сама и скривена од света и људи
једна бистра планинска река,
да ватре бола угаси са врелих ми груди.
Ја знам јој ход и познајем лице
и осећам њену тугу, чежњу и самоћу.
И често тако сам, крадомице,пожелим да је ту,
кад на небу звезда прва заблиста касно ноћу.
И знам те вреле усне и кô јабуке зреле јој груди,
каква јој је коса, и како мирише.
И поглед к`о из сунца, због кога разум почиње да луди.
Знам како спава, и начин на који дише.
Све ја то знам, и ако још не видех је збиља.
И знам. Она постоји и стрпљиво чека негде тамо,
где се нада и верује да постојим и ја,
јер у мислима једно за друго ми једино знамо.
Ја знам да ме негде чека
сама и скривена од света и људи.
Непозната жена... једна душа топла и мека,
невина и чиста ко на истоку зора кад почиње да руди.
