Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Лазар Вучковић | ЦВЕТАЊЕ ЈОРГОВАНА

1
Хтео сам да напишем песму о погледу.
Био је пролећни дан.
Хтео сам да напишем песму о једном погледу
У једном пролећном дану.
Погледом сам тражио суштину погледа
Али сам при сваком њеном погледу
Спустио поглед.
И све док сам био урамљен њеним очима
Био је пролећни дан.
И надолазиле су
Птице и реке.
Textual description of firstImageUrl

Душко Трифуновић | САМОЋА

Повлачим се у своју самоћу,
тамо где су људи мога кова,
тамо где се тешко живи ноћу,
од тишине и опасних снова.

Дигао сам руке од скандала,
од прошлости и погрешних жеља,
од лепоте извора свих зала,
од љубави и од пријатеља.

Повлачим се а остављам људе
у њиховој заблуди од злата,
да ме нађу кад и њима буде
закуцала самоћа на врата.
Textual description of firstImageUrl

Бранислав Петровић | У ТРАГАЊУ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ

Каћи

Имати виноград, виноград на Фрушкој Гори.
Колибу са малим тремом, чворка,
Чворка који чаврља у твом сну.
Шефтелију која силази на Дунав, да се окупа,
Ал шефтелију коју си ти засадила
У данима нашег господства.
Имати коња, белог, с крилима од шећера.
Коња достојног да носи Доситеја.
И давати му зоб из руке живе зобнице
Баш као ти мени вино
У данима наших илузија.
Имати пчеле, сараднице сунчевог генија.
Спасавати их од олује, леда из облака.
Свето саће изнети пред пријатеље,
Као песме безбожничке младости
Из славног доба наших метафизичких страхова.
Имати змију. Да чува вериге, колевку и праг.
Хранити је магнетима, пепелом са огњишта.
Осветљени њеним зеницама,
Покисли до голе коже,
У незаборавној дрхтавици наше присности.
Имати пса, љутицу, мешанца гордог.
Да завија на Северњачу у ноћи богојављенских
мразева.
Звер небеска да се скамени
Од урлика нашег пса,
У непоновљивим данима наших губљења
Textual description of firstImageUrl

Антон Чехов | RARA AVIS

(Ретка птица)

Писац криманилистичких романа разго-вара с полицијским детективом.
– Молим вас да се потрудите и уведете ме у јазбину варалица и пробисвета.
– Са задовољством.
– Упознајте ме с два–три убилачка типа.
– И то се може.
– Морам да пробавим и у тајним јазби-нама разврата – тражио је писац још да га упознају и са фалсификаторима новца, изнуђивачима, варалицама, дамама лаког морала, зликовцима, а на све детектив одговарао.
– И то се може..уколико желите.
– Још једна молба – затражи на крају писац. – Пошто у свом роману морам ради контраста увести и два–три позитивна лика, молим вас, такође, покажете и двоје–троје савршено часних људи...
Детектив је подигао очи ка стропу и размишљао:
– Хм – мумлао је он. – Добро, потражићемо.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | ОНО ШТО СМО БИЛИ

Време нам старе кораке брише
и сваки корак нови бива све тежи,
оно што смо били ми нисмо више,
измиче пролеће, зима нам снежи.

Друго доба неминовно стиже
и нове боре на лицу нам црта,
јесен позна за стопу је ближе
младости снага постаје крта.

Бивамо досадни и сувише зрели
кô туробне магле и хладне кише.
Искуснији јесмо ал' не тако смели,
оно што смо били ми нисмо више.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | ТАЛАС ГОРЧИНЕ

Понекад се чини више нема пута,
и да примако се крај лутању дугом.
Отићи ће пролеће и јесен ће жута
допузати тихо, огрнута тугом.

Понекад у црно су обојене мисли.
Имамо ли права на све те лепоте¬?
Имамо ли куда кад јади су стисли?
Имамо ли себе и сопствене животе?

И често тако све нас исто понесе
тај талас горчине ка путу безнађа.
Хиљаду промена у трену се десе.
У трену се умире и поново рађа.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | НА ЗАВИЧАЈ МИРИШЕ НОЋ

Мирише ноћ на бујна класала жита,
и тихо се чује - Морава тече.
Мирише трава крај речног корита
док између топола спуста се вече.

Миришу шљиве – Mаџарке и Ранке
из прастарог дедовог шљивика.
Мирише вече на јелек и опанке
кад је деда био млад и леп кô слика.

