Као везе,
као живот
што смисао тражи.
Играм
носећи у прстима и кожи
наду
да ћемо пронаћи
једни друге,
и човека што разуме-
и кловна и хероја
и изумитеља и луду
и просветитеља и покајника.
Чинови се смењују
ипак некад,
нестане реплике на бини,
и ти и партер и балкон
и читав свет-
заћути.
И ја, немо застанем.
Пред улогама
што у сценарију времена
живот проналазе.
Велики учитељ
рекао је једном-
Младости лепа,
чину сваком крај дође.
Подели радост,
реч што храбри,
саосећање
и разума племенитог песму.
Лакше ћеш
када час дође
над завесом што се спушта
узлетети.
Улогу ће памтити,
утисак њихов одредиће колико дуго,
али док памте...
Нека игра живота твоја
у животима њиховим настави
добро да игра.
Без предрасуда и страха
изнеси веру своју
кроз чинове све што прилику ти дају.
Чувај непоколебљивост
твог дивног духа
заљубљеног
у бескрај и људе.
Аплауз нека остане да живи.
За нове,
за боље од нас.
За сцену што мотри и чује,
што покушава да учи нас пале.
И истрајава.
Изгледа да у паузи
и себи и теби
младости нова драга,
што мене ћеш испратити,
хтео сам да кажем:
Радуј се на позорници,
можда порука остаће да живи.
Можда са питањима
што нови дан их носи
сусрет биће лакши.
Док још под утиском
прожетих живота будеш
сети се да смо плакали
и смејали смо се,
чекали, викали и оклевали,
грешили смо и када смо знали да грешимо,
учили реч и душу
од лажних идеала да сачувамо.
Знај да порука за тебе увек је била,
за тебе који си бирао да чујеш и мислиш.
Хвала ти
што био си ту,
да улоге и животе делимо.
На корак до нове сцене
играо сам и играћу
обузет љубављу истом,
и тужног кловна
и луду и хероја,
и све уистину бићу...
Сви они
ја већ јесам.
И када се светла угасе.
И када партер и балкон
својим кућама пођу.
Сви они у мени и ја у њима
осамљени на даскама мудрим,
у звездани део сценографије
се загледамо,
и сви они-
сањају исто.
У наклону
након чина што тајну одгонетне,
они заједно тугују и славе.
Грешник, покајник, мудрац,
заљубљени витез, кловн
од суза размазане шминке,
уметник што слика и песме пише...
Реплику своју као молитву понављају
и питају се, пре него што завеса падне,
хоће ли прихватити их свет.
