Док с дланова слива се зној
У грудима бука – у глави бело усијање
Руке трну, она шаке не осећа
Али стеже капут, њега око врата.
Остао је тај загрљај у њеним рукама
Да у њој цичи непроспаваних ноћи.
Од сутона кад ветар разнесе увело лишће
Да га јутарњи чистачи сакупе, однесу
А мисли, мисли нису чисте као зора.
Негде у даљини светлост над реком титра
Неко је срео Веру да му осмех врати
Овнови заувек остају млади,
Само ако неког волиш највише га болиш
A ипак, остаће неухватљиво оно што нас спаја
