Шетам трулом пругом,
мрачног кутка своје душе
мисли као даске лећу,
дружим се са тугом,
бројим циљеве што се руше,
и стићи не знам где ћу.
Много пића тече кроз жиле,
а мрачна је и дуга ноћ,
где сте сад моје добре виле
да умирите бол што не може проћ?
Бреме тешко кô Христов крст,
као јад Христових мука,
ал’ носићу га у чистилишту овом,
можда за грехе добићу попуст,
и неће ме заобићи Божанска рука,
биће другачије у неком царству новом.
Носићу са поносом, са много смелости,
ту тешку „кап у мору свете вечности“.
Све ће можда показати време,
није свака стаја за самотног вука,
али сад су моје виле неме,
а не покреће се ни Божанска рука.
Вук сам шета по месечини,
не прија му сунчев зрак,
свладале га вражје чини,
најлепша светлост му је мркли мрак.
