Волео сам дечачки Лепотицу и Свеца,
На јави и у визији видео сам их јасно,
Силазаху са Неба у доба пуног месеца,
Та слика ми и данас јаву пресеца.
Учини ми се Косара сва непостојана,
Као најлепши део божанствене силе,
Силазаше заљубљена и насмејана
Као да су се све љубави у њој слиле,
Беше у спектру боја као роса рана.
Владимир, прати је раздраган светачки,
Књигом у једној и Крстом у другој руци,
Ход беше васкрсли, вешт и зналачки,
Украшаваху га блесак светога и славолуци,
Он ми је и тада изгледао прегалачки.
Однећу заувек љубави мајке и ово двоје
Који се заволеше преко тамнице,
Док је света и века они ће да постоје,
Љубављу ће да светле сред невиђелице,
Као чувари вере вековима ће да стоје.
Ако сам за живота Косару и Владимира
Уградио у песничке визије,
Да и ја нађем близу њих мира,
Они на служби љубави и вере, ја поезије,
Ја у тишини гроба они манастира,
Сви под сјајним оком Ураније.
Подгорица, 18. март 2016. год.
