Љута туга, неизмерни жал.
Опет мрак и снови растурени
Одлетели у бескрајну даљ.
И шта даље... опет јад и муке?
Не, починка дошао је дан.
Доста ми је жалостивог звука,
Уморно ми тело жели сан.
Ко се гласи из брезина хлада?
Звук те песме јечи ко вапај.
То су сузе пуне горког јада,
Тужни спомен на мој родни крај.
Али зар у милом крају родном
Да сустанем од суза уморан?
Видим, тек у миру, хладном, гробном
Утонућу у свој вечни сан.
• Превео с руског Радивоје Константиновић
