Довратку крај потковице лечим дувара празнине.
Дељем праг багремов да протече живота жуборје.
Тишину паука покида зрак сунца и пој извора.
У кући мојих праотаца отисци светлости, сенке слика.
Ожиљци се дубоки усекли од милих успомена.
Прегршт јабука поделих данас рођацима,
и свежањ свећа, целивах имена почившима.
Обнављам бачву расушену, пуна је плода шумадијска
шљива родна. Кречим вајат својим синовима.
Потпаљујем ватру на сувом камену. Голорука
с кременом у срцу призивам насушну варницу.
Шумом газим топлину меку. Под старим храстом
аманет хучи. Запис сину ореолским сјајем
и засвира фрула са висина. Буди сањива уздарја
слободарској груди и житној крчевини себара.
Откивам косу – окућницу огњишта браним
од црних гавранова, откосима чувам сан од нестајања.
Ничу ли капи крви и млечне с недара, мајко вољена?
Калем је свака твоја рана мачем и муњом засечена.
