Шта то сија
усред мркла мрака?
Дал' то
звера око белосветско?
Дал' уходе
чкиље са небеса?
У вештачког
није сјај смарагда,
штоно светли
кад месец задрема!
Заблистала ко сунашце Дана!
Све трепери
од радости живе!
Долетела
вила Равијојла,
долетела са
Мироч планине,
посестрима
Краљевића Марка.
Вековима не
буди се Марко.
Не зна Србин
ко му беху преци.
Не зна даље
од трећег колена.
Одрек'о се
крста и гусала.
Одрек'о се и
Косова равна.
Не зна Србин
где су му корени,
већ бауља
светом странствујући.
Долетела
вила Равијојла,
посестрима
Краљевића Марка,
па се диви
цвету врсних гласа.
Натпева се
гласак грла бела,
натпева се
небеским Иригом,
под којим је
некад била школа,
била школа
чувених гуслара,
што чуваше
српску историју,
српско име и
аменет славни.
Тешку муку
кроз пркос певали,
српску
патњу, а понос чували.
Манастира
фрушкогорских звона,
звона
звоне хорски са гуслама.
Разговоре
над Иригом воде,
Равијојла,
над вилама вила,
и Даница,
звезда над звездама.
„Равиjојло,
ој, ти српска вило,
реци мени ко
се окупио,
ко то песмом
Србе разбуђује?
Ко то поје
плачно и јуначно?“
Говори јој
Марка посестрима:
„Мила
звездо, ти засијај силно!
Гусле буде обневидле Србе,
А на позив
српског цар Лазара,
који виде
запуштена здања,
који виде
цркву Самодрежу,
у којој се
причестила војска
пре великог
Боја косовскога,
Ресавска је
школа запустела.
Нити крова,
нити пода нађе,
све зидине
плачне и аветне.
Како виде,
грдно невесео,
он
заусти љуту своју клетву,
ал' се
прену, те гусле заиска!
Једно небо с
гуслама је свио.
Грунула
је песма од давнина!
Штоно чујеш
плачно и јуначно,
једна јесте
Слепа нам Живана,
друга биће
да је Слепа Јеца,
стихоротке
епског десетерца,
из Земуна
две славне гусларке.
Песму пева
знану од старина,
песму
пева уз гусле Живана:
„O, Кајица
мој соколе сиви![1]
Ал' ти баби
крила одломише
и обадва ока
извадише!
Како ће ти
преболети баба?“
Преплиће се
љута опомена
Из Јелина грла танкосвила:
„Зло ти
вино, драги господару, [2]
зло ти вино,
а гора ракија!
Пивница ти
пуна јањичара:
Папучама
пију вино ладно,
а за моје
здравље намењују,
а тебека
жива сарањују,
сарањују за душу ти пију“.
Једно небо с гуслама се свило,
што по земљи
с муком је ходило,
преносећи од
уста до сута,
све идући
српство чувајући.
Начинише
жескиње посело.
Овде јесу
певачице знане
а и друге,
именом незнане.
Но је песма
све из једног гласа,
све је песма
из гласа народа.
Свака од њих
кћер је истог рода,
истог рода,
славнога српскога.
„Трећа јесте
из Гргуреваца,
певачица
пореклом с Косова.“
„Јесте
она, о
Косовки пева,
о девојци с
два кондира златна
што се шеће
крвавим Косовом,
ево има већ
шестсто година.“
Она пева из
свег својег гласа:
„Срдит Марко
језди низ Косово,[3]
рони сузе
низ јуначко лице,
а кроз сузе
гњевно проговара:
„Ој давори,
ти Косово равно!
Што си данас
дочекало, тужно,
после нашег
кнеза честитога
да Арапи сад
по теби суде!
Ја срамоте
поднети не могу
Ни жалости
велике трпети.“
А од Вука,
ено иде Савка,
од Бечлија,
Моцартовог града,
у коме је
српски попјевала
женске
песме, од дичније дичну:
„Да ја
знадем да је то истина.[4]
ја бих моје
павте расковала,
па бих твоју узду оковала,
у чисто бих
сребро оковала.
а ђерданом
мојим позлатила.“
Степанија,
гусларка из Јадра
струну дирну гудалом небеским:
„Извезе се
триста калуђера,[5]
извезе се
здраво и весело,
однесоше
прилог Светој Гори:
Жута воска и
б'јела тамњана.“
Песме грме,
знане од старина.
Натпева се
гласак грла бела,
натпева се
небеским Иригом
под којим је
некад била школа,
била школа
чувених гуслара.
Царски закон
забранио школу,
забраниле
аустријске власти
гусле српске
на црквеној слави.
Не знају ли,
не знали их јади,
шта је инат,
шта пркос у Срба?
Чојством
знамо, али и јунаштвом
Кад прекипи
да се састанемо!
Не знају ли,
не знали их јади,
да се јаук
до неба чак чује
глас гусала
на вјеки вјекује!
[1]
Народна епска песма „ Смрт војводе Кајице“, одломак ( записана од Слепе Живане)
[2]
Народна епска песма „ Смрт војводе Пријезде“, одломак ( записана од Слепе )
[3]
Народна епска песма „ Марко Краљевић укида свадбарину“, одломак ( записана од
Слепице из Гргуреваца)
[4]
Народна лирска песма „ Девојка и коњ момачки “, одломак ( записана од Савке
Живковић)
[5]
Народна епска песма „ Свети Никола“, одломак ( записана од Слепе Степаније)
