црни дани и измаглице сиве
што праведан страда и гине
док фукара и безбожник живе.
Нек те не чуди што земља је ова
постала легло срама и блуда,
јазбина лажљивих и ниткова
и оних јадних што немају куда.
И нек те не чуди што цвеће младо
у пупољку раном пожути и свене,
што пастири зли растурају стадо
и уместо људи корачају сене..
Нек те не чуди, пробај да разумеш
скривили смо сами мили роде
ратовати знаш, ал` живети не умеш
у крваво стеченој лепоти слободе.
Кроз векове дедови пострадаше,
ко снопље зло косило их време,
због нас главе окрвављене падаше,
а ми недостојни зар јалово смо семе?
Крчмимо земљу створену из крви
оних што знадоше да нам је мати,
отац са сином, брат с' братом се трви,
зар такви јој ишта ми можемо дати?
Зар тако плитка постала је памет?
Од муке нам иконе плачу са зида,
погазисмо реч и предака аманет,
да оживи Лазар умро би од стида.
Изродише се изроди недостојни славе
страдања и жртви Албанске голготе,
на хумкама тужне повиле се траве
од патње и бола, још више од срамоте.
