Читаоче, после стотину и стотину лета
Да ли ћу твоје читање моћи да прославим
Када ишеташ на стазе будућега света
Међу мирисима са стиховима плавим.
Само ћеш ме ти одржати у вечној свежини,
Ако те стаза понекад доведе до гроба,
Наглас прочитај песму мени у тишини,
Ја ћу бити иза сваког доба,
Познате речи нека ме отргну прашини.
Ако за живота како треба живот опојем,
Речима удахнем радост будућега цвета,
Читаоче, задиви се починку мојем,
Изнад којег је прошло света и света,
Нека се прошлост заталаса у оку твојем.
Надам се да ћу можда осетити
И препознати речи песме изговорене,
Да ћу с тобом на тренутак бити,
Песме су баш за ову прилику створене,
Да се сред немогућег поздраве: Ја и Ти.
Ја сам са прозора злосутну птицу слушао
Пре више стотина лета како се оглашава,
Смрћу сам са страхом себе кушао,
Сада, читаоче, да ли је иста јава,
Или сам ја одавно у другу ушао
Па над гробом с песмом просијава.
26. фебруар 2016.
