Шетам трулом пругом,
мрачног кутка своје душе
мисли као даске лећу,
дружим се са тугом,
бројим циљеве што се руше,
и стићи не знам где ћу.
Много пића тече кроз жиле,
а мрачна је и дуга ноћ,
где сте сад моје добре виле
да умирите бол што не може проћ?
Бреме тешко кô Христов крст,
као јад Христових мука,
ал’ носићу га у чистилишту овом,
можда за грехе добићу попуст,
и неће ме заобићи Божанска рука,
биће другачије у неком царству новом.
Носићу са поносом, са много смелости,
ту тешку „кап у мору свете вечности“.
Све ће можда показати време,
није свака стаја за самотног вука,
али сад су моје виле неме,
а не покреће се ни Божанска рука.
Вук сам шета по месечини,
не прија му сунчев зрак,
свладале га вражје чини,
најлепша светлост му је мркли мрак.
мрачног кутка своје душе
мисли као даске лећу,
дружим се са тугом,
бројим циљеве што се руше,
и стићи не знам где ћу.
Много пића тече кроз жиле,
а мрачна је и дуга ноћ,
где сте сад моје добре виле
да умирите бол што не може проћ?
Бреме тешко кô Христов крст,
као јад Христових мука,
ал’ носићу га у чистилишту овом,
можда за грехе добићу попуст,
и неће ме заобићи Божанска рука,
биће другачије у неком царству новом.
Носићу са поносом, са много смелости,
ту тешку „кап у мору свете вечности“.
Све ће можда показати време,
није свака стаја за самотног вука,
али сад су моје виле неме,
а не покреће се ни Божанска рука.
Вук сам шета по месечини,
не прија му сунчев зрак,
свладале га вражје чини,
најлепша светлост му је мркли мрак.