за часак стане украј врата,
сваки га призор бившег сјаја
тера клети коб што му је дата.
Ал’ идући кроз далеке краје,
научи сносити грех свој прек;
друго му време чу вапаје,
у раду своме нађе лек.
Тако ће, госпо, са мном бити,
не смем видети чар ваш, јао:
док страсти уз вас нећу крити,
уздишем због свег’ што сам знао.
Мудрији биће бег мој тај
од напасти што вреба само;
не могу гледати у свој рај
без жеље да не живим тамо.
