Не окренем до краја а таквих је мало;
Који на метафорама покушао није
Да заплови а једро да је цело остало,
Богме завртети жрвањ једноставно није.
И ставити мисао између две стене.
За живота сам окретање покушао
И успео да све намера покрене,
Верујте да сам целу душу дао,
Сада после шездесете шта је остало од мене.
Живот и није друго ништа до робија
Која се од неба до земље простире,
Из ње излази мисао и мливо-поезија,
Која се за родне пејзаже веже,
Као светионик кроз време сија.
Некада жрвањ беше испред, сада иза,
Све јаче се чује тарење камења,
За живота се не може искочит из низа
Ма се песнику указала сва знамења,
Док се вечност пробија између стења.
Жрвањ хоће да држи равнотежу,
Равномерно да буду обртаји,
Док идем све више за мном сежу,
Откад се покренуло камење таји
Да ме за њега стихови вежу,
У жрвњу завршавају осећаји.
На Митровдан 2015. год.