И све мирише на прохујало доба,
на воденице поточаре које заборав брише,
на давна времена игранки и моба
кад се имало мање а живело више.

Мирише ноћ на покошено сено
која младе у загрљај скрива,
на стару баку и огњиште њено,
на жуте дуње и пекмез од  шљива.

И пастирова фрула долом се чује,
одјекују звуци, кроз време сежу.
И све што није на тренутак ту је
духови предака за себе нас вежу.

Мирише ноћ на земљу сељака
натопљену знојем са зборана чела,
на кошчате руке и плећа јака,
на мрког дората и ђогата бела.

И миришу старе куће чакмаре
тамо где дуго нема их више.
Трају и живе, ( не нису нестале ),
у души сељака, свака и сад дише.

И све на завичај миришу ноћи,
кроз поколења живе и трају,
тамо где месец још месечину точи
на вредне сељанке што ћилиме ткају.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | НАШ ОТАЦ

Многе је и дуге прегазио стазе,
често пута и по трњу ишао бос.
Ходао је усправно кад по њему газе,
и ако је ишта имао, имао је понос.
И дан данас жуљевита
кô камен отврдла рука,
сведок је напорног
и мукотрпног рада.
И свака бора на лицу и челу
по једна су мука, свирепа и тешка,
од којих поштен страда.
Само душа остала је иста.
Племенита, топла и мека,
и онда кад дуго, дуго нас нема.
Увек спремна да загрли
сваки пут снажније и више.
И ми знамо тада
ко нас жељно и стрпљиво чека.
И знамо.
У чијим грудима једно срце,
једна душа за нас дише.

И док време својим током неумитно тече,
остављајући за собом дубок, неизбрисив траг.
Ми једнако тражимо делић своје среће,
и кад је нађемо, тек тада свести дођемо.
Срећа је наша наш отац и стари кућни праг.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | ПИСМО ТИ ПИШЕМ МАТИ

Писмо ти пишем мати моја драга.
Пишем га руком што родила је ти си.
Љубав твоја моја вечна је снага.
Писмо ти пишем, већ дуго са мном ниси.

У срцу те носим свугде са собом.
Твоја писма сваког дана
без престанка читам.
Од куће јављаш ми,
све у реду је с тобом.
Писмо ти пишем, тек толико
да за здравље те питам.

Кажеш да често о мени бринеш само.
Како сам, шта радим и  јесам ли здраво.
Не брини мајко.
Весела и спокојна буди ми тамо.
Ја син сам твој.
Радим како ваља, и чиним што је право.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | ВОЛИМ ТЕ ДОК ЋУТИМ

Волим када с тобом ћутим,
уместо усана кад очи говоре,
тај осећај, у теби док слутим
талас плиме – немирно море.

Волим у теби ту чистоту
ван тебе које нигде нема,
твоје душе сјај, и мекоту
срца кад се волети спрема.

Волим нежност малених руку
и у њима топло, сунце врело,
међу прсте кад проспеш муку
и све боли отераш храбро, смело.

Волим без речи, јер смисао губе,
и тада знам, нећу ни да слутим,
усне су твоје саздане да љубе,
и нека љубе, волим те док ћутим.
Textual description of firstImageUrl

Александар Пушкин | КЛЕВЕТНИЦИМА РУСИЈЕ

Зашто, о чему брујите, светски букачи?
Зашто проклетством претите Русији?
Шта вас љути? У Литванији немири?
Кад Словени се споре није то ваша брига,
Није то ваша судбином писана књига!
Наша су питања – наши и одговори.

У завади међусобној
Ова племена су још одавна;
Не клањају се први пут сили громној
И ми смо једна, они друга страна,
Ко ће остати усправан у неједнаком спору:
Надмени Пољаци или Руси верни?
Сви словенски потоци теку руском мору.
Ако оно пресуши – шта ће Словени?

Пустите нас: нисмо вам јасни,
Наше крвне везе и све што нам се догађа;
Нисте нас читали, вама смо страни,
И ова наша породична свађа;
За вас су безвучни и Кремљ и Праг,
И бесмислено је да увлачим вас
У борбу храбрости као враг –
Зато, не мрзите нас.
Због чега? За шта смо одговорни?
Је л' што на згаришту, срушеној Москви,
Безочној вољи не бесмо покорни –
Оној, пред којом дрхтасте ви?
Или, што кад и у понору смо били,
У царству свом нађосмо кумир,
И нашом крвљу сасвим откупили:
Европску слободу, части и мир?

Ви сте силни на речима – пробајте на делу!
Или су вам сви хероји легли у постељу
Немоћни да стисну исмаилске бајонете?
Или је руског цара реч већ нејака?
Или мислите, нова Европа је јака?
Или Русији победу да отмете?
Или нас је мало? Од Крима до Перма сибирског
Од Колхиде до хладног камена финског,
Од устрепталог Кремља
До зидина моћне Кине,
Стражаре наше воље челичне
Да се чува руска земља.
Зато, с нама покушајте речима,
Чувајте своје зле синове,
Јер много је места на руским пољима
Што крију дедова ваших гробове.

    •С руског препевао Анђелко Заблаћански
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | НЕПОЗНАТА ЖЕНА

Ја знам да ме негде чека
сама и скривена од света и људи
једна бистра планинска река,
да ватре бола угаси са врелих ми груди.

Ја знам јој ход и познајем лице
и осећам њену тугу, чежњу и самоћу.
И често тако сам, крадомице,пожелим да је ту,
кад на небу звезда прва заблиста касно ноћу.

И знам те вреле усне и кô јабуке зреле јој груди,
каква јој је коса, и како мирише.
И поглед к`о из сунца, због кога разум  почиње да луди.
Знам како спава, и начин на који дише.

Све ја то знам, и ако још не видех је збиља.
И знам. Она постоји  и стрпљиво чека негде тамо,
где се нада и верује да постојим и ја,
јер у мислима једно за друго ми једино знамо.

Ја знам да ме негде чека
сама и скривена  од света и људи.
Непозната жена... једна душа топла и мека,
невина и чиста ко на истоку зора кад почиње да руди.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | НЕДОСТОЈНИ

Немој да те чуде српски сине
црни дани и измаглице сиве
што праведан страда и гине
док фукара и безбожник живе.

Нек те не чуди што земља је ова
постала легло срама и блуда,
јазбина лажљивих и ниткова
и оних јадних што немају куда.

И нек те не чуди што цвеће младо
у пупољку раном пожути и свене,
што пастири зли растурају стадо
и уместо људи корачају сене..

Нек те не чуди, пробај да разумеш
скривили смо сами мили роде
ратовати знаш, ал` живети не умеш
у крваво стеченој лепоти слободе.

Кроз векове дедови пострадаше,
ко снопље зло косило их време,
због нас главе окрвављене падаше,
а ми недостојни зар јалово смо семе?

Крчмимо земљу створену из крви
оних што знадоше да нам је мати,
отац са сином, брат с' братом се трви,
зар такви јој ишта ми можемо дати?

Зар тако плитка постала је памет?
Од муке нам иконе плачу са зида,
погазисмо реч и предака аманет,
да оживи Лазар умро би од стида.

Изродише се изроди недостојни славе
страдања и жртви Албанске голготе,
на хумкама тужне повиле се траве
од патње и бола, још више од срамоте.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | УСНИО САМ САН

Уснио сам кућу, све ливаде и реке,
испред куће отац, оседели, стари,
замишљен и сам уз чашицу меке
за године и време као да не мари.

Уснио сам крај реке пропланке и брда
друмове прашне и поља поорана,
а чежња кô магла ширила се свуда,
и жуто је лишће падало са грана.

Уснио сам бледи месец у ноћи,
одозго са неба како се смеши,
кô да ми збори скоро ћеш доћи,
к'о да друг ми је па тужног ме теши.

Уснио сам кућу, све ливаде и реке
и у сну се тргох, дозива ме неко,
то отац стари уз чашицу меке
на Бога хули зашто сам далеко.

Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | ЗАСТАНИ РЕКО

Застани реко крај мог села
и поздраве од срца пренеси,
тамо ми је реци душа цела
остала на истој старој адреси.

Теци полако, застани реко
испод старог висећег моста,
па преко обале пређи преко
да видиш где ми младост оста.

Застани тамо испод оног брда
са којег се диже Соко сиви,
где је сељачка мука тврда,
застани, види како сељак живи.

Застани и крај њене куће
о дивна, о ти реко мила,
па је сети, врати у свануће,
у часе кад је моја била.

Застани реко, молим те успори,
види шта стари отац ми ради,
дал` га каква невоља мори,
дал` га нису оковали јади?

Застани реко крај села мог
да видиш лепоту и осетиш рај,
какву само може створити Бог,
застани реко у наш дивни крај.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | ЧУЈ МЕ МАТИ

Чуј ме мати, више нисам свој,
време хуји, одвећ брзо лети.
Нисам ни кршни делија твој,
светом тумарам, песник сам клети.

На плећима повијеним
самар носим – судбу своју.
Рвем се са животом острвљеним,
све до смрти у крвавом боју.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада | ЉУБАВ СИ

Ноћас док киша пада
и ситни теку сати
ти ћеш мени изненада
на врата сна покуцати.

Доћи ћеш ниоткуда,
драга, мила и чедна,
у етру бићеш свуда
а ипак си само једна.

У мојој души обитаваш,
испуњаваш ум и биће,
на срцу ми нежно спаваш,
сунце си што зором свиће.

Крв си у венама, течеш.
Крв си што живот даје.
До саме се сржи крећеш,
љубав си што не престаје.
Textual description of firstImageUrl

Милан Антић Канада

Милан Антић Канада
Рођен је 10 новембра 1978. године у Крагујевцу. Основну школу завршава у Багрдану, малом месту крај Јагодине, затим уписује средњу школу у Баточини, машински смер – Аутомеханичар.
Поезију озбиљније почиње да пише у средњошколским данима, те тако и прве похвале и награде осваја на школским такмичењима.
Своју прву, и до сада једину збирку песама Рањене птице. објављује 2006. године. Песме су му објављене у још две заједничке збирке Песници Баточине и С обе стране брега.
Од 2009. године живи и ради у Београду .
Textual description of firstImageUrl

Александар Тишма | УТЕХА

Остати у малом
граду
где смо рођени
то значи моћи
несметано
замишљеним очима
пратити мене
вољених
ствари:
лињање кућа
у којима смо
некад
с оцем и мајком
становали,
пуцање дрвета
дуж ђачког
шеталишта,
брижно сивљење
поудаваних
девојака.

2011.
Textual description of firstImageUrl

Јован Јовановић Змај‎ | ХУКА... ТРЕСКА...

Хука... треска... звека... јека...
Неко трчи... ко си? стој!
„Ја долазим из далека!“
(Из луднице утекô ј’).

Куда журиш? — „Пузим дома!“
Зар га имаш? — „Сто и два!“
О сирома’, о сирома’!
Теши себе како зна.

Та што бунцаш! Буди свесан!
Гле, крвав си, модар, блед.
„Ујео ме голуб бесан,
Па му пуштам крв на мед.“

Дај ми руку да опипам
Жилу како бије. — „Хе!
Немам руке: њоме сипам
Белу клетву поврх ње.“

Ал’ кад плачеш што се смијеш?
— „То је оно: ја сам Бог.“
А сад дланом очи кријеш...
„Жао ми је ђав’ла свог.“

Имаш право, имаш право,
Ти већ стижеш неку цел.
„Мозак пећи то је здраво,
То већ видиш и ти, је л’?“

Ох, што бива од човека!
— „Ајд’, не лудуј. Са мном пој:
Свакој срећи има лека
Ил’ на земљи, ил’ у њој

1888.
Textual description of firstImageUrl

Ана Митић Стошић | НЕВИДЉИВО

ако ти је душа слепа
онда узалуд пружаш руке
молиш се Богу –
немаш осећаја за бесконачно
за бескрајни рај
или вечити пакао.

ако су ти очи срца затворене
твој вапај биће неми eхо
који нико не разуме –
као дрво запуштено
са гранама неокресаним
са маховином и паучином.
Textual description of firstImageUrl

Ана Митић Стошић | ВРХОВИ

Видим само врхове –
Вире изнад мрака,
Штрче из тишине,
Дирају висине.

Видим само врхове –
Стоје око котлине,
Секу ми близине,
Воде у даљине.

Видим само врхове –
А изнад мене,
На врху неба,
Врхова нема.
Textual description of firstImageUrl

Ана Митић Стошић | НОВЕ ГОДИНЕ

Ноћ је била као терет
На изнемоглом магарцу старог Циганина
Не разумем зашто га муче сваке године у овим данима
Дође ми да заплачем у поноћ
Јер ноћ бесана неће престати да траје
Трудим се да ми не смета ништа јер
Ионако је погрешно све
Неразумевање, некајање, непраштање

Ходали смо улицама у подераној хаљини и јуче
И данас
И ове године
Овог дана
Нека чаша је у рукама
Или флаша
Подиже се увис или баца на под
За здравље бескућника којима кров над главом
Не значи ништа

Бука је непресушна
А тишина насушна потреба које се сетимо
Само док је на уснама
Само док изговарамо празне речи
Осећамо се као људи
Батали ме Нове године
Стара ми је милија
Барем сам је про(е)живела
Ћутим јер желим
Говорим јер морам
Ружне речи прећуткујем, а само псовке ми прикладно звуче
Уз ово непрегледно поље
Лицемерства, лажи, обмане
И самообмане

А волим
И ово јутро
И овај свет по Богу
Без Бога
До последње Нове године нећу престати да се молим
За Нови дан који сигурно на овај начин,
Са овим празним главама
Неће доћи
Textual description of firstImageUrl

Ана Митић Стошић | ЗАУВЕК

Загрли ме снажно
Загрли ме речима, погледом, обема рукама
Закрили ме
Омађијај ме
Откупи ме заувек без плаћања
Без кусура
И метни ме у задњи џеп
Да ме нико не види
Па и ти ме заборави на дан или два
Али опет ми се врати
Одмотај салвету у којој си ме спаковао
Извади ме из џепа срца
И опет омириши, оњуши, грицни
И пробај све од почетка
Да ме такнеш, да ме макнеш, стиснеш, обгрлиш
Завежеш невидљиво за себе
Заувек
И никако другачије
Textual description of firstImageUrl

Ана Митић Стошић | ЗАКЛЕТВА

Грлим лептирицу додиром празним
Из очију ми капље близине жеља
Као уплашен миш шћућурен у мислима
Грицкам старе књиге на препуној полици

А тражим у мраку њено око бистро
Као угашена светиљка стојим на улици
И чекам, чекам да саграде путе
Пречицу да нађем до незнаног места

Сав да се сакријем под њене скуте
И илузијом створим миловања проста
Док душа ће вечно бити жељна госта

Њено име на уснама као молитва
И шта ми после сна овог јутра оста
Наше топле риме као војна заклетва
Textual description of firstImageUrl

Ана Митић Стошић | ИЗГУБЉЕНОЈ

Неће ти бити верна ни у сновима
Прељубница стара оком упртим у Њега
Грлиће све пролазнике пустим пољима
А ипак, остаће жељна свега

Као стара куја завијаће у ноћима
Бесано ће јој пролазити дани
Испред себе ништа неће имати у очима
Чекајући дан кад ће јој доћи незнани

Миловаће нежно свиленим додорима
Носиће мирисе било чије коже
Остаће на прагу куће лежећи сатима
Урадиће све што се урадити не може

Никада неће признати зашто завија
Млитаво тело може узети свако
Заувек ће у речи истину да увија
И никада са њом неће бити лако

А ти, баш ти незнани странче
Као срећни проналазач привиј је уз себе
Дођи јој као награда недосањани санче
Јер она је рођена једино  за тебе
Textual description of firstImageUrl

Момчило Настасијевић | ПОЗНОЈ

Чајала, ведра ти пут,
прозрем, болело.
Прости за бол.

И додир покајни мој
светињу те прокази.
Небожан, позна,
по мрља греха остане.
Прости за грех.

Ни зрна винограда
теби за лек.
Туђе испиле усне твоје вино.
За гутљај по локва блуда.
Прости за блуд.

Знам, на истини је ово,
и плеле би се у венац душе.
Ал’ гњилу моју,
ево, расточила пут.

Из три што зададох ране,
прозрем, већ лопиш у мир.
дај да за капљом тебе
жеђа ме без утола на веки,
за бол, за грех, за блуд.
Textual description of firstImageUrl

Владислав Петковић Дис | ТАМНИЦА

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко ах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал бегају звезде; остављају боје
Места и даљине визију јаве:
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.

При бежању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бежању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи,
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.
Textual description of firstImageUrl

Добрица Ерић | СКЛОПЉЕНО НЕБО

Још негде на дну чека нека ишчезла река
платно што се беласа на мутним бистрицима
Кроз мутну лобању неба цеди се та далека
вода која се враћа извору и пиљцима.

Ду̀га је једини мост изнад овог понора
изнад безубих уста, између цврчка и мрава
Кад год ми твој лик растера облаке са прозора
таваница над мојим узглављем прокишњава.

Склапа се зрело небо око нас као шкољка
са опном несанице... и невидљиви ловци
на бисер – наша срца мере и пребирају.

И док се преда мном рачва путања калипољска
светле у сенци липе где пиште млади копци
очи које се кротко приближише смирају.
Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта