главама
без врата
У цокулама с белим пертлама
И седам кора блата
Огрнути кожама јарца
који се још увек дере
(Драли су га на брзину јуче)
Погледа мутних упртих у туђе куће
Упадоше преко капија и ограда
Провалише на задња врата
(У рату свикли да увек с леђа долазе)
Упадоше без помоз Бог
Без добар дан
Упадоше капе побацаше
Цокуле цокулама поскидаше
Кошуље до учкура раскопчаше
Па почеше да се чешу о врата
О зидове о прозоре и о браве
Па почеше као и обично
Да се шале ружно недолично
Па навалише да се дозивају
Довикују и по плећима ударају
Па повадише љуте сиреве
И по глави флашу ракије
Па нагрнуше да наздрављају
Да размењују сир и флаше
Да се надмећу ко више пије
Па почеше говоре да држе
Здравицу за здравицом да зборе до зоре
Као да су добродошли
Као да их је икад ико звао
Као да им се икад ико обрадовао
slike pesnika

Милутин Бојић – XXXIX СОНЕТ

Зашто кад ме твоја реч горко заболи
И када кроз тебе све у мени плаче,
Привлаче ме теби све више и јаче
Неки непојамни таласи и тмоли?

И када те мрзим, тад мој бол те воли
И док моју душу Твоји греси тлаче,
Кô очајник с чијег чела сјај се смаче,
Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.

И ником не могу бол у срцу скривен,
Бол, у тешки терет кô од туга сливен,
Рећи тако топло, сав патњама сморен.

И ја као лудак у бунило падам
И хтео бих да се само теби јадам
За тај бол који је баш од тебе створен.

(1917) 
slike pesnika

Сима Пандуровић | ОСРАМОЋЕН САН

Цинички и грубо затворисмо срца
За лепоту земље, и звезда и цвећа,
За интимну радост, за туђ бол што грца,
За љубав и немир будућих пролећа.

Равнодушно, мирно напустисмо оно
Што је нежна душа прошлости нам младе;
Нисмо били тужни кад погребно звоно
Огласи крај наше младости и наде.

Сурово смо своје сахранили снове
У сандуке тврде, у дубоке раке
Заборава вечног, где се црви тове,
Заборава душе и нежности сваке.

И док срца наша загрљајем мира
Мрачнога и тешког леже на дну гроба,
Страсти су повеле оргије свог пира
И нас, јадну децу свога срамног доба.

И у ноћи, које гаврани се плаше,
Наше бесне страсти, с маскама што крију,
С перверсним весељем крв живота пију, -
Расточено вино у бизарне чаше...

Само, црним друштвом, као танак влат
На ветру, задрхти слутња што се крије,
Монотоно, кобно, кô домаћи сат
У зиду, док једна опомена бије.

Слућеног гласника савести још нема.
Али он ће доћи, ма у задњи час,
Да нам ипак јави, усплахирен вас,
Да нам се гост један у посету спрема.

И да Младост наша долази са дна
Заборава нашег, свога влажног гроба;
И да ће нам доћи, у злокобно доба,
За освету свога осрамоћеног сна.
slike pesnika

Стеван Раичковић – ПУТ У РАВНИЦУ

О дуго нам трепери пред оком
Пут дуг и жут од јаре.
Са стране: само трске и баре
Са жабљим и гуштерским скоком.

Ми идемо помно кроз све то,
А слутимо: жита, ражи,
Хлад, неку љубав без лажи,
Неки цвет, нешто свето.

О знамо и још шта нас чека
На путу кроз ово лето:
Прах, неко заспало псето.

И - можда: булка далека.
О знамо ми, знамо, знамо,
Ал ипак корачамо.
slike pesnika

МАЛА ВИЛА (српска народна бајка)

Били краљ и краљица, па имали јединца сина. Кад је син већ нарастао прославише његово шишано кумство и на част позваше највиђеније људе из свега краљевства. Бели двори засјаше од злата, сребра и драгог камења и од хиљаду свећа. Кад увече у башти поведоше коло, ухватише се девојке све једна лепша од друге, а све гледаху у краљевића мило и драго, да га поједу очима.
У поноћ се разиђоше гости, а краљевић оде у шумарак од старих липа, јер је била месечина као дан, а њему се није спавало. Чаробно беше погледати на тамне сенке дебелога дрвећа; кроз грање се увлачила месечина и падала по земљи у чудним шарама. Липе су мирисале као тамјан из цркве. Краљевић је полако шетао замишљен по меканој травици. Кад је изишао на пропланак, наједном угледа пред собом, усред месечине, на трави, малу вилу одевену у красне хаљине од финог ћерећета златом везена. Коса јој је била дуга и спуштена низ плећи, а на глави јој блисташе златна круна украшена драгим камењем. Али је била посве, посве мала. Као свећа! Краљевић у чуду застане и загледа се у њу, а онда проговори гласом као да сребрно звонце звони:
– Мој лепи краљевићу, и ја сам била позвана на твоје кумовање, али нисам смела доћи у коло, јер сам тако малена, него ти се овде клањам на овој сјајној месечини, која је мени сунчев сјај.
Краљевићу се мала вила веома свиде. Није се нимало поплашио од ове ноћне појаве, него јој приступи и узе је за ручицу. Али му се она оте и нестаде је. Остаде му у руци само њена рукавица, тако мала да је једва навукао на свој најмањи прст. С неком тугом се врати у дворе и никоме не рече ни речи с ким је био.
Али другу ноћ опет дође у башту. Ходио је по белој месечини и тражио малу вилу. Али ње нигде не беше. Од жалости извади из недара малу рукавицу и пољуби је. У тај мах створи се вила пред њим. Краљевић се тако обрадовао, да се не може исказати како. Све му је играло срце у грудима од милине. Дуго су шетали по месечини и чаврљали. Краљевић се зачуди кад опази да мала вила све једнако расте, док с њим говори. Кад су се растали, била је двапут већа него синоћ. Кад јој је вратио рукавицу, није је могла више навући.
– Узми је па је чувај као аманет – рече мала вила и нестаде је.
– Носићу је на срцу – рече краљевић.
Сваку ноћ су се одсад састајали њих двоје у башти. Док је сунце сјало, краљевић је муку мучио. Цео дан је био тужан, једва је чекао да изађе месец и само је на њу мислио и питао се:
– Хоће ли ноћас доћи?
Краљевић је све више љубио малу вилу, а она је сваку ноћ расла и била све већа и већа. Кад је прошло девет ноћи, беше пун месец, а вила је нарасла велика као краљевић. Весело га дочека и слатким гласом прогука:
– Докле год буде месечина, ја ћу ти долазити.
– Ах, не, моја драга! Ја не могу живети без тебе. Ти мораш бити сасвим моја. Ја ћу те учинити краљицом.
– Драги мој – рече вила – хоћу бити твоја, али само тако ако ћеш ме увек и само мене волети.
– Увек, увек – викао је краљевић без промишљања – и само тебе, а друге никад ни погледати нећу.
– Добро! Али памти што велим: само докле будеш држао реч, бићу твоја.
После три дана учинише свадбу двоје младих. Лепоти вилиној дивио се сав свет. Срећно су живели седам година, и онда умре стари краљ. На укоп му дођоше многи поданици. Крај мртвачког сандука чувале су мртваца најлепше госпође из читаве земље. Била је туде и једна лепојка црвене косе и црна ока. Та се није богу молила, нити је мртвог краља гледала, него је само очима пратила младог краљевића. Видео је и он да га лепа госпођа гледа и било му драго. Кад је велики спровод кренуо на гробље, погледао је краљевић три пута у занимљиву девојку водећи за руку своју жену. Наједном му се жена саплете на своју сукњу и мало што не паде.
– Ју! Гле, сукња ми је предуга! – узвикну краљевићка.
Краљевић није ни опазио да се она смањила. Кад су укопали старога краља, пође она лепотица црвене косе намах уз краљевића путем кући, а он је испод ока све у њу гледао. Тако и није видео да му је жена све мања. Кад стигоше кући, под старе липе – нестаде је посве.
Сада краљевић узме за жену госпођу црвене косе, а црних очију. Али ни с њом није ни три дана срећно живео. Тражила је да јој купи постељу од самог алема, жељела је сад ово сад оно, а све саме ствари каквих и нема на свету. Кад он није могао да јој испуни жељу, она је плакала, свађала се с њим, ружила га. Кад му беше већ дозлогрдило, он је отера. Сад тек виде шта је учинио. Уздисао је и јадиковао за малом вилом. Опет пође сваку месечну ноћ под старе липе, да дозове своју лепу и добру вилу. Звао је и звао, чекао и чекао, већ постао и старац чекајући. Али се она никада није више вратила.
slike pesnika

Ана Ахматова – ВЕЧЕРЊА СОБА

Говорим сад речи које тами стреме
И само се једном рађају у души.
Пчела око беле зуји хризантеме.
Јастучић старински за мирис ме гуши.

У соби, чији прозори су уски
Још пребива љубав и старине скрама,
И над креветом напис по француски
„Господе, смилуј се над нама".

Казивање древних, тајанствених слова,
О душо моја, не дирај не ишти...
Буни се одбљесак севрљских кипова
Испод одежда таме што их тишти.

Последњи зрачак жућкасти и горди
Вене у букету јарких георгина
И, ко у сан, капље: звук са виолина
И с клавира јецају акорди.
slike pesnika

Слободан Ракитић | МАГНОВЕЊА

Овуда, опет, да л ћемо проћи
још једном, кад нас не буде,
сенка и ја кроз жар и студен,
рубом дана и рубом ноћи?

У лет се, к небу, језеро вине
и блешти силно млечним трагом.
У сну ме својом руком благом
таче девица од месечине.

Потом, загубих пут у брђе!
На ветру лако перје лабуђе
нестаде изнад врлети.

И ја бих да летим понад крова,
трагом пјаних ми лабудова
к дворцима сред плавети!

1967.
slike pesnika

Весна Крмпотић – ОДАКЛЕ СИ ДОШАО

дошао си из свих ствари које сам видјела,
из свих звукова које сам чула,
из лица свих, из сваког погледа,
из сваке капи, сваког мириса,
из цјелова сваког, сваког ударца,
из свега тога ти си се извио
ко из цвијећа мирис, ко пламен из сухарја,
и кад ставим ухо на тебе ко на шкољку,
чујем шум градова кроз које сам прошла,
и оних кроз које само хтједох проћи -
одразе видим далеких купола
како се њишу у бистрој води твог бића;
слушам и гле, пролијећу атоми заборављених ружа,
и гласови из мртвих плућа устају,
слушам, мој живот трепери у теби,
као птица у замку уловљена
Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша поезија свих времена. Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Проза - кратке приче. Najlepša poezija svih vremena. Najlepša ljubavna poezija. Velikani rodoljubive poezije. Opisna i refleksivna poezija. Proza - kratke priče.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта