Кад Човек, истеран из Раја,
за часак стане украј врата,
сваки га призор бившег сјаја
тера клети коб што му је дата.
Ал’ идући кроз далеке краје,
научи сносити грех свој прек;
друго му време чу вапаје,
у раду своме нађе лек.
Тако ће, госпо, са мном бити,
не смем видети чар ваш, јао:
док страсти уз вас нећу крити,
уздишем због свег што сам знао.
Мудрији биће бег мој тај
од напасти што вреба само;
не могу гледати у свој рај
без жеље да не живим тамо.
за часак стане украј врата,
сваки га призор бившег сјаја
тера клети коб што му је дата.
Ал’ идући кроз далеке краје,
научи сносити грех свој прек;
друго му време чу вапаје,
у раду своме нађе лек.
Тако ће, госпо, са мном бити,
не смем видети чар ваш, јао:
док страсти уз вас нећу крити,
уздишем због свег што сам знао.
Мудрији биће бег мој тај
од напасти што вреба само;
не могу гледати у свој рај
без жеље да не живим тамо.