Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Херман Хесе | БЕСАНЕ НОЋИ

У ситне сате лежиш у постељи, а сан не иде на очи. Улица је тиха, у вртовима с времена на време поветарац дотакне стабла. Негде лаје пас; улицом у даљини пролазе кола. Чујеш их јасно, по лелујавом звуку препознајеш да су на опругама, у мислима их следиш, закрену за угао, наједном убрзају, а ужурбано се котрљање ускоро расплине у велику тишину. А онда, касни пролазник. Хода брзо, корак му чудно одјекује у пустој улици. Застане, откључа врата, затвори их за собом, а онда опет завлада мук. Поновно и још једном у собу допру звуци мрвице живота, све ређе, све тише, а онда наступе сати када је све уморно, а сваки и најтиши поветарац и најситније зрнце буке што се круни испод тапете бива гласно и моћно и у теби буди чула. И немаш сна. Само ти умор на очи и мисли спусти танак вео, у уху слушаш шум непрекидна колања крви, у болној глави слушаш сићушни, грозничави живот, а у жилама осећаш равномеран, а ипак збуњујући ритам била.
Ништа ти не помаже превртање с бока на бок, устајање и поновно легање. То је један од оних сати када никако не можеш од себе побећи. Тобом сад господаре мисли и покрети твоје ћуди и твога сећања, а немаш друштва да их, као обично, разговором одагнаш. Ко живи у туђини, у сећање му долазе кућа и врт из његовог завичаја и детињство и шуме у којима је проживио своје најслободније и најнезаборавније дечачке дане, собе и степеништа у којима су одјекивале његове дечачке игре, и слике родитеља, некако страних, озбиљних и остарелих, с љубављу, бригом и тихим прекором у очима. Он пружа руку узалуд тражећи узвраћену десницу, но преплави га плима туге и самоће, а неки други ликови што израњају у збуњености и озбиљности тога часа готово нас све растужују. Ко није у младим данима својим најближима каткад загорчао живот, одбио љубав и презрео њихове добре намере? Ко није пркосно и охоло пропустио неку срећу која му се нудила, ко није бар једном повредио туђе или своје достојанство или увредио пријатеље непромишљеном речју, неиспуњеним обећањем, ружним и увредљивим покретом? Они сад пред тобом стоје и мирним те очима у тишини чудно проматрају, а тебе је стид пред њима и стид те је пред собом.
Пада ти на памет колико си само ноћи у том истом кревету безбрижно проспавао између дана пуних покрета, буке и разоноде, и како си незамисливо давно, као данас, био сам свој ћутљиви, ненашминкани забављач. Живео си интензивно, у то си време неизмерно много видео, разговарао, слушао, смејао се, а сада, као да се никада није догодило, све ти је то страно и од тебе се отуђује, а плави су ти небески сводови твога детињства, давно заборављене слике твога завичаја и гласови давно покојних страховито блиски и присутни.
Сан је један од најдивнијих дарова природе, пријатељ и уточиште, чаробњак и тихи тешитељ, и жао ми је из дубине душе свакога ко се, патећи од дугих несаница, научио задовољити с пола сата грозничавог дремежа. Не бих, ипак, могао волети човека за ког знам да у животу није имао непроспаваних ноћи; то би морала бити нека дечји чиста, неискварена душа.
У овом нашем ужурбаном, опојном животу застрашујуће је мало тренутака када душа постаје свесна себе саме, када се живот чула и живот духа повлачи, а душа раскриљена стоји пред огледалом сећања и савести. То се збива, можда, када доживимо велики бол, можда уз мајчин одар, уз болесничку постељу можда, или на крају дужега усамљеног путовања у првим сатима повратка, но увек је праћено сметњама и сетама. У том је вредност пробдевених ноћи. Само се тада без силних спољних потреса душа може изразити, било кроз чуђење или страх, осуду или тугу. Душевни живот који водимо током дана никада није толико чист; наша чула у њему снажно суделују, разум се намеће придодајући осећајима и трунку гласа осуде, фину. драж поређења и фину, разорну драж шале. Но душа утонула у снохватицу не опире се, па у тој зависности и потлачености које трају данима и месецима, проживи пола живота све док не куцне њен час и у једној тескобној, бесаној ноћи не збаци окове и свеколиком нас пуноћом свога самовољнога живота изненади или ужасне. Добро нам је с времена на време приметити да наш живот није само облик, да у себи носимо моћ отпорну на све спољне утицаје и непоткупљиву, да у нама проговарају гласови над којима немамо власт. Ко заиста нешто јесте и поседује неку врсту вере, радо се покорава тим гласовима и из таквих тренутака излази продубљеног погледа.
Хтео бих рећи покоју и о несаници као болести, мада је то можда сувишно, јер вероватно сви који од ње пате добро знају шта желим рећи. Но, можда ће ипак радо прочитати написано оно што им је познато, а што иначе није предметом разговора. Притом мислим на унутарње одрастање које се стиче неспавањем. Свака болест и нужност чекања учитељ је којег треба правилно схватити. Но школа свих живчаних тегоба особито је продорна. "Сигурно је пуно пропатио", каже се за људе који у покретима и говору исказују необичну меру суздржане профињености и нежне обазривости. Овладавању властитим телом и мислима не учи нас ниједна школа тако добро као школа несанице. Нежно дотицати и обазриво поступати може само неко коме је и самоме потребан нежан додир. С благошћу проматрати и ствари с љубављу оцењивати, сагледавати душевне разлоге и све људске слабости добронамерно разумети може само онај који је често у неумољивој тишини самотних сати био изручен на милост и немилост властитим неспутаним мислима. У животу није тешко препознати људе који су многе ноћи прележали будна ока.
Хтео бих навести још и вбаспитну вредност несанице која свакако заслужује да се подробно размотри у неком другом контексту. Несаница је школа страхопоштовања - страхопоштовања свију ствари, онога страхопоштовања које и најскромнији живот може пошкропити мирисом трајно узвишеног расположења, оног истог страхопоштовања које је први и најважнији услов песничке и уметничке величине
Замислимо бесана човека док лежи у постељи. Сати теку тихо и ужасно споро, између двају откуцаја сата зјапи широка, црна провалија неподношљивог бескраја. - Колико смо често чули трчкарање миша, котрљање кола, куцање сата, жубор извора, хук ветра, шкрипу намештаја! Чујемо их не марећи за њих. Но сада се у тој самоћи и гробној тишини чезнутљиво хватамо за сваки дашак живота који нас окрзне. Кола у пролазу живахно нас запосле, процењујемо им тежину и модел, умор или снагу коња, покушавамо погодити којом се улицом крећу и куда ће скренути. Или пак водоскок! Слушамо га захвално као нежну музику, као што болесник слуша речи пријатеља који му долази у посету уносећи у његову самоћу мирис здравља и дашак спољашњег живота. Слушамо пад воденога млаза у пун извор, затим блаже и неуједначено отицање. У непрестаном шуму настојимо чути неки ритам, тихо певушимо у такту музике, а затим заћутимо слушајући га како сам наставља свој пој. Сањарећи, у мислима пратимо воду што отиче као поток и река назад у море и колевку вечнога постанка, хтења и обнове. Ту почиње ткиво душе, половичних мисли, наш се живот пред нама простире, односи и закони наједном бивају јасни у доживљају који нам се досад чинио неразјашњеним и збрканим.
Тај пут од ослушкивања извора до дивљења доследности свега збивања те страхопоштовања пред скривеном последњом тајном живота нећемо прећи никада тако стрпљиво, пажљиво и озбиљно као у тим ноћним сатима.На тај су начин, засигурно, већ сви бесани људи своју невољу претворили у врлину. У њиховој им патњи желим стрпљење и, ако је могуће, оздрављење. Свима лакомисленима, а посебно онима виталнима што се хвалишу здрављем, желим некад покоју бесану ноћ у којој ће ћутке морати застати пред прекорном појавом властитог унутрашњег живота.

1905.
(Умеће доколице)
Textual description of firstImageUrl

Душан Ковачевић | ОСЛОБОДИОЦИ

На крају Другог светског рата
Дојахаше ослободиоци на коњима
Мазгама мулама и магарцима
Гонећи козе овце и марву рогату
Репату грлату и сакату
Праћени јатима врана и буљина
С крилатим мишевима
перчинима
Подврискујући певајући
и пуцајући
Окићени венцима лука и паприке
Накривљених капа на главама
без врата
У цокулама с белим пертлама
И седам кора блата
Огрнути кожама јарца
који се још увек дере
(Драли су га на брзину јуче)
Погледа мутних упртих у туђе куће
Упадоше преко капија и ограда
Провалише на задња врата
(У рату свикли да увек с леђа долазе)
Упадоше без помоз Бог
Без добар дан
Упадоше капе побацаше
Цокуле цокулама поскидаше
Кошуље до учкура раскопчаше
Па почеше да се чешу о врата
О зидове о прозоре и о браве
Па почеше као и обично
Да се шале ружно недолично
Па навалише да се дозивају
Довикују и по плећима ударају
Па повадише љуте сиреве
И по глави флашу ракије
Па нагрнуше да наздрављају
Да размењују сир и флаше
Да се надмећу ко више пије
Па почеше говоре да држе
Здравицу за здравицом да зборе до зоре
Као да су добродошли
Као да их је икад ико звао
Као да им се икад ико обрадовао
Textual description of firstImageUrl

Милутин Бојић | XXXIX СОНЕТ

Зашто кад ме твоја реч горко заболи
И када кроз тебе све у мени плаче,
Привлаче ме теби све више и јаче
Неки непојамни таласи и тмоли?

И када те мрзим, тад мој бол те воли
И док моју душу Твоји греси тлаче,
Кô очајник с чијег чела сјај се смаче,
Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.

И ником не могу бол у срцу скривен,
Бол, у тешки терет кô од туга сливен,
Рећи тако топло, сав патњама сморен.

И ја као лудак у бунило падам
И хтео бих да се само теби јадам
За тај бол који је баш од тебе створен.

(1917) 
Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | ОСРАМОЋЕН САН

Цинички и грубо затворисмо срца
За лепоту земље, и звезда и цвећа,
За интимну радост, за туђ бол што грца,
За љубав и немир будућих пролећа.

Равнодушно, мирно напустисмо оно
Што је нежна душа прошлости нам младе;
Нисмо били тужни кад погребно звоно
Огласи крај наше младости и наде.

Сурово смо своје сахранили снове
У сандуке тврде, у дубоке раке
Заборава вечног, где се црви тове,
Заборава душе и нежности сваке.

И док срца наша загрљајем мира
Мрачнога и тешког леже на дну гроба,
Страсти су повеле оргије свог пира
И нас, јадну децу свога срамног доба.

И у ноћи, које гаврани се плаше,
Наше бесне страсти, с маскама што крију,
С перверсним весељем крв живота пију, -
Расточено вино у бизарне чаше...

Само, црним друштвом, као танак влат
На ветру, задрхти слутња што се крије,
Монотоно, кобно, кô домаћи сат
У зиду, док једна опомена бије.

Слућеног гласника савести још нема.
Али он ће доћи, ма у задњи час,
Да нам ипак јави, усплахирен вас,
Да нам се гост један у посету спрема.

И да Младост наша долази са дна
Заборава нашег, свога влажног гроба;
И да ће нам доћи, у злокобно доба,
За освету свога осрамоћеног сна.
Textual description of firstImageUrl

Стеван Раичковић | ПУТ У РАВНИЦУ

О дуго нам трепери пред оком
Пут дуг и жут од јаре.
Са стране: само трске и баре
Са жабљим и гуштерским скоком.

Ми идемо помно кроз све то,
А слутимо: жита, ражи,
Хлад, неку љубав без лажи,
Неки цвет, нешто свето.

О знамо и још шта нас чека
На путу кроз ово лето:
Прах, неко заспало псето.

И - можда: булка далека.
О знамо ми, знамо, знамо,
Ал ипак корачамо.
Textual description of firstImageUrl

МАЛА ВИЛА (српска народна бајка)

Били краљ и краљица, па имали јединца сина. Кад је син већ нарастао прославише његово шишано кумство и на част позваше највиђеније људе из свега краљевства. Бели двори засјаше од злата, сребра и драгог камења и од хиљаду свећа. Кад увече у башти поведоше коло, ухватише се девојке све једна лепша од друге, а све гледаху у краљевића мило и драго, да га поједу очима.
У поноћ се разиђоше гости, а краљевић оде у шумарак од старих липа, јер је била месечина као дан, а њему се није спавало. Чаробно беше погледати на тамне сенке дебелога дрвећа; кроз грање се увлачила месечина и падала по земљи у чудним шарама. Липе су мирисале као тамјан из цркве. Краљевић је полако шетао замишљен по меканој травици. Кад је изишао на пропланак, наједном угледа пред собом, усред месечине, на трави, малу вилу одевену у красне хаљине од финог ћерећета златом везена. Коса јој је била дуга и спуштена низ плећи, а на глави јој блисташе златна круна украшена драгим камењем. Али је била посве, посве мала. Као свећа! Краљевић у чуду застане и загледа се у њу, а онда проговори гласом као да сребрно звонце звони:
– Мој лепи краљевићу, и ја сам била позвана на твоје кумовање, али нисам смела доћи у коло, јер сам тако малена, него ти се овде клањам на овој сјајној месечини, која је мени сунчев сјај.
Краљевићу се мала вила веома свиде. Није се нимало поплашио од ове ноћне појаве, него јој приступи и узе је за ручицу. Али му се она оте и нестаде је. Остаде му у руци само њена рукавица, тако мала да је једва навукао на свој најмањи прст. С неком тугом се врати у дворе и никоме не рече ни речи с ким је био.
Али другу ноћ опет дође у башту. Ходио је по белој месечини и тражио малу вилу. Али ње нигде не беше. Од жалости извади из недара малу рукавицу и пољуби је. У тај мах створи се вила пред њим. Краљевић се тако обрадовао, да се не може исказати како. Све му је играло срце у грудима од милине. Дуго су шетали по месечини и чаврљали. Краљевић се зачуди кад опази да мала вила све једнако расте, док с њим говори. Кад су се растали, била је двапут већа него синоћ. Кад јој је вратио рукавицу, није је могла више навући.
– Узми је па је чувај као аманет – рече мала вила и нестаде је.
– Носићу је на срцу – рече краљевић.
Сваку ноћ су се одсад састајали њих двоје у башти. Док је сунце сјало, краљевић је муку мучио. Цео дан је био тужан, једва је чекао да изађе месец и само је на њу мислио и питао се:
– Хоће ли ноћас доћи?
Краљевић је све више љубио малу вилу, а она је сваку ноћ расла и била све већа и већа. Кад је прошло девет ноћи, беше пун месец, а вила је нарасла велика као краљевић. Весело га дочека и слатким гласом прогука:
– Докле год буде месечина, ја ћу ти долазити.
– Ах, не, моја драга! Ја не могу живети без тебе. Ти мораш бити сасвим моја. Ја ћу те учинити краљицом.
– Драги мој – рече вила – хоћу бити твоја, али само тако ако ћеш ме увек и само мене волети.
– Увек, увек – викао је краљевић без промишљања – и само тебе, а друге никад ни погледати нећу.
– Добро! Али памти што велим: само докле будеш држао реч, бићу твоја.
После три дана учинише свадбу двоје младих. Лепоти вилиној дивио се сав свет. Срећно су живели седам година, и онда умре стари краљ. На укоп му дођоше многи поданици. Крај мртвачког сандука чувале су мртваца најлепше госпође из читаве земље. Била је туде и једна лепојка црвене косе и црна ока. Та се није богу молила, нити је мртвог краља гледала, него је само очима пратила младог краљевића. Видео је и он да га лепа госпођа гледа и било му драго. Кад је велики спровод кренуо на гробље, погледао је краљевић три пута у занимљиву девојку водећи за руку своју жену. Наједном му се жена саплете на своју сукњу и мало што не паде.
– Ју! Гле, сукња ми је предуга! – узвикну краљевићка.
Краљевић није ни опазио да се она смањила. Кад су укопали старога краља, пође она лепотица црвене косе намах уз краљевића путем кући, а он је испод ока све у њу гледао. Тако и није видео да му је жена све мања. Кад стигоше кући, под старе липе – нестаде је посве.
Сада краљевић узме за жену госпођу црвене косе, а црних очију. Али ни с њом није ни три дана срећно живео. Тражила је да јој купи постељу од самог алема, жељела је сад ово сад оно, а све саме ствари каквих и нема на свету. Кад он није могао да јој испуни жељу, она је плакала, свађала се с њим, ружила га. Кад му беше већ дозлогрдило, он је отера. Сад тек виде шта је учинио. Уздисао је и јадиковао за малом вилом. Опет пође сваку месечну ноћ под старе липе, да дозове своју лепу и добру вилу. Звао је и звао, чекао и чекао, већ постао и старац чекајући. Али се она никада није више вратила.
Textual description of firstImageUrl

Ана Ахматова | ВЕЧЕРЊА СОБА

Говорим сад речи које тами стреме
И само се једном рађају у души.
Пчела око беле зуји хризантеме.
Јастучић старински за мирис ме гуши.

У соби, чији прозори су уски
Још пребива љубав и старине скрама,
И над креветом напис по француски
„Господе, смилуј се над нама".

Казивање древних, тајанствених слова,
О душо моја, не дирај не ишти...
Буни се одбљесак севрљских кипова
Испод одежда таме што их тишти.

Последњи зрачак жућкасти и горди
Вене у букету јарких георгина
И, ко у сан, капље: звук са виолина
И с клавира јецају акорди.
Textual description of firstImageUrl

Слободан Ракитић | МАГНОВЕЊА

Овуда, опет, да л ћемо проћи
још једном, кад нас не буде,
сенка и ја кроз жар и студен,
рубом дана и рубом ноћи?

У лет се, к небу, језеро вине
и блешти силно млечним трагом.
У сну ме својом руком благом
таче девица од месечине.

Потом, загубих пут у брђе!
На ветру лако перје лабуђе
нестаде изнад врлети.

И ја бих да летим понад крова,
трагом пјаних ми лабудова
к дворцима сред плавети!

1967.
Textual description of firstImageUrl

Весна Крмпотић | ОДАКЛЕ СИ ДОШАО

дошао си из свих ствари које сам видјела,
из свих звукова које сам чула,
из лица свих, из сваког погледа,
из сваке капи, сваког мириса,
из цјелова сваког, сваког ударца,
из свега тога ти си се извио
ко из цвијећа мирис, ко пламен из сухарја,
и кад ставим ухо на тебе ко на шкољку,
чујем шум градова кроз које сам прошла,
и оних кроз које само хтједох проћи -
одразе видим далеких купола
како се њишу у бистрој води твог бића;
слушам и гле, пролијећу атоми заборављених ружа,
и гласови из мртвих плућа устају,
слушам, мој живот трепери у теби,
као птица у замку уловљена

Најбољи песници с најлепшом и најчитанијом љубавном и родољубивом поезијом, српских, руских. балканских и осталих светских песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Мапа овог сајта  
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана