Како се у плаветнилу уздижу ка Капели,
Сада треперења носе детиње дане
У којима смо се ја и Капела срели,
Оста једино у срцу сјај Светиње обурдане.
Отац ноћима читаше Вијенац, ја не разумех тада
Да су вечне само божије и песникове визије,
Светиња може да се сруши али не може да страда,
Она је дело Библије и божанствене поезије
Која на вјеки вјеков небесима припада.
Узнесоше ме стихови и Његошеве странице
Путањом која ни мало не беше лака,
Отуда воде порекло моје песничке окоснице
Које ме тресу као громови ловћенских облака,
Откривајући на Небу Његошево лице.
Из старе и напуштене куће одјекује очев глас,
Небо изнад ње тресе се и пролама грохотом,
Није ни чудо да је баш од Неба Његош тражио спас,
Да на други начин запева потом,
Зато су Вијенац и Луча духовни исконостас.
Ако сам за живота заволео Вијенац и Лучу свету,
Ловћенског Светитеља и, данас стране таласа,
Од просветљења има ли ишта лепше на свету
Кад поезија по кругу около мене класа,
Кад се златно класје повија и клања детету
Које стасаваше уз ловћенске стране у пуном светлу.
22. новембар 2016.
