као свичева светиљка,
реч чиста као кап радости мајчина,
реч звонка што јекне
у час рођења човека.
Као кад у белом бескрају равнице
заблиста црквица,
речи да су стамене
да уздрхте срце
и да цело биће облију милине
гласова анђела са службе вечерње.
Да ми је да о наковањ
кујем речи сирове, грубе,
варницама песму тешем.
Да је разгорим и развихорим!
Да је осоколим над понором, узлетим!
Да ми је да златну зрнад жањем,
Зорњачу умесим, у Сунце да нарасте!
Из пчелињег саћа
да врцам речи медоносне!
Одакле сипе речи млечне
што лече очи рањене?
Којим се то озарјима
муке људске раздане?
Свет жуди за речима
којима се мресте тишине
сред оловних фијука,
сред сивих колотечина,
кад ветар зацвили
ударима жалузина
пред плачним окнима.
Где су речи чаробне, свилено шумне
којима се облаче песме ћутне,
речи којима се грли чедо божје
сред вражје шуме
да не заноћи само, занемело?