slike pesnika

Душан Радовић – НОЋ У ШИФОЊЕРУ

dusan dusko radovic noc u sifonjeru
Погледајте ме добро! Ја сам целу једну ноћ провео у шифоњеру! Јесте! Од десет увече до седам изјутра! Девет сати на ногама, потпуно го, у оном мраку у нафталину! Да сам само једном кинуо данас више не бих био међу живима! Но, ипак, све се срећно завршило... Изашао сам жив из шифоњера. Наравно, са једним драгоценим искуством и много неких и веома значајних мисли. У овој лудој глави...
 
Видите, кад данас о томе размишљам, проветрен од нафталина и ослобођен страха... како да вам кажем... све се указује у једном новом светлу. Погледајте... Било нас је троје. Она, њен муж и ја у шифоњеру. Коме је било најтеже? Мужу? Не, он ништа није знао! Мени? Не, ни мени... Слушајте, па ја сам ипак побегао... ја сам се сакрио! ОНА, она је поднела све страхоте те дуге, дуге ноћи!
 
Молим вас, покушајте да замислите ту стравичну ситуацију: муж се, после дугог путовања, изненада вратио кући, жељан нежности... А она, која треба и мора да му пружи ту нежност, она зна да сам ја ту, у шифоњеру, да слушам и чујем сваку реч и сваки шум! Она је, дакле, ту језиву ноћ морала провести са два мушкарца... трудећи се да ниједног не увреди, да буде подједнако нежна и пажљива и према једном и према другом!?
 
То је био подвиг и она га је успешно извела! Са вештином, достојном сваког дивљења! Она је мужу поклонила... оно што је морала, док је мени посветила све своје мисли и сав текст! Једино што је мени, у тој ситуацији, могла да пружи... Све што је говорила мужу – говорила је гласно, викала је – да ја у шифоњеру чујем. Она је говорила мени, ја то добро знам, схватио сам – а њен муж је одговарао уместо мене. Буди јак! Издржи још мало! Издржи! Чујеш ли ме, ја сам твоја! Чујем! Муж је одговарао гласно, а ја сам шапутао у шифоњеру: „Јак сам... Издржаћу... Чујем те, ти си моја!"
 
О, како сам је разумео и волео... Како сам био пун поштовања и дивљења према таквој њеној жртви!... И данас, сада, ово износим искључиво као свој мали прилог, свој комплимент овој жени и жени уопште...
 
Хвала вам!

slike pesnika

Мирослав Крлежа – НАША КУЋА

miroslav krleza nasa kucaКућа је наша проклета, болесна, пакао!
И нема божјега дана
кад крв не би из нових бризнула рана,
и нема божјега дана
кад не би нетко плакао.
О, наша кућа је проклета, болесна, пакао!

У кући се нашој људи боду ко отровне осе,
по ходнику, гдје петролејке гасну у прљавој спирали,
црне сандуке носе.
О, колико душа се код нас у кући тали,
а људи очајно вичу по стубама у спирали.

Очи болесних жена, што перу у пари рубље,
у огњици горе ко грозничаве зубље!
И вичу грозне црне стубе,
у кући се нашој људи и жене са страхом у души љубе.

На крову куће наше пјева црни ћук,
и бијесови се бију у душама људи;
на крову куће наше Смрт своју пјесму гуди,
а над кућом нашом гори звјездан лук.
И бијесови се бију,
и покућство се ломи,
и људи се свађају,
а родиље вичу.
Већ опет се негдје шкрофулозни гноми рађају
и нови мартири ничу.
И негдје бренчи харфа.
То луђак неки своје мртве оплакује сне.

И то је Све.
slike pesnika

Џорџ Гордон Бајрон – ЈЕДНОЈ ГОСПИ

dzordz gordon bajron jednoj gospiКад Човек, истеран из Раја,
за часак стане украј врата,
сваки га призор бившег сјаја
тера клети коб што му је дата.

Ал’ идући кроз далеке краје,
научи сносити грех свој прек;
друго му време чу вапаје,
у раду своме нађе лек.

Тако ће, госпо, са мном бити,
не смем видети чар ваш, јао:
док страсти уз вас нећу крити,
уздишем због свег што сам знао.

Мудрији биће бег мој тај
од напасти што вреба само;
не могу гледати у свој рај
без жеље да не живим тамо.
slike pesnika

Васко Попа – КАЛЕНИЋ

vasko popa kalenicОткуда моје очи
На лицу твоме
Анђеле брате

Боје свићу
На ивици заборава

Туђе сенке не дају
Муњу твога мача
У корице да вратим

Боје зру
На лакој грани времена

Отуда твој инат лепи
У углу усана мојих
Анђеле брате

Боје горе
Младошћу у мојој крви
slike pesnika

Ана Митић Стошић – КРИКНИ

ana mitic stosic krikniУклопи се у калуп
Склупчај се
Прекрсти ноге и руке
Поједи свој реп и уши
Зажмури.

Одсањај сан о човеку
Без душе
С мачем за појасом
С ватром у устима
Језиком звери
Захучи.

Загмижи
Подрумима храмова
Одиграј игру на срећу
Не реци никоме ко си
Остала је чаура од метка
Опасност
да пукне(ш).

Не плачи пред светом
Богу дај утробу
Светлост је далеко
А очи слепе.
Не знаш које је време
Унутра си затворен.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ПУПОЉАК СЛОБОДЕ

ana mitic stosic pupoljak slobodeОседлај коња и крени.
Галопирај до треће планете
Ту стани.

Ослушни Сунце
Омириши кишу звезда
Потражи пупољак слободе.

На раскршћу преноћи
Кад се пробудиш –
Добро се протегни, умиј се сузама.

Увело лишће покупи
И ћути.
Никада и никоме не признај истину.

Али је сам
Разуми.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – СВЕТИЊА

ana mitic stosic svetinjaСамо ми песму не дираj!

Не узимај ми лек
Не отимај мој грех
Јер то је само моје.

Песму ми не дирај!

То што немаш своју
И не разумеш моју.
Пусти нек лира свира

Светињу ми не дирај!

Вера се не објашњава
Нада се не разуме
Али се храни.

Само песма
Уме да оваплоти
Љубав.

Зато ништа не питај
Ништа ми не брани.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ИСТИНА

ana mitic stosic istinaНајслађе мирише рај
И мај.
Најсветлије светли истина
И лаж.

Као гора она шири гране
И ране
Пресахлих извора потеку
У реку.

Видиш ли речи у њој –
Песму?
Осећаш ли њену висину
И пад?
Чујеш ли како боли
И воли?

Најјаче се на висине пљује
Или милује
Земља
Којом ходиш.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ТИ

ana mitic stosic tiКренем, поклекнем,
Паднем, заплачем,
Станем.
Будим се, заспим,
Сањам, сањам
Окренем се –
Ти.

Усправим се, кренем,
Скочим, насмејем се,
Станем.
Гледам, слушам,
Будно, јасно
Преда мном–
Ти.

Кренем, куцнем,
Уђем, уозбиљим се,
Станем.
Чезнем, маштам,
У полусну, мутно,
У облаку –
Ти.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ТРЕЗНО ПИЈАНСТВО

ana mitic stosic trezno pijanstvoПијана сам од живота,
а трезна од алкохола.
Свака чаша више,
више бистри слике
мутних мисли.

Чаша за чашом,
слика за сликом,
низ до бескраја
и назад
у празној чаши.

Трезна сам од вина,
а пијана од мисли.
Свака слика више,
више мути живот
мутних мисли.

Дан за даном,
мисао за чашом,
чаша за сликом,
а питања остају
без одговора.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – У БЕСЦЕЊЕ

ana mitic stosic u bescenjeУ бесцење све дајте,
Продајте куће, градове, села,
Све распродајте

И лутајте туђим улицама,
Тражите туђу срећу,
Огледајте се у туђем огледалу

И видите своје очи,
Свој поглед упрт у земљу,
Црну земљу која на крају све окупа

А душа, душа је продата с улицом,
Којом смо некада корачали ми,
У бескрај...
slike pesnika

Ана Митић Стошић – БЕЗИМЕНА БЕЗИМЕНОЈ

ana mitic stosic bezimena bezimenojКад не знаш
А никад нећеш ни сазнати
Кад сваки корак је промашај
Можда ће Мудрост Небо дати.

Кад би да узлетиш
А знаш да су ти немоћна крила
Немој несрећом да претиш
Јер с њом си увек, увек била.

Кад устанеш
А опет се истом вратиш блату
Немој да станеш
Већ дрско носи омчу о врату

Кад ти се не дâ
А све би да дохватиш рукама
Увек је ту нада
Мада си опет на истим мукама.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ЈОШ ЈЕДАН СПРАТ

ana mitic stosic jos jedan spratИ би дан
И би светлост
Сунце расу зраке своје
Дарежљивост се усели међу људе
Делећи љубав – множимо је
Дајући себе – растемо.
Ширимо руке случајним сусретима.

Ширимо незграпна крила као Бодлеров албатрос.
Слетели смо у јато сродних душа – ненавикнути.
Дишемо пуним плућима само с тим људима.
Слушамо омиљену песму с њихових усана.
Препознајемо себе у туђем покрету.

Дограђујемо још један спрат
У згради живота.
slike pesnika

Ана Митић Стошић – ОД ЦВЕТА СУ ОСТАЛЕ САМО ЛАТИЦЕ

ana mitic stosic od cveta su ostale samo laticeДвоје се грле а осмех им плаче
Док с дланова слива се зној
У грудима бука – у глави бело усијање
Руке трну, она шаке не осећа
Али стеже капут, њега око врата.

Остао је тај загрљај у њеним рукама
Да у њој цичи непроспаваних ноћи.
Од сутона кад ветар разнесе увело лишће
Да га јутарњи чистачи сакупе, однесу
А мисли, мисли нису чисте као зора.

Негде у даљини светлост над реком титра
Неко је срео Веру да му осмех врати
Овнови заувек остају млади,
Само ако неког волиш највише га болиш
A ипак, остаће неухватљиво оно што нас спаја
slike pesnika

Ана Митић Стошић

Ана Митић Стошић рођена је 19. априла 1986. године у Врању. Основну и средњу музичку школу завршила је у Врању. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на групи Српска књижевност и језик. 

ana mitic stosic pesme danasnjih pesnika

Била је председник Издавачког савета на Народном универзитету и учесник Књижевне колоније 2017. године у Врању. Промовисала је уџбенике издавачке куће Бигз. Бави се лекторисањем и писањем рецензија. Објављује песме, есеје, приказе и критике у зборницима и књижевним часописима.

Објавила је збирку песама Мириси Раја (2019).

Живи у Врању.
slike pesnika

СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ

smrt-vojvode-prijezdeЧесте књиге иду за књигама:
Од кога ли, коме ли долазе?
- Од Мехмеда, од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде, војводе сталаћка:
"О Пријезда, војводо сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну."
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
"Цар-Мехмеде, турски господару!
Купи војске колико ти драго,
Под Сталаћа кад је теби драго,
Удри Сталаћ како ти је драго,
- Ја ти добра не дам ниједнога;
Ја сам сабљу за себе ковао,
А Ждрала сам за себе хранио,
А Љубу сам за себе довео;
Па ти не дам добра ниједнога!"
Диже војску турски цар Мехмеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит' га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро уочи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедема малена Сталаћа,
Па с бедема у Мораву гледи;
Ал' Морава мутна испод града.
Па бесједи Пријездина љуба:
"О Пријезда, драги господару,
Нас ће Турци лагумом дигнути."
Ал' бесједи војвода Пријезда:
"Мучи, љубо, миком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?"
Потом дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву,
И Божју су службу одстајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад бесједи војвода Пријезда:
"О војводе, моја десна крила,
Крила моја, с вама ћу летити!
Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде!"
Па Пријезда љубу дозиваше:
"Иди, љубо, у пивнице доње,
Те донеси вина и ракије!"
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал' пивница пуна јањичара:
Папучама пију вино хладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе.
Кад то виде Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
"Зло ти вино, драги господару!
Зло ти вино, а гора ракија!
Пивница ти пуна јаничара,
Папучама пију вино хладно,
А за моје здравље намењују,
А тебе ми жива сахрањују,
Сахрањују, за душу ти пију."
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те с бише и секоше с Турци,
Док погибе шездесет војвода,
Њих шездесет, хиљаде Турака!
Тад се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
"Јао Ждрале, моје добро драго,
Та нека те турски цар не јаше!"
Преби бритку сабљу навалију:
"Навалија, моја десна руко.
Та нека те турски цар не паше!"
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу прихвати за руку:
"О Јелице, госпођо разумна,
Или волиш са мном погинути,
Ил' турчину бити љуба вјерна?"
Сузе рони Јелица госпођа:
"Волим с тобом часно погинути,
Нег' љубити на срамоту Турке;
Нећу своју веру изгубити
И часнога крста погазити."
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на бедем Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
"О Пријезда, драги господару,
Морава нас вода отхранила,
Нек Морава вода и сахрани!"
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
"Град-Сталаћу, да те Бог убије!
Довео сам три хиљаде војске,
А не водим него пет стотина."
slike pesnika

БОЛАНИ ДОЈЧИН

pokosovski-ciklus-bolani-dojcin
Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал' му не да остарила мајка:
"Не, Илија, луда аџамијо!
Тебе хоће Арап преварити,
Те ће ми те луда погубити,
Оставити саморану мајку."
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал' га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад' се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
"Двори моји, огњем сагорели!
А каде ми брже прокапасте?
Да ми није умријети с миром."
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болестан Дојчине!
Нису твоји двори прокапали,
Но су сузе Јелице сестрице."
Тад' говори болестан Дојчине:
"Што је селе, ако Бога знадеш!
Ал' је вама љеба нестануло?
Али љеба, ал' црвена вина?
Али злата, ал' бијела платна,
Немаш чиме на ђерђефу вести,
Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болани Дојчине!
Доста имам љеба бијелога,
А још више вина црвенога;
Доста злата и бијела платна,
Имам чиме на ђерђефу вести,
Имам чиме, и имам по чему;
Ал' да видиш и друге невоље:
Јест дошао Усо Арапине
Под Солуна у поље широко,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана;
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана;
А кад виђе црни Арапине,
Он удари порез на Солуна:
Све на двора по дебела овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар црвенике вина,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу;
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође на твоје дворове:
Ти не имаш брата никаквога,
Да саставља порез Арапину,
Но смо јадне саме састављале,
И ми јесмо порез саставиле,
Ал' га нико однијети нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице баш твоје сестрице;
А чу ли ме, болестан Дојчине,
Ја не могу љубит' Арапина,
Чу ли брате, за живота твога."
Таде рече болани Дојчине:
"Хеј Солуне, огњем сагорео!
Ђе у тебе не има јунака,
Да изиђе Арапу на мејдан,
Но ми не би умријети с миром."
Па дозива љубу Анђелију:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
Јел' ми јоште у животу доро?"
Проговара љуба Анђелија:
"Господару, болестан Дојчине!
Јесте тебе доро у животу,
И добро сам угојила дора."
Тад' бесједи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
Иди узми дора дебелога,
Те га води моме побратиму,
Побратиму Петру налбантину,
Да ми кује вересијом дора,
Хоћу исти Арапу на мејдан,
Хоћу исти, ако доћи не ћу."
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
"Снахо моја, танка Анђелија!
Зар је мене побро преминуо,
Те ти водиш дора на продају?"
Ја говори дилбер-Анђелија:
"Мој ђевере, налбантине Перо!
Није тебе побро преминуо,
Но се тебе побро поздравио.
Да му кујеш вересијом дора,
Да он иде Арапу на мејдан;
Кад се врати, да ти потков плати"
Проговара налбантине Перо:
"Анђелија, моја снахо мила!
Ја не кујем коње вересијом;
Да ми дадеш твоје оке чарне,
Да их љубим, док се побро врати
И док мене потковицу плати."
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
Јел' ми побро дора потковао?"
Писну Анђа, како љута гуја:
"Господару, болани Дојчине!
Бог убио твога побратима!
Он не кује коња вересијом,
Но он иште моје очи црне,
Да их љуби, док му потков платиш;
Ја не могу налбанте љубити,
Та, Дојчине, за живота твога."
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
Оседлај ми дора дебелога,
Изнеси ми копље убојито."
Па дозивље сестрицу Јелицу:
"О Јелица, моја мила сејо!
Донеси ми једну крпу платна,
Утегни ме, селе, од бедара,
Од бедара до витих ребара,
Да се моје кости не размину,
Не размину кости мимо кости."
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал' говоре Солунски трговци:
"Вала Богу! вала јединоме!
Од како је Дојчин преминуо,
Није бољи јунак проишао
Кроз Солуна града бијелога,
Ни бољега коња пројахао."
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
"Ој Дојчине, да те Бог убије!
Јоште ли си, море, у животу?
Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
А прођи се кавге и ђавола,
Џаба тебе порез од Солуна."
Ал' говори болани Дојчине:
"Изиђ' курво, црни Арапине!
Изађи ми на мејдан јуначки,
Да јуначки мејдан дијелимо,
А ласно је пити рујно вино
И љубити Солунске ђевојке"
Вели њему црни Арапине:
"Богом брате, војвода Дојчине!
Ти се прођи кавге и ђавола,
Но одјаши да пијемо вино,
Џаба тебе порез од Солуна,
И џаба ти Солунске ђевојке;
Кунем ти се Богом истинијем,
Да ти овђе никад доћи не ћу."
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с' Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
"Удри курво, црни Арапине,
Удри прије да ти жао није."
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал' се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
"Изиђ', побро да ти потков платим,
Што си мене коња потковао,
Потковао вересијом дора."
Проговара Перо налбантине:
"Побратиме, болани Дојчине!
Нијесам ти дора потковао:
Ја се, брате, мало нашалио,
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора."
Њему вели болесан Дојчине:
"Изиђ' амо, да ти потков платим."
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
"Ето, селе, очи Арапове,
Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
Селе моја, за живота мога."
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
"Нај ти, Анђо, очи налбантове,
Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
Љубо моја, за живота мога."
То изусти, а душу испусти.

slike pesnika

Покосовски циклус

pokosovski-ciklus

Песме Покосовског циклуса говоре о  догађајима после Косовског боја, о надирању Турака и губљењу српске самосталности.

Теме су углавном везане за Бранковиће, Јакшиће и Црнојевиће. Тематску разуђеност овога циклуса потврђују песме о Сибињанин Јанку, деспоту Ђурђу, Јерини, боланом Дојчину.

slike pesnika

Милош Црњански – МОЈА ПЕСМА

milos crnjanski moja pesmaДуша је моја богат сељак,
пијан весељак,
у завичају.
Милује голу жену што спава,
тврдо, ко плећа гојних крава,
у житу, куд ноћи пуне црних врана,
падају.

Свет је прошла самохрана,
у крвавом плашту шережана,
ко убица.
Стајаше тужна, завејана,
на стражи, у капијама,
брката, благо насмејана.

Крај цркве туђе и непознате,
запаљене,
у дуге, јасне, топле ноћи,
кад крекећу жабе барске,
грлила је разне жене.
А дању је чувала дворе царске
и кораком бројала сате.

На јави је душа моја богат сељак,
весељак.
Само у сну, ко Месец бледа
и тако ко он невесела,
по свету блуди.

Гондола једна ћутке је скрије
у бездане воде Венеције,
саму, уморну, разочарану,
на карневалу.

И кад ту њен гитар зазвони,
од песме што плаче и воли,
сву воду, звона, и маске, тамо,
ноћ толико заболи:
да ућуте и питају тихо,
"Какав је то Славен био,
на Риви деи Скјавони?"
slike pesnika

Ђура Јакшић – ПОЗДРАВ

djura jaksic pozdravОј, Козаче, ратни сине!...
Сред грмљаве и звекета,
Усред наше бојне муке,
Слушао сам танке звуке,
Пуне бола, пуне сете,
Кô да слушам старе бајке
Твоје гласне балалајке.

Гледô сам те, пун милине,
Како јездиш, како летиш
И крвавом шашком претиш;
Па још кад се, Козак, сетиш
Твоје лепе Украјине,
У оку ти пламен сине,
Полегô би танку змију,
Мегданџију бедевију,
Преко поља да се вине...
Али где је земља лепа?
Где је степа?...

Ој, Козаче, бојни брате,
Познајем ти тешку муку
И по песми и по звуку,
По узвику и јауку,
Што задршће са усана
Као жеља усијана...
Певаш песме, тужне, миле,
Од љубави и мегдана,
Па се сећаш страшне силе
И страшнијих јоште дана;
Та бојева давних, стари’,
Са Татари и Маџари,
И козачкој новој слави,
На Тимоку и Морави.
Како сте се онде били,
Како сте се крвавили:
Против сто си сам ишао,
На хиљаду јуришао;
Зуји куршум и кумбара,
Грме горе и долине,
А Козаку душа стара
Од силине и милине —
Дирнут ханџар из корице.
Или листак из горице,
Кад се вихор игра њима —
Затрепери у прсима.

Па, Козаче, брате мили,
Кад отидеш твоме крају,
Козачкоме завичају,
И затресеш балалајку,
Поздрави нам стару мајку —
Украјину...

1876.
slike pesnika

Иван Буњин – НОЋ

ivan bunjin nocТражим у овом свијету спајање
Лијепог с вјечним. Тамо су даљине
Гдје ноћ посматрам: пијеска ћутање,
И час звјездани понад земне тмине.

Сјаје са плавог свода, ко писмена,
Плејаде, Вега, Марс, Орион: мени
Њин над пустињом ход је драг, имена
Царских смисао волим тајанствени.

Безбројне очи древне путе њине
Гледаху. И кроз вјекове у бљеску,
Сви за које су сијале из тмине,
У њој несташе, ко траг у пијеску:

Много њих, посве њежних, заљубљењих
Дјева, младића и жена је било,
Ноћи, звијезда – њима посребрени
Еуфрат и Нил, Мемфис и Вавилон.

Опет ноћ. Небо, над челиком Понта
Блиједим, Јупитер зари. Са зрцала
Воденога је, све до хоризонта,
Стакленом стубу налик, пруга сјала.

Сад су друкчија приобаља Скити
Гдје бродили су, и тек за маине,
У љето, море просипа на лити,
Њежно, азурно-фосфорне прашине.

Али љепота једна вјечна има
Што с несталима везује нас. Била
Таква је иста ноћ, и тиха плима...
Са мном је на жал дошла дјева мила.

Заборавит ми ту звјездану није
Ноћ кад свијет сам због једне волио,
Па нека у сну залудноме жијем,
Па нек је маглен и варљив сан био –

Тражим у овом свијету спајање
Лијепог с тајним, ко сан: успомена
Та је – у једној љубави сливање
Срећно с љубављу из свију времена!

(1901)

•Превод Марко Удовичић
slike pesnika

Лаза Костић – ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ

laza kostic ej ropski sveteЕј, ропски свете!
куда ћу побећи с образа твога,
с образа твога трпежљивога?
да пропаднем у земљу
од љуте срамоте са твоје грехоте?
Ил' у небо да скачем?
У небо?
Та ту је тек
најропскије блаженство
блажених робова,
највећа самовоља —
Бог!
А небо?
Небо је само
угнута стопа господа бога,
њоме да згњечи самртног роба
до последњег дроба.
А што се дигло тако високо,
то би да види, па да ужива
како се робље
превија, кида.
Еј, ропски свете, под отим небом!
еј, звездице сјајне,
штрецави жуљеви на божој стопи!
Ваљда кроз вас проби
цикут и вапај мученички,
па кроз свако тако процикнуто место
провиру знаци божје милости
танко, штедљиво, као што владари на земљи
колајне деле,
колајне сјајне и речи лепе
теби, ропски свете!
slike pesnika

Стеван Сремац – ИБИШ-АГА

stevan sremac ibis aga
Да је по самоме Ибиш-аги, никада он не би оставио Ниш, где му се још прапрадед населио однекуд од Ђаковице, и одакле су, то јест из Ниша, и он, и његов отац, и дед, и прадед, и прапрадед ишли на ћабу у Меку и враћали се оданде, и ни једно им се место од далеке Меке и Медине па све до Ниша није толико допало као баш исти тај Ниш. Ибиш-ага је ишао на хаџилук и оном Ђул-Баби у Будим, па ни Будим му се није допао, нити би дао десет Будима за један његов Ниш. Знао је он да је Будим некад био турски, па га Турци изгубили. Жалио је и Будим и замерао што га изгубише некад, али откад изгубише Ниш, он нема речи више да замери падишаху, него само махне руком као кад човек теслими нешто и рекне: „Беше му веће; Алах, белким, такој наредија, а човек, што да праји!“ – па заћути, загледа се негде на страну и дуго пушта густе димове из дуге јасминове муштикле своје.

Али где се не суди по Корану, тамо мухамеданац нерадо остаје. Неће европску правицу, неће да му брујање звона заглушује танки и јасни глас мујезина, не трпи да му европски жагор нарушава оријенталски његов дремеж и тишину, неће да се из свога скровитог и дремљивог кутка пресели на тротоар – и он се листом сели, и уклања се једнако, а и сам не види краја томе уклањању.

Са таквим се мислима и Ибиш-ага спремао да се сели. Није рад био, тешко му је било, али је ипак морао, јер га је нешто ипак гонило. Док је задржавао друге – задржавао, а после, богме, и сам стаде помишљати на сеобу. „Куд сви, туд и голи Хасан“, па тако и он. Једнако се исељавају његови у Скопље, у Велес, у Серез, у Солун, а они најбогатији што су, чак и у Стамбол! Само се он још једнако нешто устеже и одуговлачи, и одвраћа их, а њих, како који месец, све мање. Проређују се и у кафани, и на теферичу на баиру Нишаве, и у џамији.

– Море, куд потеглисте – говори им и зауставља их Ибиш-ага; – што напустисте татков топрак? Што искате, бре? Доклен ће да смо како онија ченгенегурбети? Не ли у баба-земан држасмо Будим; хеј, хеј, там у Мађаристан! Па, шта је? Што се начини! Кој си остану там сагај? Сал Ђул-Баба што си остаде там сам да жмије, па да казује на човеци и на хаџије што бесмо и ми газије. Па што си би од-и таг? Из Будим не испудише у Белиград, из Белиград у Ниш, из Ниш па у Искиб! Москов и Срб искарују, а Инђилиз па убаво не дочекује – па веће се посмешисмо како онија зајци кад ги погоне загари а дочекују авџије у тесно место!... Море, да си останемо туј при баштино тулбе и мезар! Куд ће си кршимо врат по бели свет без крај и па без ред!... Овој си теће поче да се оснура!

Тако их одвраћа Ибиш-ага, али га они не слушају него продају, често будзашто, имања и селе се у свет. Све их мање и мање. Нема му већ толиких његових јарана и достова... Салих-ага оде у Скопље! Имер-ага у Велес, Јусуф-ага у Битољ, и где их већ нема! Сви отишли, остаде само фукара и луди Мехмет, коме је баш, вала, свеједно ма како се етнографска и политичка карта Европе мењала.

ГЛАВА ДРУГА

И Ибиш-ага већ стао продавати своје њиве и ливаде, винограде и забране, куће и дућане, воденице и магазе. Остаде му само још једна кућа у Сагир-Киптијан-махали до куће у којој седи Ставрија Призетко, ћурчија. Лепа кућа. У њој се родио и одрастао Ибиш-ага и лепо проживео у њој са своје три жене, тако лепо и мирно као да ни једне није имао. Много лепше и мирније него његов комшија Ставрија Призетко, који је имао једну жену, али му ова више главобоље и калабалука правила у кући него султану свих његових триста шездесет и пет жена. Све му пребацује што за толике године није кадар био да купи себи кућу, него седи код таста, и зато и носи то мало ласкаво име „Призетко“, као сваки који уђе у женину кућу; па хајд’ што њега зову тако, него чак и њу не зову ни по махали ни чак по чаршији друкчије него Гица Призетковица, на њену велику муку и жалост. Зато је једнако и било кавге између Гице и Ставрије, иако је исти Ставрија био човек кротак и богобојажљив и са сваким лепо живео, а нарочито са својим првим комшијом Ибиш-агом, који је одавно знао за муке и невоље Ставријине, и зато га сад пред полазак свој на неколико дана заустави пред махалском механом и ослови.

– Ставри бе, како си, комшијо, што прајиш бе? – Исполај на Господа, убаво! – одговара му Ставрија. – Ете, работим си, па си терам век такој!... Ти па што прајиш, Ибиш-ага?

– Што ће му чиниш... к’смет му такав...

–Е, истин’ рече, Ибиш-ага; што да прајим! На једне рече и даде Господ, та стануше паше и бинбаше и аге, како ти саг што си, Ибиш-ага; а на друге рече да бидну ћурчије и кондурџије, пољаци и сељаци, како, демек, ми саг што смо. Ех, Господња воља! – теши се Ставрија. – Теће, викам: сал здрављице, да ни даде Господ, а за друго – колај работа!

– Ех, ашколс’н за тај реч! – одобрава му Ибиш-ага, нуди га да седне и поручује за њ кафу. – При пашу м г â да сдиш ете сас тај памет и тија речови, кузун-Ставрија!... Како пазар?... Како алиш-вериш? Стиза ли ти од-и занајат?

– Па, ће стиза, ће стиза – вели Ставрија тарући задовољно руке.

– Да дâ Господ!

– Теће други адет наступи од како Србија заступи; а ја сам си човек ћурчија, па тешко, ага, зашто нема веће старо време и старо шубара-носење... Саг искочише шешири. Па берем да ги носе сал онија на који прилега, демек, чиновници и господа што су, па берићат-версун. Ама, виде ли чудо, Ибиш-ага, што праве овија селски звери и кучики? И онија врљише шубаре, па си купују шешири! Па на главу шешир, а на ноге оп’нци; погледаш на горке: господин и учовњак, а погледаш на долке: звер и куче!

– Е, што да ти чиним, кузун-Ставријо; ете, твоја те вера бије! У турско време, пантиш убаво, не беше такој!

– А, б , Ибиш-ага – спори му Ставрија. – Јоште понапред – преди турско време – па оној си јоште полепо и побоље беше! Доклен се градише и носише шубаре и самур-калпаци, Краљевића Марка имасмо, царство си држасмо, манастири толики поградисмо; море, повише беше у државу кубићи на цркве него оџаци на куће! Коњи живуваше таг по сто и шесе’ години, а човеци јоште повише, по три стотин’ године; хеј, хеј, дор до „Бакарно гумно“ државски плот ни беше, и там ни седише царски српски човек и ђумрук наплаћиваше, а саг до Ристовац – па, да си рекнемо: берићат-версун и за тол’ко – сас овија сагашњи шешир и цилиндри!

– Море, ти га па далеко искара! – прекиде га Ибиш-ага. – Изгубимо пут!... За другу работу ћâ нешто да те питујем... Море, доклен ће човеци по махалу да те зову „Призетко“?

– Ајде па и ти саг, Ибиш-аго, како па ти саг збориш тој? Присмељеш се на сиротињу! Ако је сиротиња – резилак ич нема!

– Да не дава Господ, комшијо Ставријо; резилак нема! Зборимо си саг, а резилак нема, де!

– Ех, Ибиш-ага! Памтиш ли што збореше у турско јоште време Амет-ага Колоферлија. – „И мен’ ми, рече, душа иска баклаву и кадаиф, ама што ће прајим, када и леб па по неки дан не стиза да ручам!“ Та саг и сас мен’ алис тај си је, ете, работа... Да сам си од-и Крајналиску, ели од-и Пре-метарску фамилију, и сас њин кемер – купија би целу Сагур-Киптијан-махалу! Ама што да прајим, кад си немам ни за пударску ели пољачку колибу!... Што да чиним?... Ела, научи ме ти, Ибиш-аго!

– Што да те учим! Човек си у године као и ја што сам! Што ће ти речем...; знајеш што се збори: „Сирото дете само си себи пупак врзује!“

– Ех, Ибиш-ага, како ти па то збориш? Присмељеш се на сиромаси човеци. „Тенбелак је голема срамота, а фукарлак – јок!“

– Б , Ставријо! Да не дава Господ да ти се присмељем! На сирома човека да начиниш нешто жал, и срамота и грехота је; зашто пантиш ли како се оно збори: „На сокак по-за фукару и просљаци, сал пцета што лају, а човеци – јок!“

– К’смет му зар такав! – вели Ставрија. – Беше ваше царство, па ти Ибиш-ага, а ја Ставрија ћурчија; заступи Србија и наше царство, па ти пâ си остаде ага, а ја – пâ ћурчија! Спахија си!... Изгубија си, демек, царство и господство, ама богаство ти пâ остаде, а богат човек што си милује оној си може да чини...

– Ех – смеје се Ибиш-ага – ти га па много искара! А и тој, богаство, демек, не може па да бидне без ред; и богат човек па си не може како сака, веће како мора; зашто „да пљуне горе – ће пљуне на мустаћи, а дол да пљуне – ће му падне на браду“... Ама не тејашем тој да си зборим, ете, сас теб’, веће за друго те призва!... – рече Ибиш-ага и маши се за табакеру, и стаде правити цигару, а зинуо мало као човек који смишља нешто и очевидно је да не зна како да отпочне.

– Де, бе, Ставријо, кафа ти се оладила, узни, де, за теб’ је поручена... а саг ће друге да стизају... Искам – рече Ибиш-ага после подуже почивке, за време које се чуло само сложно сркање кафе из оба филџана – искам, комшијо Ставријо, да те напрајим, ете, да се не викаш веће „Призетко“, разбираш ли? – рече и повуче силно дим из муштикле.

– Не разбирам, комшијо... – одговори му Ставрија.

А Ибиш-ага стаде брзо вући и пуштати густе димове један за другим, поручи још две кафе, стаде чистити пепео од цигаре са стола, па после мале паузе затури мало фес, па запита:

– Ели си, комшијо, муштерија за једну кућу... демек, овуј моју сагашњу што ми остаде? Ели ти је, демек, за купување, де?

– За купување ми је, што да неје... – вели Ставрија – ама теб’ ти неће бидне за давање.

– Ех, за тој ће ласно бидне! Тол’ко теб’ ти е’ли треба кућа, тој си ја питујем? ... Ја си, Ставријо, ћу, ете, да се преселим у Турско, а човек сам, пуж несам, та да си понесем кућу си на грбину – та искам, ете, да гу даднем некому добром и убавом човеку... А сво ми друство искочи, ете, веће, та бива ли ја сам да си останем овден у Ниш како рахметли Ђул-Баба у Будим!?

– Е, неје, истин’ неје ред! – тврди Ставрија.

– Е, е, ашкол’сн! Па викам, ред је да те питујем, теб’ најпрво, за овуј кућу. Комшије смо!... Искам да гу продам, па ми кеиф ти да гу купиш; зашто знајеш за онај арапски реч: „Кој се с комшију слаже, а себ’ке и комшију помаже!“

– Истин’ збориш – повлађује Ставрија. – А имам си веће једног муштерију... газда Настас, од-и Белиград, познаваш га...

– Познавам га.

– ...дава ми, ете, двести и петнаес’ дуката; ама, мен’ ми ете, кеиф – ти да гу будеш сахибија!...

– Хе – уздахну Ставрија – кому није кеиф за оној што је убаво, ама, ете...

– Човек си кротак, а од време си у овуј махалу, па неће да бидне лошо ни за теб’ од-и махалу, ни па за махалу од-и теб’, а „од лошога комшије и на махалу зарар бидне“, има реч.

– Такој си је! Најпрво доброга комшију, па тагај кућу си; ама виде ли, комшијо, што сам човек баксуз: доброга комшију (демек теб’, Ибиш-ага) изгуби, а кућу си не стеко’!... Не мога да гу спечалим...

– А паре имаш ли? – Ех, што имам?... Спроти газда Настаса – ништо!

– Е, кол’ко си имаш?

– Срамујем се и да ти кажем кол’ко си паре имам.

– Јок, јок! Да кажеш, да кажеш!... Што, бре? Ако је сиротиња, резилак неје, а ми ће се ласно погодимо и ценимо! Један иска камилу, а други му дава ешечку самарицу – па се човеци погоде и пазар напраје! Та и за нас је ласно! Ете, имашем си једнога загара – Чапу мојега, знаваш га – та ми даваше човеци за њега петнаес’ дуката, а ја не теја да си узнем дукате, веће га дадо’, Чапу мојега, за џабе га дадо’ на мојега побратима, Калчу кујунџију!... Ете тој напраји! Дукате ћу поарчим, ама Калча ће ме спомиње до смрт за тај пешкеш, па шта ми веће треба! Друство Калчино и достлук Калчин Стамбул вреди! Калча си је убав и кротак човек, сас алтани и алмази не можеш да га купиш и исплатиш, сал, много што лаже да је потепаја зајци, у лов – ама авџија је истин’ добар!... Ете, алис такој мило ми саг и за теб’ да си имаш кућу... Кол’ко имаш пари? Што се срамујеш, збори, де!

– Имам си сто и петнаес’ дуката и једну ниску од тридесет дуката... имашем јоште једну од четрдесе’ и пет, ама гу, ете, поарчи спремаећи девојче, знаш, удавам гу... А саг искочија неки лош адет, па искају паре сас девојку (мираз викају), а ја си јоште у оној време узедо’ домаћицу, сал девојче... без паре. Ни бешлак ми, бре, не донесе, сал што донесе: бунду, либаде, чифт фустани, тесте чорапе, црпац и магаре. Тол’ко му беше! Ја моју домаћицу узедо’, а беше гу, јоште гу не беше петнаест године, а керку саг удавам има гу повише од-и седамнаест године. А комшијске девојке, њојне другарице, јоште си седе... немају мираз... Лош адет искочија, Ибиш-ага.

– Лош, Ставријо, много лош адет. Поубаво тејаше да бидне, да си остаде онај стари адет. – Ели си ашик на девојче, узни си девојче; а паре што ти требају, сараф неће да си. – Убаво ли зборим, комшијо?

– Тој си, Ибиш-ага, ја и ти зборимо, ама сагашњи свет, демек, чиновници што су, друкче си прибирају и есапе у свој памет и зборе... Ама, и њину си муку убаво видо’! – вели Ставрија. – Узне си, ете, жену сас паре, сас мираз, викају они – ама душа му знаје какој му је. – Донесе му жена, демек... ех, па кол’ко ће му донесе!... Сто дуката ће му, да рекнеш, донесе, а хиљаду ће, бре, муке да види, од-и тој. Саг, на прилику, муж гу је ћатиб-ефендија, писарин што се вика саг–ау госпођу начелниковицу, ели приседниковицу, тепелак од бисер! Начелниковица је, бре брате, па и прилега на њума тепелак! Ама женски памет, што разбира! – „Тепелак искам, вика ћатиб-ефендијиница, хич да ми се неси врнуја дом на вечеру из чаршију без тепелак!“ – „Море, какав тепелак ти па саг спомињеш при овај мој мали ајлак!“ вика па муж писарин. „Немам паре!“ – „Од моје паре, збори си она; од твоје не тражим! Моје паре арчим, а твоје нек си седе!“ – „Ама какве твоје паре?“ – „Од мој мираз! Сто дуката ти донесо’, зар ће на комар да ги даш!? У сто године један тепелак, вика, много ли је?!“... – Та данас, та сутре – теке муж живот нема дор гу не купи тепелак за триесе’ алтани. И дор да си рекне: „ Исполај на Господа!“ а она си пâ искочи сас нов пешкеш. – „Да ми купиш, вика, немацки шешир, како што га има госпођа приседниковица у Суд окружни што је.“ – „Е, па што је саг овој?!“ збори гу човек и крсти се сас леву руку. – „Ама не ли ти купи њекна тепелак српски, што ти саг па треба немацки шешир?!“ – „Да ми купиш, да купиш! Ако сам си писарница, вика, неће да сам, вика, полоша од-и приседниковицу!“ – „Ама од куде ћу паре да нађем?!“ збори гу човек. – „Од-и моје паре, бре, што ги од татка ми доби, искам; не искам од-и твој ајлак!“ – Ћути си човек, чеше се по глави. – „Истин’ вика, збори; од-и њојне паре тражи!“... Купи си немацки проклети шешир; пет дуката, три стотин’, бре, гроша – ем беле паре – даде за неки омут сена и неке перушине од-и чапље и шотке неке! – „Ајде и тој нек си иде, и тој ће си кабулим, вика човек, сал да промине без белај у кућу!“ Ама та си вера не мирује! – „Искам, вика, да си на лето искочим до Бању, у Киселу воду; фаћа ме, вика, нека мука. Иде си и госпођа гарнизонарка, па и ја си сакам! Да променим воздух, луфт да променим, вика! Што је, вика, она побоља, е-ли поздрава од-и мене?“ – „Ама, кој ће да нађе тол’ке паре?“ збори си човек, па си скубе косу од-и муку. – „Па кој ти рече, келешу, да тражиш? Татко ми не ли ти даде сто дуката... мал’ко ли је? Од-и моје паре си искам, а од-и твој ајлак, јок!“ – „О, Бог да чува!“ збори си човек, па узима паре на зајам под голем интириз, те ги праћа жени у бању, а она из бању писује писмо: „Јоште сам болна, праћај јоште паре!“... Та дај за фустан, та за штифлете, та за парасол, и за сијасвет немацке багателе – а све „од моје паре!“ Све се, бре, поарчи, а њојно сто дуката си седи! Море до кијамет не сме и неће се поарчи! Виде ли, море, једно чудо, дек се њојне паре хич не могу да потроше! Ете такав си адет искочи саг, Ибиш-ага!

– Лош адет! – вели Ибиш-ага, и маје главом, и пушта и тера густе димове надалеко. – Лош адет, Ибиш-ага, те за тој саг си зборим за оној моје девојченце... спреми гу и хаљине и паре малко, та си окрњи паре... а за кућу ти знајем, како комшијску... убава кућа.

– Душа ме боли, кузун-Ставријо – рече и уздахну дубоко Ибиш-ага – што, ете, морам да гу продам. Што је јапија, па бина, па доксат, па османлак што је! Па вода из бунар студена што је, биљур је, неје вода; како булбул из ружину чашку што веће не знаје што му је доста и стига, веће пије, пије – такој и ти неће можеш да се напијеш... после черек сата, ако си ручаја, пâ иска да ручаш; кол’ко више да гу пијеш, све ће повише да ручаш!... А па бакчу што си имадо’; све сас јоргован, шебој, ђул, замбак, карамфил и феслиген, и сијасвет цвеће. Па булбули што поју и сабајле и к ноћи. Жал ти да легнеш да спијеш, а мило ти да пораниш, сал да ги чујеш!

– Ама, ти ми причаш, комшијо, а ја си и сам убаво знајем... ама што да чиним според газда-Настаса; чорбаџија је, а ја што сам! Он дава двести и петнаест...

– А ти кол’ко можеш да дадеш?

– А ја си имам дуката сто и петнаест, демек, шест хиљаде и девет стотине гроша, и једну ниску од-и ташту ми, од-и тридесет дуката, демек, хиљаду и осам стотина гроша – тол’ко.

Настаде почивка. Ибиш-ага само пушта густе димове и срче трећу кафу, а Ставрија се тихо искашљује, и не скида очију с њега. После краће почивке, Ибиш-ага ће прословити.

– Лепе паре! А убаво знајем дек си ги сас занајат и муку и халал спечалија – вели Ибиш-ага, па опет заћути, па ће мало после. – А свадба на керку ти, оној девојче, кад рекосте да бидне?

– Па требаше на нашога Светога Ђорђију – ама ће гу преместимо, отуримо у јесен, по гројзе-брање може да бидне.

– Јок – вели Ибиш-ага – на Ђурђовден да бидне свадба! У твоју кућу да бидне, из твоје куће сакам да се поведе невеста, разбираш ли?

– Ама неће да стиза за паре! – рече танким гласом Ставрија.

– Хич те не питам, Ставријо, хич бригу да не береш. Тој си је моје знање! Јутрос искочи до суд; ти да искочиш сас паре – а ја с тапију!...

– Ибиш-ага – утањио гласом Ставрија – чу ли ја убаво? – пита Ставрија изненађен и потресен.

– Тол’ко ти зборим – рече Ибиш-ага, и диже се од стола и задену муштиклу за пас – ти саг сал да платиш онија седам мастики што ги од јутрос попи, а ја овија шес’ кафе; ја кафе а ти мастике – халвалук да платиш!

– Да платим, да платим! – уситнио збуњени Ставрија. – Да понесем сто и четрдесе’ и пет дуката... ако ли?

– Ти сто и четрдесе’ и пет дуката, а ја тапију... У суд... Јутре... Разбираш ли? – пита га Ибиш-ага пружајући му руку.

– Разбирам! – вели срећни Ставрија и прихвати му руку са обе своје.

ГЛАВА ТРЕЋА

Сутрадан је у суду ствар била свршена на велико изненађење газда-Настаса Београђанина, а на још већу радост Ставрије ћурчије. Он даде сто и петнаест дуката и ниску од тридесет, и доби исправну, потврђену тапију да је кућа његова, Божја па његова. Радостан позва кући Ибиш-агу, који му радо прими позив.

Кад изиђоше из суда, упутише се Ставријиној кући, Ибиш-ага пушећи, а Ставрија пипајући се једнако по џепу, изнутра од ћурчета, где му је стајала тапија умотана у Гицину пембе-шамију.

Стигоше у кућу, поздравише се и поседаше. Настаде разговор. Разговараше се о свему и свачему, а највише о Нишу. То растужи Ибиш-агу, и он изли читаву тугованку.

– Ах, Ниш, Ниш – уздисаше једнако Ибиш-ага. – Ниш – парађумиш!

– Па како ће ми без теб’ саг, Ибиш-аго? – пита Ставрија... – Научимо се у комшилак од време јоште... па саг, теб’-те неће бидне!

– Неће, Ставријо – рече сетно Ибиш-ага и одмахну руком – ама ће остане, ете, убав спомен и реч и спомињање и од мен’ за теб’ и од теб’ па за мен’! Ништо не видомо лошо за тол’ке године и тол’ко живење ни ти од мен’ у султанско, моје, ни ја па од теб’ саг у краљско, твоје време!

– Ба! Да не да Господ! – вели Ставрија.

– Е, е, за тој ми кеиф! – вели Ибиш-ага.

– Па не остави, Ибиш-ага! Е, а зашто, ага? – пита га Гица Ставриница.

– Такој му ред... Бог рекаја! Виде ли, комшике, у јесен кад је, па кад се зберу хаџи-бабе лелеци, да се селе преко море, у Мисир и Шам, и на там јоште подаље? Мило ги и убаво и овден, ама крв ги тегли там; жал ги да се селе, ама ниједна неће да си остане!... Ете и с мен’ си је алис таква работа. Душа ми плаче, ама друкче не бива!... Сви си от’оше!... Ће станем и ја мухаџир!... Бог рече и нареди, Ставријо; ништо не бива на овај свет без његову вољу! – заврши Ибиш-ага дршћућим гласом, а дубок уздах му се оте.

Утом уђе и прекиде разговор Ставрина ћерка, млада Калина. Лепа, бела, витка, и млада као роса, девојчица у црвеном јелечету и плавим шалварама и зеленом свиленом ферменчићу преко јелечића; зато су је ваљда махалски момци међу собом и звали: „Калино, чупе зелено!“ Пустила оне пусте дуге курјуке далеко испод паса, а трепавицама бацила сенку далеко испод ока, којим смерно и плашљиво погледа. Кад уђе, поклони се смерно и приђе Ибиш-аги и пољуби га у руку, и метну крај њега на миндерлук шарене плетене чарапе, као што је већ ред да испрошена дарује очеве пријатеље који им дођу у кућу.

– Аа, Калино, ејвала! Е па да причекнеш малко, да си не останем ни ја па постидан – вели задовољно дирнут Ибиш-ага, па се маши за силав и извади ону исту ниску дуката коју му пре пола сахата даде у суду Ставрија с осталим парама за продату кућу. – Еве ти од мен’ пешкеш. Мајка ти овуј исту ниску донесе у оној време татку ти; – а ти да гу саг однесеш на човека ти!

– Што, што... што, што збориш, Ибиш-ага? – вели му збуњено Ставрија, а Калина се повукла стидљиво, па гледа у земљу, а не сме да прими ниску.

– Како: што зборим? – запита мало љутито Ибиш-ага. – Лошо ли прајим ја, е-ли вија па лошо зборите? Зар ако сам си друга вера, зар зато да не смем, демек, да си по ваш адет чиним?!... Сас алал, море, и сас кеиф прајим!

– А, да не да Господ – правда се Ставриница – како збориш ти па то, Ибиш-ага?... теке... викам...

– Ајде, узни си, кузум-Калино – храбри је Ибиш-ага. – Узни си, узни, што се тол’ко срамујеш?... Сал алал ти давам! Од мен’ нек ти је тој пешкеш, и од Кумрију керку ми, а другарицу ти...

После дужег наваљивања најпре Ибиш-аге на родитеље, а затим свију њих на Калину, приволи се најзад Калина и узе ниску дуката и обеси је о своје бело грло пред задовољним Ибиш-агом. Сви му захваљују.

– Кад ће да нас оставиш, да путујеш, демек, Ибиш-ага? – запита га Ставрија.

– Јутре – вели он дижући се и узимајући дароване чарапе. – Ајд’ са здравље! Да се алалимо, комшијо. Ти си имаш саг послу, а и ја си имам јоште неке работе да си посвршујем.

– Па ће се, ако дадне Бог, јоште који пут да видимо у наш век? – вели му Гица Ставриница испраћајући га. – Ће дођеш, ага, неки пут у Ниш, у стар комшилак?

– Ее – махну сетно руком Ибиш-ага. – У наш век, веће мучно да ће да се видимо и зборимо, комшике... Теће – додаде осмехнувши се суморно – може и тој да бидне. Србија је... како си започе... кој знаје! А ја ће си питујем куд ви је Бакарно гумно – па јоште три дана далеко оданде ће се населим!

Алалише се затим најсрдачније; Ставрини га испратише до капије и вратише се весели, а Ибиш-ага оде сетан и замишљен.

***

Још истога дана усели се Ставрија у своју нову кућу, и одмах нахрани гугутке и голубове које му у аманет оставио беше Ибиш-ага, с молбом да их не растерује, и да ником из комшилука не ускраћује воду из свога надалеко чувеног бунара. А Ибиш-ага је после заредио по својим познаницима Србима и узео од свију „збогом“: хтео је да га сви задрже у доброј и лепој успомени. Многима је још раније раздао многе фидане, многима искалемио силне руже и силне воћке, сиротињи по махали раздао много брашна и масла, многе сахане и тепсије, а господи испоклањао многе раскошне филигран ствари; казначеју је дао своју огромну и скупоцену срмали-ћилибарску муштиклу са великом округлом плеханом футролом, која пукне као топ кад год се отвори.

