Момо Капор – СНЕЖАНА

Једне Нове године, не сећам се више које, изађох пред јутро на улицу. Било је то у оно далеко време док је још падао снег и јелке биле праве, а не пластичне.

Улица је била засута сломљеним стаклом и одбаченим шареним капама од картона. Учини ми се да у снегу видим једну палу, изгубљену звезду.

Јесам ли рекао да је улица била пуста, и дуга, и бела, и без звука?

Тада је угледах како иде према мени. Била је огрнута белим капутом испод кога је светлуцала дуга вечерња хаљина, тако нестварно танка,и тако припијена уз њено тело, као да је сашивена од магле и паучине.

Газила је снег у лаким сандалама, које су уз ногу дрзала само два једва видљива златна каишића. Па ипак, њене ноге нису биле мокре.

Као да није додиривала снег. Једном руком придржавала је овратник капута, а у другој носила малу барску торбицу од плетеног алпака, исту онакву какве баке остављају у наследство најмилијим унукама.

Јесам ли рекао да је плакала и да су јој се сузе ледиле на лицу, попут најфинијег накита?

Прошла је покрај мене не приметивши ме, као у сну. У пролазу обухвати ме облак неког егзотичног мириса. Никад га после нисам срео. Никада је после нисам срео. Да, била је плава. Не, црна. Не, риђа! Имала је огромне тамне очи; у то сам сигуран.

Зашто је напустила пре времена новогодишње славље? Да ли је неко ко је те ноћи био с њом заспао или одбио да је прати? Да ли се напио и био прост?

Да ли је то, у ствари, била Нова година? Јесам ли можда један од ретких ноћних шетача који је имао срећу да је види лично?

Или је то била Снежана којој су дојадили пијани патуљци?

Али, зашто је плакала?

Јесам ли већ рекао да сам ову причу написао само због тога да је она можда прочита и јави ми се телефоном?

Већ више од петнаест година размишљам о томе зашто је плакала оне ноћи.

Опширније...

Милан Ненадић – ТРАГИЧНА ХРПА

Ко смо – Ја;
Тело не обавља неке послове,
Нека су чула зарибала,
Умножиле се рупе у сећању.

Радио бих – шта да радим,
Љубио бих – где су те усне,
Висио бих – где ми је врат.

Ову невезану,
Ову трагичну хрпу
Остављам на миру све чешће,
Шта бих друго.

Просто речено –
Ми јесмо сви ти делови.
У целини, међутим,
Нема мене.

(Из књиге Отмено а црно)

Опширније...

Антон Чехов – ЧОВЕК

Висок, витак и смеђокос младић, који још није проживео доста тога, у црном фраку и са снежнобелом краватом, стајао је на вратима и, не без туге, посматрао салу, испуњену заслепљујућом светлошћу и паровима који играју валцер.

„Тешко је и досадно бити човек“ – мислио је он. „Човек – то је роб не само страсти, него и својих ближњих. Да, роб! Ја сам роб те шарене, веселе гомиле, која ми узвраћа тиме што ме не примећује. Њена воља, њени ниски прохтеви оковали су ми руке и ноге, као што удав својим погледом заледи кунића. Не бојим се рада, вољан сам да служим, али мука ми је да будем слуга. И уопште, зашто сам ја овде? Чему служим? Стално та врева, цвеће и шампањац, која ме обара с ногу, даме и њихови ледени... несносно!! Не, ужасан си, ти усуде људски! О како ћу бити срећан кад више не будем човек!“

Не знам шта би још домислио млади песимист да му није пришла девојка упадљиве лепоте. Лице младе лепотице руменело се и одисало одлучношћу. Прешла је рукавицом преко свог алабастерског лица и рекла гласом који је звучао као песма:

„Човече, дајте ми воде!“

Човеково лице попримило је израз поштовања, он се пренуо и побегао.

Опширније...

Виктор Иго – РЕЧИ НА ПЕСКУ

Сад кад моје време ко буктиња трне,
Кад мој пут до циља стиже;
Сад када силазим већ низ стубе црне
Патњи што ме гробу ближе;

Када у дну неба, тог сна моје снаге,
Тамног неповратног пута,
Видим прошлост своју, све тренутке драге
Које мрачни вртлог гута;

Сад кад знам да увек лаж мора да зине
Из људскога ликовања,
Погружен, корачам уз руб те дубине
Као биће које сања.

Гледам над пучину којом буре косе,
Над врх што небеса пара,
Где руно облака у даљину носе
Канџе ветра-лешинара;

Слушам хук простора, глас мора под стеном,
Леуте што стењу луком,
И поредим у свом духу замишљеном
Овај шапат с оним хуком.

А понекад лежим на кржљавој трави
Пешчара, до оног часа
Кад се мутна зена месечева јави
У бледоме сну без гласа.

Месец се успиње; дугим зраком снено
Сече простор бесконачан,
И оба гледамо у мрак укочено -
Он светао и ја мрачан.

Где су мртви дани? Ко ли још познаје
У тминама овим мене?
И да ли ведрином младости још сјаје
Моје очи засењене?

Зар је све ишчезло? Умор ме повија;
Самоћа и мук ме море.
Зар нисам, о ветре, тек дах један и ја,
Зар нисам тек вал, о море?

Зар све што заволех нећу наћи више?
Ноћ у мени гаси плавет.
О земљо, обрисе твоје тмина брише:
Зар си гробље, а ја авет?

Зар сам испразнио све радости бурне?
Зар ће дан мој да се смркне?
Са жудњом нагињем редом своје урне
Да из сваке кап још сркнем!

Како је сећање гризодушја пуно!
Како се лед на све хвата!
Како си, о смрти! хладна! Црна круно,
Тамна браво људских врата!

О мисли, чуј вале недоступних бора
Које горки ветар ствара,
Чуј смејање лета, гледај где крај мора
Цвета плави чкаљ пешчара.

Опширније...

Виктор Иго – СУНЦЕ НА ЗАЛАСКУ

Ја волим прозрачно вече, волим вече
Кад, златно, по старим прочељима тече
И сја иза крошњи густих;
Кад му се по небу вуку магле пламне
И кад запљускјује из плавети тамне
Оточја небеса пустих.

Ох! гледајте небо, те облачне струје,
Незнане облике те, што их олује
Гомилају у висини!
Вал им се обасја каткад муњом блиједом,
Као да џин неки извлачи одједном
Мач у небеској дубини.

