испред куће отац, оседели, стари,
замишљен и сам уз чашицу меке
за године и време као да не мари.
Уснио сам крај реке пропланке и брда
друмове прашне и поља поорана,
а чежња кô магла ширила се свуда,
и жуто је лишће падало са грана.
Уснио сам бледи месец у ноћи,
одозго са неба како се смеши,
кô да ми збори скоро ћеш доћи,
кô да друг ми је па тужног ме теши.
Уснио сам кућу, све ливаде и реке
и у сну се тргох, дозива ме неко,
то отац стари уз чашицу меке
на Бога хули зашто сам далеко.