Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Слободан Милић | СТРАХ



На питање: шта остаје од нас;
Одговор није тешко дати,
Када прође вековима час
Ново време неће нас знати,
А испод наслага притајени глас.

Узалуд посматраће гробље, кућу,
Путеве моје, неће сетити се
Да отшкрину за светлост будућу,
Запале свећу и помоле се,
За мене који је у беспућу.

Раздвојен од звезда и чистине,
Од љубави, снова, вечне мисли,
Ал нисам раздвојен од истине
И речи која о мени мисли
Пробијајући оклоп тмине.

Остаће перо, шкрипа пера,
Жути папир, траг мастила,
Изнад мене шумеће хемисфера
Весело што ме угостила,
И Уранија свему мера.

Када се једном глина осуши
И Нови Бог удахне наново
Нови живот, показаће пут Души,
Појавићу се као Слово
Решено да смрт опустоши.

7. октобар 2014.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта