пред ноћ, море необично мирно поче да дише
као да непокорив тренутак стиже
бескрају да се преда и потоне себи ближе.
Као да олује бити неће
река жури да последњи пешчани бедем пређе,
сања о без граница дану
где грли слободу а други неки пружају одраз
за слику питому и саму.
Као да дан различит од других није,
у ноћ младу небо достижним се чини
и поведе корак ближе плими
и звезде као да нису далеке
на висини пут буднима праве
и без даха одузимају умишљених дана славе.
И као да је сваки човек потпун и цео,
океан, небо и комете бесрамно учинише једно-
као без разума ум краду
мотре ко је на земљи свој у ноћноме складу.
Као да не припадам ни води ни копну
у заробљеном кораку на пустом фронту
чини се да опростим ни себи ни свемиру не знам
пространства и ума неистражен бездан.
А ветра нема да распростре духа бојазни пусте
нема чак ни таласа да бар узалудно пркосе и шуште,
само велики бескрај импозантан чека
као да најављује другачију будућност издалека
док море тихо дише
и жури да потоне-себи ближе.
Као властитих мисли незнанац
решен да са прошлим данима покида сваки ланац-
пут Небески укра најдубљи сан
и осмели се да га поведе иза Месеца
у увек понављани нови дан.
Тад осмех у углу срца заблиста-још увек срамежљив,
с’ пронашлом вером да вечни пут спознаје мој
од мене је недељив.
