уместо усана кад очи говоре,
тај осећај, у теби док слутим
талас плиме – немирно море.
Волим у теби ту чистоту
ван тебе које нигде нема,
твоје душе сјај, и мекоту
срца кад се волети спрема.
Волим нежност малених руку
и у њима топло, сунце врело,
међу прсте кад проспеш муку
и све боли отераш храбро, смело.
Волим без речи, јер смисао губе,
и тада знам, нећу ни да слутим,
усне су твоје саздане да љубе,
и нека љубе, волим те док ћутим.