Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | НАШ ОТАЦ



Многе је и дуге прегазио стазе,
често пута и по трњу ишао бос.
Ходао је усправно кад по њему газе,
и ако је ишта имао, имао је понос.
И дан данас жуљевита
кô камен отврдла рука,
сведок је напорног
и мукотрпног рада.
И свака бора на лицу и челу
по једна су мука, свирепа и тешка,
од којих поштен страда.
Само душа остала је иста.
Племенита, топла и мека,
и онда кад дуго, дуго нас нема.
Увек спремна да загрли
сваки пут снажније и више.
И ми знамо тада
ко нас жељно и стрпљиво чека.
И знамо.
У чијим грудима једно срце,
једна душа за нас дише.

И док време својим током неумитно тече,
остављајући за собом дубок, неизбрисив траг.
Ми једнако тражимо делић своје среће,
и кад је нађемо, тек тада свести дођемо.
Срећа је наша наш отац и стари кућни праг.



Најбољи песници с најлепшом и најчитанијом љубавном и родољубивом поезијом, српских, руских. балканских и осталих светских песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана