и слушаћемо у цркви јутра његове звуке.
Љубиће наша тела да измами далеки сан.
Устајале се ноге у трави, расплакале се руке.
Остани у мојим недрима – љубиће те брег.
Видећеш моје небо: обеси ђердан о мој врат.
Има у мојим стопама немира и за тебе – врео снег.
Ћилим лепоте скриваће нас – ми горимо, а глув је сат.