Кроз њих свјетлост сунца сја, још увијек иста;
Од ње кров колибе скромне сав се блиста
Као златни кров палате;
Она тмурни видик отима од тмине;
По тамном травњаку, када она сине,
Сјајна се језера злате.

Дочарава небо - мутна пруга смеђа -
Крупног крокодила испруганих леђа,
Са три реда зуба пламних,
Коме ноћ под сивим трбухом већ зија
А ко златна крљушт што облака сија
Са бокова полутамних.

Затим никне дворац. Али ваздух тада
Крене, и облачно страшно здање пада
Ко руина усред мора,
И прсти у даљи...Низ купа облачних
Над главама нашим виси, попут мрачних
И преокренутих гора.

Тај цријеп од олова, од сребра и злата,
Гдје се урагани, гром и бурна јата
Одмарају загорећи,
Њега Бог по крову небескоме слаже,
Као ратник свој оклоп одлаже
Кад, уморан, иде лећи.

Све нестаје! Сунце пропадне у небеса,
Ко ђуле од тучи пада усред креса
Жеравице распаљене,
И таласи моћног огња бурно никну,
До самог зенита облачине сикну
Као нити жарке пјене.

Ох, гледајте небо! И у смирај дана,
Увијек, свуда, нек вам душа очарана
Велове тог неба сања;
Неком чудном тајном они су прожети
Зими, кад су црни као покров, љети
Кад звездана носе ткања.

Опширније...

Мира Алечковић – ЗДРАВИЦА ЗА ВУКА КАРАЏИЋА

У овом народу крсте именом Вука
када односе децу вештице, вампири и чуме,
да буде мање смрти и мање мука,
да буде више деце за снове и будуће буне;
у овом народу расту Вукови кротки и благи
што једном здравом ногом стигну до накрај света
— где ли би са обе ноге стигли.
У каквој питомој драги
зауставили једра
кад овилене, окрилате,
кад љубав им за све људе раскрили недра.

Кратка ти, Вуче, нога,
памет ти, Вучино, дуга,
срце ти наше, широко, а дубок чемер и туга.
Гавранови на Мишару кљују
јунацима очи,
како, Вуче, из мрака, како из ове ноћи?
Иверје расуто како скупити за велику ватру
и увек се поново родити и увек поново све моћи,
и не дати да те сатру ни да ти име затру
и никад остати сам без пријатеља и друга.

Увек ти будно на стражи питомо Поморавље,
Јадар и Поцерина сањају снове будни ...
Расте смиље и ковиље и расковник, сунчано жуто,
и расте девојкама рузмарин, сватовско цвеће;
чашу ти сунца у здравље,
Топлица црним гроздом наздравља ти у спомен,
кад ли покупи толико мраморје и бисерје
речи и песме које никад умрети неће.

Сви устанички кресови твојом се појише песмом
и опет слободи заверу сковаше црне птице
у Србији што умирати не може и што умрети неће
док је слобода не обгрли чаробном руком;
букте пламени песама из партизанских ватри.
Вуче, хвала ти за стих, за побуну ону драгу,
хвала за Србију која се умирит не може,
којој је слобода увек од сунца ближе,
за све старе Вујадине и синове свих устаника,
за песму која из мртвих диже.

Опширније...

Бора Симић – НЕМА У ЗЛАТУ ВАТРЕ

Из сребрне шуме стигао нам румени дан
и слушаћемо у цркви јутра његове звуке.
Љубиће наша тела да измами далеки сан.
Устајале се ноге у трави, расплакале се руке.

Остани у мојим недрима – љубиће те брег.
Видећеш моје небо: обеси ђердан о мој врат.
Има у мојим стопама немира и за тебе – врео снег.
Ћилим лепоте скриваће нас – ми горимо, а глув је сат.

Опширније...

Војислав Илић – ЉУБАВ

Mеђ густом травом, скривена од целог света,
Мирно и тихо љубица цвета плава,
И лепо лисје нежног и бајног цвета
Стрњика крије и густа, висока трава.

Нит поток тече туда, нит славуј песмице поје,
Природа дивља суморна крила шири;
А лепи цветак не свија лисје своје,
Већ диже стабло и цвета, и слатко мири.

Е, тако и ти разведри анђелско лице,
И буди срећна у дивљој и пустој страни
Кô плави цвет питоме љубичице,
Стрпљењем својим што себе штити и брани!

март, 1882.

Опширније...

Сергеј Јесењин – СУЗЕ

Сузе... Горке сузе теку мени,
Љута туга, неизмерни жал.
Опет мрак и снови растурени
Одлетели у бескрајну даљ.

И шта даље... опет јад и муке?
Не, починка дошао је дан.
Доста ми је жалостивог звука,
Уморно ми тело жели сан.

Ко се гласи из брезина хлада?
Звук те песме јечи ко вапај.
То су сузе пуне горког јада,
Тужни спомен на мој родни крај.

Али зар у милом крају родном
Да сустанем од суза уморан?
Видим, тек у миру, хладном, гробном
Утонућу у свој вечни сан.

• Превео с руског Радивоје Константиновић

Опширније...

Тин Ујевић – СРБИЈИ

Данас пламсаш само од крви најбољих
што су мачу дали своја тела справна;
блештећи у духу и у чистој вољи,
божанствена, Света земљо Православна;

Јуче, ти си била моћна и велика,
и за усне деце млеко, мед и вино,
док се не скрхаше под градом челика
груди твоје деце, Српска Краљевино!

Сутра, сабирући и данас и јуче,
засјаћеш у духу и у живој моћи,
јер ће славу слома унуци да уче,
као зору спаса после тешке ноћи.

Ал' ни нови народ, нити понос међа
никад неће више да ти овај врати
поносити поглед иза храбрих веђа
што су знале дивски у понор гледати:

Твоје мирно чело под претњом удеса
и вијањем вјетра страве и страхоте,
и молитву тамну у глува небеса;
твој' је данас време највеће лепоте.

1918.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ПРИЧЕ ИЗА ЕТНОГРАФСКЕ ПОСТАВКЕ

Мочуге, виле, секире
потезале се ко ракије!

Кукурику уз гладну рику!
Зоб, слама - пожар и галама!

Псовке, клетве, поруге
бљују се преко ограде!

Опанци и обојци из
двојке у двоцевке!

Колоплет за забране,
ливаде, оранице.

Иза дувара, шумарка
јато кљакавих сврака...

Уз казане и бакраче,
Пјане мобе здружене.

За међу, брату вучје
Прокине црвену пређу.

Трипут образ, крст
у тропрст и опет мрзост!

Кукурику уз бесну рику!
Сено, жито, а кукољ нико!

Авет селима коров залива.
Пуста окућница зарасла!

Заструг меда, бајка
га понела, вода однела!

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – НЕИЗРЕЦИВО

Треба ми реч чудесна
као свичева светиљка,
реч чиста као кап радости мајчина,
реч звонка што јекне
у час рођења човека.

Као кад у белом бескрају равнице
заблиста црквица,
речи да су стамене
да уздрхте срце
и да цело биће облију милине
гласова анђела са службе вечерње.

Да ми је да о наковањ
кујем речи сирове, грубе,
варницама песму тешем.
Да је разгорим и развихорим!
Да је осоколим над понором, узлетим!
Да ми је да златну зрнад жањем,
Зорњачу умесим, у Сунце да нарасте!
Из пчелињег саћа
да врцам речи медоносне!

Одакле сипе речи млечне
што лече очи рањене?
Којим се то озарјима
муке људске раздане?
Свет жуди за речима
којима се мресте тишине
сред оловних фијука,
сред сивих колотечина,
кад ветар зацвили
ударима жалузина
пред плачним окнима.

Где су речи чаробне, свилено шумне
којима се облаче песме ћутне,
речи којима се грли чедо божје
сред вражје шуме
да не заноћи само, занемело?

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – НЕБЕСКИ ИРИГ

Шта то сија усред мркла мрака?

Дал' то звера око белосветско?

Дал' уходе чкиље са небеса?

У вештачког није сјај смарагда,

штоно светли кад месец задрема!

Заблистала  ко сунашце Дана!

Све трепери од радости живе!

Долетела вила Равијојла,

долетела са Мироч планине,

посестрима Краљевића Марка.

Вековима не буди се Марко.

Не зна Србин ко му беху преци.

Не зна даље од трећег колена.

Одрек'о се крста и гусала.

Одрек'о се и Косова равна.

Не зна Србин где су му корени,

већ бауља светом странствујући.

Долетела вила Равијојла,

посестрима Краљевића Марка,

па се диви цвету врсних гласа.

Натпева се гласак грла бела,

натпева се небеским Иригом,

под којим је некад била школа,

била школа чувених гуслара,

што чуваше српску историју,

српско име и аменет славни.

Тешку муку кроз пркос певали,

српску патњу, а  понос чували.

Манастира фрушкогорских звона,

звона звоне  хорски са гуслама.

Разговоре над Иригом воде,

Равијојла, над вилама вила,

и Даница, звезда над звездама.

„Равиjојло, ој, ти српска вило,

реци мени ко се окупио,

ко то песмом Србе разбуђује?

Ко то поје плачно и јуначно?“

Говори јој Марка посестрима:

„Мила звездо, ти засијај силно!

 Гусле буде обневидле Србе,

А на позив српског цар Лазара,

који виде запуштена здања,

који виде цркву Самодрежу,

у којој се причестила војска

пре великог Боја косовскога,

Ресавска је школа запустела.

Нити крова, нити пода нађе,

све зидине плачне и аветне.

Како виде, грдно невесео,

он заусти  љуту своју  клетву,

ал' се прену, те гусле заиска!

Једно небо с гуслама је свио.

Грунула је  песма од давнина!

Штоно чујеш плачно и јуначно,

једна јесте Слепа нам  Живана,

друга биће да је Слепа Јеца,

стихоротке епског десетерца,

из Земуна две славне  гусларке.

Песму пева знану од старина,

песму пева  уз гусле Живана:

„O, Кајица мој соколе сиви![1]

Ал' ти баби крила одломише

и обадва ока извадише!

Како ће ти преболети баба?“

Преплиће се љута опомена

Из  Јелина грла танкосвила:

„Зло ти вино, драги господару, [2]

зло ти вино, а гора ракија!

Пивница ти пуна јањичара:

Папучама пију вино ладно,

а за моје здравље намењују,

а тебека жива сарањују,

 сарањују за душу ти пију“.

 Једно небо с гуслама  се свило,

што по земљи с муком је ходило,

преносећи од уста до сута,

све идући српство чувајући.

Начинише жескиње посело.

Овде јесу певачице знане

а и друге, именом незнане.

Но је песма све из једног гласа,

све је песма из гласа народа.

Свака од њих кћер је истог рода,

истог рода, славнога српскога.

„Трећа јесте из  Гргуреваца,

певачица пореклом  с Косова.“

„Јесте она,  о  Косовки пева,

о девојци с два кондира златна

што се шеће крвавим  Косовом,

 ево има већ  шестсто година.“

Она пева из свег својег гласа:

„Срдит Марко језди низ Косово,[3]

рони сузе низ јуначко лице,

а кроз сузе гњевно проговара:

„Ој давори, ти Косово равно!

Што си данас дочекало, тужно,

после нашег кнеза честитога

да Арапи сад по теби суде!

Ја срамоте поднети не могу

Ни жалости велике трпети.“

А од Вука, ено иде Савка,

од Бечлија, Моцартовог града,

у коме је српски попјевала

женске песме, од дичније дичну:

„Да ја знадем да је то истина.[4]

ја бих моје павте расковала,

 па бих твоју узду оковала,

у чисто бих сребро оковала.

а ђерданом мојим позлатила.“

Степанија, гусларка  из Јадра

 струну дирну гудалом небеским:

„Извезе се триста калуђера,[5]

извезе се здраво и весело,

однесоше прилог Светој Гори:

Жута воска и б'јела тамњана.“

Песме грме, знане од старина.

Натпева се гласак грла бела,

натпева се небеским Иригом

под којим је некад била школа,

била школа чувених гуслара.

Царски закон забранио школу,

забраниле аустријске власти

гусле српске на црквеној слави.

Не знају ли, не знали их јади,

шта је инат, шта  пркос у Срба?

Чојством знамо, али и јунаштвом

Кад прекипи да се састанемо!

Не знају ли, не знали их јади,

да се јаук до неба чак чује

глас гусала на вјеки вјекује!

---

[1] Народна епска песма „ Смрт војводе Кајице“, одломак ( записана од Слепе Живане)

[2] Народна епска песма „ Смрт војводе Пријезде“, одломак ( записана од Слепе )

[3] Народна епска песма „ Марко Краљевић укида свадбарину“, одломак ( записана од Слепице из Гргуреваца)

[4] Народна лирска песма „ Девојка и коњ момачки “, одломак ( записана од Савке Живковић)

[5] Народна епска песма „ Свети Никола“, одломак ( записана од Слепе Степаније)

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ПРАШТАЊЕ

Дрвени кофер, фрула крај прозора.
Вунене чарапе мајка пратила.
По сапима коња месечина пала.
Наредбом: Вољно - страх се запричава,
до прве узбуне, до оловне линије.

Мало се сунце сакрило
у одблеску на челу,
малено сунце из дланова
судбином ожилавелих.

Ватра огреје до прве невоље.
Сабласна је ноћ
над крекетом мочвара,
над шипражјем мутних река.
Крваву вам мајку олошку!

Младост клета
ка хлебним даровима
подно њених плетеница
застење за одмориштима.

Уз бункере огањ земљу ровари.
Дрхти крвца рањенога,
дрхти до очног сумрака.

Острвило се зло на семе заветно.
Што се родило, за гроб се справљало.
Праштај Боже!

Заборав дни да не збуде,
превршило би разум, пресвисло.
Бреме гротла, не би се поднело.
Праштамо да нас врисак
не здроби у несносно.

Запис старог храста годовима памти.
И крајпуташи, и сабирне кости.
Крсни свеци могу ли опрост дати?
У нас су пси адски у самилости,
у земљи гостопримљивости.
Кумило се зло вековно,
сољу и хлебом праштало.

Гракћу зоре нове, гробовима опрљене.
Кад заспимо сви, младост ће да одмени.
Петролејку крвљу доливамо,
пламти изнова зрно да зри.
Палиииии

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ПОВРАТАК

Скупљам глину и камење да умесим рукотворје.
Довратку крај потковице лечим  дувара празнине.
Дељем праг багремов да протече живота жуборје.
Тишину паука покида зрак сунца и пој извора.

У кући мојих праотаца отисци светлости, сенке слика.
Ожиљци се дубоки усекли од милих успомена.
Прегршт јабука поделих данас рођацима,
и свежањ свећа, целивах имена почившима.

Обнављам бачву расушену, пуна је плода шумадијска
шљива родна. Кречим вајат својим синовима.
Потпаљујем ватру на сувом камену. Голорука
с кременом у срцу призивам насушну варницу.

Шумом газим топлину меку. Под старим храстом
аманет хучи. Запис сину ореолским сјајем
и засвира фрула са висина. Буди сањива уздарја
слободарској груди и житној крчевини себара.

Откивам косу – окућницу огњишта браним
од црних гавранова, откосима чувам сан од нестајања.
Ничу  ли капи крви и млечне с недара, мајко вољена?
Калем је свака твоја рана мачем и муњом засечена.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – НЕ ДАМ ДА ТИ ВОДУ МУТЕ

Капљо, од савршенства танана,
из самог Неба сливена, моја те
ватра сунчана светлуцаву прати;
тајанством даха те носим
жуђеним земљаним током
и чувам да ми те ко не упије
занесеним блудним оком.

Опширније...

Лазар Вучковић – СВЕТЛОСТ ЈЕ ПРАХ СЕЋАЊА

Како да те додирнем, слико,
Кад је најдубље оно што је у нама?
Како да зауставим мртву воду
И живу светлу птицу?
О, птицо моје младости.

Да није песме имао бих собу
С погледом на спокојство.
Да није светлости не знам како бих те звао.

Опширније...

Лазар Вучковић – ПОНОЋНА ПЕСМА

Тренутак оплођен песмом у времену гори
Као дан најкраћи, као трг један мали.
Док се чело са сном за твоју лепоту бори,
Иза зида ноћи гордо сунце чека да те спали
Као росу чија верност припада једино зори.

Тренутак оплођен песмом изван времена живи
Да нас лепотом будућег дана зарази свесно.
Да ли ће ико наћи време да ти се диви
Сутра кад си већ излишна, нужна песмо?

Јер све је сан што додирнули нисмо,
Као што чини светлост у једном мирном складу
Велику лепоту у своју себичност скрисмо
Да нас дивљине на крају тако вешто покраду .

А почетак је неизвесног
Кад краткотрајни цвет зоре заплави
И посребри рађање свесног
У прозору неба и песниковој глави.

Опширније...

Лазар Вучковић – ЗРИКАВАЦ ПОД ЈАСТУКОМ

Зрикавац мали часовник навија
Да време мери уназад од светлог
До светлог заборава
Палиш ме гласом
У коме летују лето и воће,
Векује младости глад.

И, ето, све се у међувремену збива:
Неизвесно се враћа
Под свој звоник од лажног сребра.
Све што се неће догодити
Догодило се у нама.

Идеш кроз шуму своје ћутње;
Толике виолине у гласу великог ветра
Престаће наједном кад зрикавац ти
Опече мозак као звезда.

Добродошло твоје име,
Једна довршена песма,
Острво на коме се бродолом ока продужава
И траје ово лутање
По непроходном телу твога времена,
Где свици отварају мале ране
Топлој тами између мозга и срца
Зрикавац те доводи у ову несаницу
Где гром из ведрог ока, гле,
Пали ноћ предодређену
Да слуша песму о себи.

И, ево, срце је и даље моћније од сунца
Мисао је и даље немирнија од птице.
Хороскоп неба топлим нас песком затрпава,
Светлост се обнавља,
А светлост се не обнавља вољом случаја.

Не одлази из сећања у светлост
Из које си дошла,
Јер шта кад тамо стигнеш
Где те нико волео није?

Опширније...

Петар Савић – ДИГИТАЛНИ АНЂЕО

Светски поредак је у покрету,
уједињење религија свих,
жртву Исусову, издаћемо у окрету
према новој вери миротвораца злих.

Нудиће нам жиг звери
у замену за лажни мир,
да се поклањамо лажној вери,
идемо у лажни манастир.

Тад издвојиће се маловерни
и пророци лажни испливаће на видело,
супротставиће им се људи смерни,
уједињени у један дух и тело.

Многа људска срца биће у страху.
Слуге греху за Аждајом ће поћи,
ти верни пси дисаће у једном даху,
молити се и поклањати господару ноћи.

Биће то Библијска искушења,
многи душу за чип продаће,
испуниће се број откровења,
светом земљом звери ходаће.

Ал’ снага вере срца чистог,
јача је од свих звери,
пратите човека Исусу блиског,
не бојте се, будите истрајни у вери.

Опширније...

Петар Савић – ЂАВОЉИ СЛУГА

Влада борба у мојој души,
нечастиви се за власт бори,
анђео таме ме притиска и гуши,
шта да радим он ми говори.

Кад срце наредбе слуша слепо,
а ни разум се томе не противи,
кад верујеш да лоше што радиш је лепо,
тад он је почео у теби да живи.

Душу твоју је зауздао
и мислима твојим весла,
и не знаш да си у понор пао
док те савест не буде затресла.

Ал’ тад обично касно буде,
ти се кајеш због слабости своје,
док демони ти сурово суде,
грехове и мане броје.

Опширније...

Петар Савић – МРАЧНИ КУТАК ДУШЕ

Шетам трулом пругом,

мрачног кутка своје душе

мисли као даске лећу,

дружим се са тугом,

бројим циљеве што се руше,

и стићи не знам где ћу.

Много пића тече кроз жиле,

а мрачна је и дуга ноћ,

где сте сад моје добре виле

да умирите бол што не може проћ?

Бреме тешко кô Христов крст,

као јад Христових мука,

ал’ носићу га у чистилишту овом,

можда за грехе добићу попуст,

и неће ме заобићи Божанска рука,

биће другачије у неком царству новом.

Носићу са поносом, са много смелости,

ту тешку „кап у мору свете вечности“.

Све ће можда показати време,

није свака стаја за самотног вука,

али сад су моје виле неме,

а не покреће се ни Божанска рука.

Вук сам шета по месечини,

не прија му сунчев зрак,

свладале га вражје чини,

најлепша светлост му је мркли мрак.

Опширније...

Петар Савић – ПОЖУДА

>

Мокри песак нудистичке плаже
благо прилепљен на њене груди,
са сјајем креме савршено се слаже
и страсне перверзне мисли му буди.

Ипак он непомично седи са стране
гледајући одсјај на њеном телу,
капи мора од сунца што се бране
и њену кожу препланулу, врелу.

Он не жели да буде саучесник страсти
и сузбија у себи те мисли злобне,
у нади да им неће под утицај пасти
што ће га навести на неке радње кобне.

Али жеља у њеним очима жудње
показује да страст односи победу,
у следећој сцени она је само дева
у наручју злотвора, канџама блудње,
који телесношћу свога гнева
кажњава њену приземну пожуду.

Опширније...

Петар Савић – ЈАГЊЕКОЖИ ВУК

Страшан је гнев који ме мори,
сцене узрока ту су на јави,
спутано емоцијама, ипак срце се бори
да потисне свест која живи у страви.

Ал’ разум проналази изгубљену стварност,
позадина жалости је неоправдан грех,
средства су ради циља градила узајамност,
живот у страви само је плаћени цех.

Доследан делима не тежим покајању,
савест се бори за осећај кривице,
покорност испитује границу крајњу,
јагње је открило своје право лице.

Црви сада једу последице мог гнева,
незадржив бес небираног средства,
реквијем подстиче небо да грми и сева,
док вук тражи оправдање за своја зверства.

Опширније...

Петар Савић – НОСТАЛГИЧНО ПОКАЈАЊЕ

Шетам градом у самотној ноћи
улицама скоро заборављеним.
Испред мене призори из детињства доба.
Дал’ исправан је пут којим изабр’о сам поћи?
Жалим за старим друштвом остављеним,
док пролазим тротоаром крај њихових соба.

А не беше тако давно та дечја срећа,
још тамом неискварена и пуна мана,
кад машта беше од могућности већа,
док срце још не задоби велики број рана.

Лош избор припрема је за крајње зло.
Анђео чувар дуго је спавао
док мрачна сила је владала у мени,
обувен стај’о сам на свето тло,
картом зла многа врата отварао,
без кајања поклањао се мрачној сени.

Узалуд за избављење молим Бога,
за неопростиве грехе тражим опрост,
много је муља, блата и талога,
грех био је стални гост.

Хладан циклон улицама хара,
као венама мојим туга,
нескладна хармонија емоција се ствара,
у ватреном срцу крв је слеђена,
уместо сузама да будем слуга,
повлачим црту, тешка стаза је пређена.
Уместо што заплакао бих,
Осећања ћу скрити у још један стих.

Опширније...

Петар Савић – ЦВЕТ

Гледа цвет сломљене латице своје,
како гаси му се мирис, троше се боје,
а око њега цвеће процветало.

Кад би се усправио само мало,
да опет осети ветра чари,
да поверује опет у моћ своју,
ведар и чио, румен, онај стари,
сети се да био је највиши у строју.

Ал’ црна чама и невера клета
гасе мирис, троше боје цвета
и он се мири са ведрим даном,
поздравља трулу, мрачну ноћ
и ново поље на које ће доћ,
мирисан, румен, са зараслом раном.

Петар Савић – УСИЈАНЕ ГЛАВЕ

Усијане главе су преузеле власт,
с презиром гледам те просте душе,
девојкама новац је примарна страст,
сва се правила морала руше.

Дефиниција греха за њих не постоји,
невиност се продаје за слепо обећање.
Нечист судбину већине кроји,
појединаца и елите све је мање.

И псе су одучили од верности!
У срцу презира више,
но што лице показати може,
од смрада људске покварености
све теже се дише,
дивљаци се навикли на тесне коже.

Незрео разум брљотине брише,
ал' ништа се не сме заборавити,
у овом свету сивила и кише
болеснику не дају оздравити.

Сада Боже, ја молим те уз завет
у овом животу и опет ако се родим,
сачувај ми разум и здраву памет,
поплочаним путем нећу да ходим.

Опширније...

Петар Савић – ДВАДЕСЕТ СЕДАМ

27 број је важан,
ја нисам нумеролог, нити астролог,
али знам, 27 број је снажан,
он не стрепи од света оног.

27 свећа већ су упаљене,
толико година он је већ исписао
на хартији своје судбине,
многе је досад песмама инспирисао.

Он зна реке своје ток,
он се не боји предстојећих дана,
он са смелошћу се упућује на док,
где ће га превести до изгорелих пољана.

И завеса је пала,
представи је крај,
али траг за њим остаје вредан,
он је хтео и постао је
члан клуба двадесет седам.

Опширније...

Петар Савић – СМИСАО, СУШТИНА

А ко зна суштина живота шта је?
Покажите ми човека тог!
Да ли нам судбина избор даје?
А да ли сте сигурни да постоји Бог?

Да ли земљу нашу плодну да орем,
свирам хармонику ил' стихове пишем?
Реците шта је смисао па да почнем,
или од немоћи да престанем да дишем.

Да ли је суштина талента остварење
и који да остварим ако их је више?
Да ли је духовно благо и смирење?
Како само да свирам ако ми се пише?

Да ли је можда продужење рода
и како све то да спојим у једно?
Кад се издигнем изнад небеског свода,
Шта сам после себе оставио вредно?

У чему је вредност људског постојања?
Где су дела свакога
спојена у општу слику?
У васиони поред толико
светлосних одстојања
да ли само Земља за живот доби прилику?

Да ли је смисао друкчији за сваког
и свако пише са чистога листа,
а ја не видим смисао, живота уствари лаког,
или постоји суштина која за све је иста??

Опширније...

Петар Савић – УСНУЛА ВИЛА

Ништавило, црнило, мрак,
огњиште окутано димом,
не налази путању сунчев зрак,
не продире чак ни силом.

И река је црна, преплавила
рибе без пераја
потонуле на дно,
без крила уморна вила,
бори се са овим сном.

Сан као на јави,
вила се дави,
ране су силније од ње,
никада раније није
виђала такве сне.

Мутан и блатњав спруд,
живо блато је гута,
и све око ње,
разгневана, љута
бори се, ал’ узалуд,
није виђала такве сне.

Дрвеће чворнато, труло,
своје корене извија са дна,
из даљине се чује промукло
„пустите вилу из сна !“

„Још само мало“
обраћа се гласу сан,
„Само још мало“
и настаје дан.

Буди се вила,
ал’ све је горе него пре,
вулкани, магма и облаци дима
сада су око ње.

И још стотине таквих вила
погрбљене, изгорелих крила
крећу се поплочаном
стазом од ужарене лаве,
борећи се са новим сном
исцрпљене и препуне страве.

И објави се промукли глас
из вулкана са самога дна,
магмено чудовиште
што мислише да је спас,
што пробуди вилу
из пређашњег сна.

Тад јасно постаде све
и вила разуме зашто пре
није виђала такве сне.

Опширније...

Петар Савић – ОГЛЕДАЛО СТВАРНОСТИ

Из крајности у крајност,
чарна и гнусна ова је стварност.
Усред бескрајног броја звезда
огледа се и она једна,
већа од сви осталих,
али мрачна и бледна.

Ћутљиве су постале природне силе,
сестра светлости одувек беше тама,
под сјајем њеним су се скриле,
сенке без трунке срама.

Свет у разбијеном огледалу
изобличене илузије реалности,
где однео је враг шалу
у остатку стаклића стварности.

Само блед одсјај
у помраченој свести
даје наду на „рај“
спашава од лоших вести.

Опширније...

Петар Савић – РАСТАНАК

Осетио сам да њен пољубац и загрљај,
уз чаробног снега сјај,
наговештавају болан и неизбежан крај...

Још једна ноћ без ње се спрема,
Снежном чаролијом прекривена трава,
ноћ у којој љубави за мене нема,
њене неме усне не допиру до заборава.

Последице себичности усмеравам ка себи,
осећај кривице нећу скривати,
да сам хтео, то десило се не би,
зато ћу сам ране целивати.

Своје мане нећу правдати,
сажаљења се гнушам
оно је за јадне,
и радије ћу страдати
него да опет слушам,
праштања речи хладне.

Растанак увек и сваког боли,
људи су бића егоистична,
ал’ није то разлог да се не воли,
нађу се два бића душама слична.

Опширније...

Петар Савић – СВЕ ОДЈЕДНОМ НАГЛО ПРЕСТА

Седим спутан,
загонетним мислима.
По прошлости лутам.
Облаци дима
уздижу се и атмосфера ме спаја
са оном у прошлости.
Пред очима слика раја,
погледи узвишено чисти,
сцена тако стварна, догађаји исти.

Срца испуњена вером.
Једно другом смо били ваздух.
Давасмо се истом мером,
сједињени у један дух.

Само твој поглед, давао ми је снагу.
Расправи није било места,
ал' све нестаде у ђавољем трагу,
све одједном нагло преста.

Твој одлазак оставио је дубок траг.
Срце не прима ни једну осим тебе.
Лажем себе да сам ти још драг,
ја егоиста сад волим те више него себе.

Љубав за мене била је претешко бреме.
Ти научила си ме да волим,
засејала ми у душу љубави семе,
а сад опет везивања се бојим.

Ја не желим љубави друге,
чак и да могу да имам сваку.
Као возове ноћне пруге,
Љубав те притајено чека мраку.

Опширније...

Петар Савић – МОЈА ПРИНЦЕЗА

Вреле летње ноћи успомене ми буде,
свака на сретне дане љубави сећа,
видим њене очи што за страшћу жуде,
око нас букти пламен миришљавих свећа.

Никад пре не осетих за неким потребу већу,
кад није крај мене престајао сам да постојим,
тад схватио сам да не треба много за срећу,
волех је заиста свим бићем својим.

И сад нас видим у Одеси крај фонтане.
И сад чујем виолину како Чардаш свира.
Таква љубав никад не може да престане,
ни сад ми те успомене не дају мира.
И сада се сећам тог нашег првог плеса,
јер она је и даље моја једина принцеза.

Да, ја сам наставио да живим даље,
али сваки дан без ње је сив.
Како кроз ове животне раље,
кад без ње ја више нисам жив ?

Ипак, желим да памтим, иако патим
у сећањима опет са њом пламтим.
И заувек, желим да памтим, иако патим
у сећањима опет са њом ћу да пламтим.

Опширније...

Петар Савић

Петар Савић рођен је у Шапцу 8. априла 1991. године. После завршене основне и средње музичке школе у Шапцу студирање је наставио на државном конзерваторијуму у Одеси (Украјина), на смеру Музичка уметност, одсек – хармоника, где је магистрирао и стекао звање уметника оркестра, ансамбла, концертног извођача и предавача. 

Наступао је као солистички извођач оркестра на концертима са познатим руским и украјинским оркестрима. Одржао је низ солистичких и камерних концерата широм Украјине и Русије.

Поезију је почео да пише за време студирања, што се касније претворило у сталну жељу за писањем поезије и кратких прича. За сад нема објављених књига, јер како каже:

До недавно нисам ни размишљао о објављивању, јер писао сам зато што волим и што имам потребу, а не ради неког такмичења или признања, али недавно сам уз причу са пријатељима који су прочитали моје песме и приче ипак прихватио да је себично не поделити лепу писану реч са читаоцима, јер то и јесте сврха уметности и у том смислу се музика и поезија не разликују, јер ни музика не постоји без слушалаца, уметност заслужује публику, као што и публика заслужује њу, тако да имам намеру да ускоро објавим своју прву збирку песама.

(11. фебруар 2019.)

Опширније...

Слободан Милић – ВРТЛОЗИ ВЕЧНОСТИ

Још за живота да кажем отворено
Имам намеру да живим младошћу вечном,
Знам, све божје не може бити остварено,
Како да станем на Путу Млечном,
Понешто је у потаји са Богом договорено.

У песми немам намеру да откривам
Садржину приче, загонетке и договоре,
Стиховима ћу тајну да даривам,
Они ће кроз вечност читаоце да море,
Душу ћу њихову песмом да подривам.

Заборав заборављен у вечности биће,
По новом светлу вечност ће ме препознати,
Тим долинама ходиће Ново биће,
А да ли ћу ја о себи нешто знати,
Нек буде за тада то ново откриће.

Ипак договор раскинућу изгледа,
Не са Богом, већ са самим собом,
Песнику није својствено поштовање реда,
Богови га прогласише сумњивом особом,
Шта год да покуша њему се неда.

Понављам: да још за живота имам намеру
Да досегнем што ником успело није,
Искрен да будем, само у једном имао сам веру,
Од смрти ништа није блиставије,
Ако јој за живота сазнаш праву меру,
Још ако те нађу у вртлозима поезије.

2. април 2016. год.

Опширније...

Слободан Милић – ЛОВЋЕНСКЕ СТРАНЕ

За детињства са Хума гледах ловћенске стране
Како се у плаветнилу уздижу ка Капели,
Сада треперења носе детиње дане
У којима смо се ја и Капела срели,
Оста једино у срцу сјај Светиње обурдане.

Отац ноћима читаше Вијенац, ја не разумех тада
Да су вечне само божије и песникове визије,
Светиња може да се сруши али не може да страда,
Она је дело Библије и божанствене поезије
Која на вјеки вјеков небесима припада.

Узнесоше ме стихови и Његошеве странице
Путањом која ни мало не беше лака,
Отуда воде порекло моје песничке окоснице
Које ме тресу као громови ловћенских облака,
Откривајући на Небу Његошево лице.

Из старе и напуштене куће одјекује очев глас,
Небо изнад ње тресе се и пролама грохотом,
Није ни чудо да је баш од Неба Његош тражио спас,
Да на други начин запева потом,
Зато су Вијенац и Луча духовни исконостас.

Ако сам за живота заволео Вијенац и Лучу свету,
Ловћенског Светитеља и, данас стране таласа,
Од просветљења има ли ишта лепше на свету
Кад поезија по кругу около мене класа,
Кад се златно класје повија и клања детету
Које стасаваше уз ловћенске стране у пуном светлу.

22. новембар 2016.

Опширније...

Слободан Милић – ЖРВАЊ

Ако за живота жрвањ поезије
Не окренем до краја а таквих је мало;
Који на метафорама покушао није
Да заплови а једро да је цело остало,
Богме завртети жрвањ једноставно није.

И ставити мисао између две стене.
За живота сам окретање покушао
И успео да све намера покрене,
Верујте да сам целу душу дао,
Сада после шездесете шта је остало од мене.

Живот и није друго ништа до робија
Која се од неба до земље простире,
Из ње излази мисао и мливо-поезија,
Која се за родне пејзаже веже,
Као светионик кроз време сија.

Некада жрвањ беше испред, сада иза,
Све јаче се чује тарење камења,
За живота се не може искочит из низа
Ма се песнику указала сва знамења,
Док се вечност пробија између стења.

Жрвањ хоће да држи равнотежу,
Равномерно да буду обртаји,
Док идем све више за мном сежу,
Откад се покренуло камење таји
Да ме за њега стихови вежу,
У жрвњу завршавају осећаји.

На Митровдан 2015. год.

Опширније...

Слободан Милић – ЛЕПОТИЦА И СВЕТАЦ

Ако сам за живота некога волео страсно
Волео сам дечачки Лепотицу и Свеца,
На јави и у визији видео сам их јасно,
Силазаху са Неба у доба пуног месеца,
Та слика ми и данас јаву пресеца.

Учини ми се Косара сва непостојана,
Као најлепши део божанствене силе,
Силазаше заљубљена и насмејана
Као да су се све љубави у њој слиле,
Беше у спектру боја као роса рана.

Владимир, прати је раздраган светачки,
Књигом у једној и Крстом у другој руци,
Ход беше васкрсли, вешт и зналачки,
Украшаваху га блесак светога и славолуци,
Он ми је и тада изгледао прегалачки.

Однећу заувек љубави мајке и ово двоје
Који се заволеше преко тамнице,
Док је света и века они ће да постоје,
Љубављу ће да светле сред невиђелице,
Као чувари вере вековима ће да стоје.

Ако сам за живота Косару и Владимира
Уградио у песничке визије,
Да и ја нађем близу њих мира,
Они на служби љубави и вере, ја поезије,
Ја у тишини гроба они манастира,
Сви под сјајним оком Ураније.

Подгорица, 18. март 2016. год. 

Опширније...

Слободан Милић – СТАПАЊЕ ВЕКОВА

Ако за живота пар песама оставим,
Читаоче, после стотину и стотину лета
Да ли ћу твоје читање моћи да прославим
Када ишеташ на стазе будућега света
Међу мирисима са стиховима плавим.

Само ћеш ме ти одржати у вечној свежини,
Ако те стаза понекад доведе до гроба,
Наглас прочитај песму мени у тишини,
Ја ћу бити иза сваког доба,
Познате речи нека ме отргну прашини.

Ако за живота како треба живот опојем,
Речима удахнем радост будућега цвета,
Читаоче, задиви се починку мојем,
Изнад којег је прошло света и света,
Нека се прошлост заталаса у оку твојем.

Надам се да ћу можда осетити
И препознати речи песме изговорене,
Да ћу с тобом на тренутак бити,
Песме су баш за ову прилику створене,
Да се сред немогућег поздраве: Ја и Ти.

Ја сам са прозора злосутну птицу слушао
Пре више стотина лета како се оглашава,
Смрћу сам са страхом себе кушао,
Сада, читаоче, да ли је иста јава,
Или сам ја одавно у другу ушао
Па над гробом с песмом просијава.

26. фебруар 2016. 

Опширније...

Слободан Милић – СТРАХ

На питање: шта остаје од нас;
Одговор није тешко дати,
Када прође вековима час
Ново време неће нас знати,
А испод наслага притајени глас.

Узалуд посматраће гробље, кућу,
Путеве моје, неће сетити се
Да отшкрину за светлост будућу,
Запале свећу и помоле се,
За мене који је у беспућу.

Раздвојен од звезда и чистине,
Од љубави, снова, вечне мисли,
Ал нисам раздвојен од истине
И речи која о мени мисли
Пробијајући оклоп тмине.

Остаће перо, шкрипа пера,
Жути папир, траг мастила,
Изнад мене шумеће хемисфера
Весело што ме угостила,
И Уранија свему мера.

Када се једном глина осуши
И Нови Бог удахне наново
Нови живот, показаће пут Души,
Појавићу се као Слово
Решено да смрт опустоши.

7. октобар 2014.

Опширније...

Слободан Милић – ОБЕЛЕЖЈЕ ПОЕЗИЈЕ

Ако за живота издржим до краја
Поднесем зла, страдања, недаће,
Украдем делић сунчевог сјаја,
За све ово Господ мораће
Обелоданити шта ме с њим спаја.

Ако за живота живу главу изнесем
Из раља стварности и свакодневице,
И кукавно присуство Бога поднесем,
Лично ће бити део моје кривице,
Која ће оспорити да се узнесем.

Не тражим да ме погледа кроз прсте,
За живота такво гледање није
Дозвољено, нисам од оних који се крсте
Лажно, моје је крштење вечније,
Знак је и обележје ове поезије.

Искупљење су стихови бескрајни,
На небу се сударају и укрштају,
Ближи су Богу што су више тајни,
Близина је сигурност да трају,
Што су ближи Богу то су више сјајни.

Ако за живота пред људима не посрнем,
И пред Богом и, Смрт ме не прекине
На путевима вечним, ако се не осврнем
И будем саставни део Истине,
Ако за Смрт не будем нем
Постаћу идеја поезије и висине.

29. мај 2015.

Опширније...

Слободан Милић – ГРАЂЕН

     Владу и Фриди Ђекић
     На вјеки вјеков

Кад ово време буде далеко за нама,
Преузму нас Вечност и Бесконачност,
А ако су живот и Смрт Стварности драма,
Други свет разагнаће све што је мрачно
Пред Животом који је део вечног плама.

Ми, овде, са ових брегова и висина
У струјању борових ветрова и зрака
Гледамо како нејасност сажима даљине,
У изгубљености остају без корака,
Уз музику маштамо како ће Вечност да сине.

Ако за живота урадимо бар једно божје дело,
Прошлост ће се сигурно одмотати на крају,
Зато ка Богу и Вечности увек смело,
Немогуће је да божје створење не препознају,
И не дочекају метафизичком песмом весело.

Овде тек препознајемо да смо део Природе,
Около шуме друштво буква и црни бор,
По музици знамо да нас у Вечност воде
И да за увек остаје песнички разговор.
Он ће решити питање Ништавила и Слободе.

Ако некада потомци ову песму прочитају,
Запитају се о сврси пролазности и речи,
Видеће да наши делови у вечности трају,
Трајање не може ништа да уништи и спречи,
Времена ће времену свитак да предају.
Песма – Истина, од свега ће да нас лечи.

Грађен, планина у Кучима

22. јул 2017. 

Опширније...

Слободан Милић – ТРАЖЕЊЕ СВЕТА

Ако за живота не будем славан,
А шта је слава спрам вечности?
И песницима не будем раван
Бар бићу раван Ништавности,
Тад равнотежа биће таман.

Ако за живота не нађем Бога,
За њим потроших целу Мудрост,
За кога се одрекох имена свога?
Неће ме сломит узалудност.
И узимати свет за Злога.

Ако за живита не нађем Ништа
Окренућу се ка рођењу,
Нисам узмицао са попришта
Налазећи се у При/овиђењу,
И ако свет дубоко тишта.

Ако за живота споменик бледи
Не угледа светлости дана,
То не значи да не вреди
Мислити на смрт за рана,
Смрт је Ништа и Бог га следи.

Отисак дадох васељени
Да Уранија препозна ме,
Споменик смрти а не мени,
Мојему стиху биће знамен,
Зато срце, ка Ништа крени,
И ако не видиш гробни камен.

17. септембар 2014. год. 

Опширније...

Слободан Милић

Слободан Милић рођен је 1954. године у Орахову, књижевник и преводилац. Лауреат награде Министра културе Републике Пољске Gloria artis за заслуге у култури.

Преводи са пољског и руског језика, а његови стихови превођени су на више страних језика. Заступљен је у више антологија.

Живи у Подгорици.

Објавио је књиге:
· Господар ђавола, 1985.
· Четирипоеме, 1996.
· Мој стих је моја станица, 1997.
· Црна ватра, 1997.
· Сто два сонета, 1998.
· Загонетка простора, 1998.
· Дванаест чудноватих прича, 1999.
· Молитвени шапат, 2001.
· 25 пјесама и једна бескрајна, 2001.
·  Есеј и критика, 2007.
· У крилу Ураније, 2007.
· Давне мелодије, 2009.
· Учитеља нема ко да воли (роман), 2012.

Одабрао, припремио и објавио:
· Унирекскњига и љубавне поезије, 1999.
· Свјетско љубавно пјесништво, 2003.
· Свјетска новела, 2003.
· Свјетски есеј, 2003.
· Антологија пјесника нобеловца, 2003.

Превео, припремио и објавио:
· На обали ријеке, Чеслав Милош, 2007.
· Господин Когито, Збигев Херберт, 2007.
· Господин Когито, Збигев Хербет, друго издање, 2008.
· У Хераклитовој ријеци, Вислава Шимборска, 2009.
· Посљедња пјесма, Чеслав Милош, 2009.
· Бијесан као птица, Тадеуш Ружевич, 2010.
·Изабране пјесме, Чеслав Милош, 2011.
· Когито/Ровиго, Збигнев Херберт, 2011.
· Слава, Јануш Корчак,  2012.
· Ништа два пута, Вислава Шимборска, 2012.
· Љубавне пјесма, Јулијан Тувим, 2013.

Опширније...