Textual description of firstImageUrl

Ана Митић Стошић | ОД ЦВЕТА СУ ОСТАЛЕ САМО ЛАТИЦЕ



Двоје се грле а осмех им плаче
Док с дланова слива се зној
У грудима бука – у глави бело усијање
Руке трну, она шаке  не осећа
Али стеже капут, њега око врата.

Остао је тај загрљај у њеним рукама
Да у њој цичи непроспаваних ноћи.
Од сутона кад ветар разнесе увело лишће
Да га јутарњи чистачи сакупе, однесу
А мисли, мисли нису чисте као зора.

Негде у даљини светлост над реком титра
Неко је срео Веру да му осмех врати
Овнови заувек остају млади,
Само ако неког волиш највише га болиш
A ипак, остаће неухватљиво оно што нас спаја



Најбољи песници с најлепшом и најчитанијом љубавном и родољубивом поезијом, српских, руских. балканских и осталих светских песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана