огњиште окутано димом,
не налази путању сунчев зрак,
не продире чак ни силом.
И река је црна, преплавила
рибе без пераја
потонуле на дно,
без крила уморна вила,
бори се са овим сном.
Сан као на јави,
вила се дави,
ране су силније од ње,
никада раније није
виђала такве сне.
Мутан и блатњав спруд,
живо блато је гута,
и све око ње,
разгневана, љута
бори се, ал’ узалуд,
није виђала такве сне.
Дрвеће чворнато, труло,
своје корене извија са дна,
из даљине се чује промукло
„пустите вилу из сна !“
„Још само мало“
обраћа се гласу сан,
„Само још мало“
и настаје дан.
Буди се вила,
ал’ све је горе него пре,
вулкани, магма и облаци дима
сада су око ње.
И још стотине таквих вила
погрбљене, изгорелих крила
крећу се поплочаном
стазом од ужарене лаве,
борећи се са новим сном
исцрпљене и препуне страве.
И објави се промукли глас
из вулкана са самога дна,
магмено чудовиште
што мислише да је спас,
што пробуди вилу
из пређашњег сна.
Тад јасно постаде све
и вила разуме зашто пре
није виђала такве сне.
