што су мачу дали своја тела справна;
блештећи у духу и у чистој вољи,
божанствена, Света земљо Православна;
Јуче, ти си била моћна и велика,
и за усне деце млеко, мед и вино,
док се не скрхаше под градом челика
груди твоје деце, Српска Краљевино!
Сутра, сабирући и данас и јуче,
засјаћеш у духу и у живој моћи,
јер ће славу слома унуци да уче,
као зору спаса после тешке ноћи.
Ал' ни нови народ, нити понос међа
никад неће више да ти овај врати
поносити поглед иза храбрих веђа
што су знале дивски у понор гледати:
Твоје мирно чело под претњом удеса
и вијањем вјетра страве и страхоте,
и молитву тамну у глува небеса;
твој' је данас време највеће лепоте.
1918.
