на језеру
родила се магла,
мирис мраза оковао је ноздрве,
бледо Сунце кроз огољене гране
послало зрак
а обелели дрвореди повели су даље
од линије на којој се од борбе
светла и мрака сакрити може.
На клизавој, завејаној калдрми
покушао си рећи
да је случајност
и да се добро држиш на леду
али речи су утихнуле при паду;
рекао си да се не осећаш усамљено
док ветар добија на снази
и једино важно постало је
храбро носити промрзли дух.
Контуре изгубише оштрину
у магловитом јутру, на језеру,
откривши знак
да ћеш и ти изгубити онаквог себе
какав си до тада био.
Сам,
на залеђеној, углачаној сузи града
док очаравајући, немилосрдан призор
удара по сећањима,
заборављаш наметнуте заблуде
о журењу и кашњењу,
опште прихваћене, скупе предрасуде
потрошене сате и погрешно упућене дарове,
никада откључана врата
и повратке из туђих соба.
У рани зимски час,
све је понављало
да се окрнеш новом дану
новом себи,
уз кратко опело старим мислима
молило да више
не обилазиш место на ком си закопао
ожиљке и наде уз које си одрастао
и одлучиш да доследно говориш не
демонима када долете.
На зими напуштеном бисеру града
после хиљаду грешака
научен на корак без страха,
свака стаза постала је пријатељ.
Осамљен схваташ
да се победа није крила у другима
и да се победник
на много различитих начина постаје.
У магли тек рођеног јутра
храбро се опростивши
од старих навика и заблуда
угледао си, испреплетане истином
светло и таму како заједно плешу.
Некад лед чува
у води живот сав,
ране зацеле
када одбаце се оклоп и штит.
Када погледаш себе-
угледаш и разумеш свет.