Сва је махала жалила одлазак Ибиш-агин, а пријатељство његово према Ставрији ћурчији чуло се одмах по целом граду, и свак је причао и даље хвалу разносио. И сам Јевђо Мићовић – који је у својим дописима по новинама на све нападао, пишући с болом у души, с најеженом кожом и дршћућом руком (а као писаћим материјалом) „крвљу срца свога и соком живаца својијех“ о многим и многим стварима „које озбиљно могу забринути једног искреног сина ове земље“ – и он сам, исти Јевђо Мићовић Мокрогорац, био је, чувши од свог доброг пријатеља и земљака Мића Јевђовића Ариљца, био је, велим, фрапиран овим доиста дивним и у данашње доба ретким примером пријатељства и доброчинства. И узвикнувши: „Киљадили се такви!“, дочепа шајкачу и навуче брзо каљаче на чарапе, закључа своју канцеларију – на којој је стајала велика плехана табла, фирма, с теразијама правде и испод њих с подужим натписом: „Јевђо Мићовић Мокрогорац, зналац правнички, даје правничке савјете потребитијем и угњетенијем лицима у свијем случајевима, а нарочито је специјалист у бракоразводнијем парницама, по умјереној цијени, а сиротињи забадава“ – метну дивит, перо и табак-два писаће хартије у џеп, препоручи канцеларију комшији Трајчету пиљару, и крену се преко Нишаве у Београд-махалу да нађе Ибиш-агу.

***

Кад је Ибиш-ага свратио у Јакубову кафану „Будим-град“, Јевђо је већ седео за столом и стајала чаша пива пред њим, а била му је то ваљда већ шеста чаша пива. Ова га је већ расположила, и он је, очекујући и погледајући час-по кроз прозор и врата, полако, онако више за себе, певушио кроз зубе, и носом имитовао гусле – и тако пратио народну песму Стари Вујадин; певушио је баш завршетак песме:

Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци,

кад се појави на вратима кафане Ибиш-ага.

– Чок селам, Ибиш-ага! – поздрави га Јевђо по војнички.

– Да дâ Господ! – отпоздрави га Ибиш-ага немарно и седа за други сто.

– Аа... ја ово... господин Ибиш-ага, вала, на твој рачун пијем – рече Јевђо и узе чашу с пивом, па се пресели за Ибиш-агин сто...

– Ако, ако, господин Јевђо, прошћавај, ја си заб’рави... ако... походња је!

– Јок, море! Није зато, није – вели Јевђо и бира из поднете котарице једну кифлу. – Ибиш-ага ће ти плати – вели пекару и узе две кифле. – Јок, Ибиш-ага, није зато. Извините за тај израз.

– Како рече?

– Велим није и не дао Бог зато да је, то јест, за походњу. Нећеш ми вјеровати, Ибиш-ага, а нема човјека који више мрзи на муфталук него исти ја! Јок, јок! Него за нешто друго... Чуло се, море, бруји по чаршији... ђегодер сам сио, у кафани, у мијани, по кућама, у чаршији и по малама – све о теби, вала, ријеч; само о нашем Ибиш-аги и о његовом кумâном дјелу!... Е, не знаш како ми је то мило било кад сам чуо! Здрав си! Киљадили се такви!...

– Па сваки да ти плати по шест чаша пива! Није згорег! – прекиде га неко од другог стола.

– Кест бре, ти! – обрецну се Јевђо на онога... – Хе, хе, не слушај га, Ибиш-ага! Имамо шалу један с другим!... Него, односно, што се тебе тиче, газда-Ибиш: Бравост! Бравост, Бога ми! Алал ти вјера! Е, јеси ти један лорд... прави лорд... Алал ти качамак!

– Чујем? – пита га Ибиш-ага зачуђено.

– Јеси ти један, један... Хеј, Сотире, дај још једно пивце... Е, е, јеси ти један, један... галант човек, исти, вала, масарош, и један, касти, из главне чаршије из сред Биограда галантерист. – Оно што си учинио са Ставријом ђурчијом, е, оно ти јес’ једна лијепа ствар! Дивота, болан брате – рече обраћајући се једном сасвим непознатом за трећим столом. – Чикам, вала, свакога кристијанина...

– Остави, де! – прекиде га намргођено Ибиш-ага.

– ... Па сам дошао, Ибиш-ага, да ми ти то укратко исприповиједаш, у појединостима, то јест... како је све то било... Сотире, зовни оног екмекчију, пекара, како ли се ваби, по чвапски... Деде, вјере ти, Ибиш-ага, де!

– Што рече! Како да ти причам? Што имам да ти кажем? – рече озбиљно Ибиш-ага. – Не л’ рече да се веће знаје? Та што си саг требе па топрв причање моје? Ставрија зар рече некому да си иде реч по махалу, а ја несам до саг реч прозборија, ни ћу га по саг да зборим хич!

– Ама, зна се, брате, све то; знам и ја све како је то било, него и јопет – вели Јевђо, вадећи из џепа перо, дивит и хартију, и ређајући све по столу – него ти лепо спреми једну банку за мене, а ја ћу ти то јоште љепше, вала, одрадити, и башка, платићеш ми још овијех осам чаша пива попијенијех, па...

– Да платим, де! – вели Ибиш-ага.

– ...Па ја лијепо да „гепим једну шуштавицу“, што рекли они, а ти да се још љепше, вала, прославиш у јавности... Еј, друже и рођаче, дај јоште једно пиванце на газда-Ибишев рачун!... Јер, ја би’ стио, рад сам, то да опишем у новине, па да се чита по свијету, а да замолимо све српске и још сувише хрватске...

– Што... што, што... што, бре, рече... Што, бре? – скочи Ибиш-ага као опарен гледајући на писаћи прибор пред Јевђом.

– Што да се писује?! Што да се чети?!

– Ама, Ибиш-ага...

– Јок, јок, јок!... Што кој треба да знаје за моје работе! Јок, јок! – заврши љутито Ибиш-ага, плаћајући Јевђов ра-чун, осам пива и три кифле.

– Ама треба и лијепо је ради примјера овом свијету! Да се, на примјер, и други свијет на тебе, Ибиш-ага, угледа... Да чује цијела Србија и Јевропа...

– Ех! – одбија достојанствено Ибиш-ага. – Што си кој милује, нек си чини. Ама за тој писување – хич да неси писаја ни један реч, тол’ко ти казујем! – рече претећи Ибиш-ага.

– Море, дај ту једну банку, једно кајме, па ја да ти напишем, а ти само уживај...

– Море, три банке да ти дам, сал да га не писујеш! – ре-че Ибиш-ага, и баци преда њ три банке.

– Ех – љути се Јевђо мећући банке у бележницу.

– Ништа од вас оријенталиста! Никада, вала, нећете бити Јевропејци!... Ама ондар, на тај начин, неће нико да зна за тако племенито и кумâно дјело!

– Јок, јок! – брани се Ибиш-ага дижући се да иде, и плаћајући за Јевђа још осам пива и три кифле сутра кад дође. – Што ми треба писување јевропејско! – Има један наш реч, да га не запишеш, ама да га запантиш убаво: „Севап учини, фрли у море; ако риба не зна – Алах ће да зна!“

(1898)
slike pesnika

Душан Ковачевић – ЗЛО

dusan kovacevic zloВећ пола века
Испред Дома револуције
Долази народ
Доведен Аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина
Да слуша говор
Истог Говорника
Који виче исту причу
Већ пола века
„Наши проблеми су велики
Озбиљни и светски!
То нису проблеми за свакога!
То су проблеми
Достојни само нас!
И тако даље!
Нисмо ваљда очекивали
Да се боримо за велике ствари
И да имамо мале проблеме!
Ко није способан да умре
Није способан ни да живи!
И тако даље!
Борићемо се
До последњег човека
За будућност наше деце!
Доказаћемо свима једног дана
Да смо оно што данас нисмо!
И тако даље!
Један пријатељ ме је неки дан
У пролазу упитао
Шта ће бити ако не победимо
Ако заувек нестанемо?
Ништа, рекао сам ја,
Ако не победимо
То значи да се цео свет
Определио за Зло!
И тако даље!
А ако се деси да на планети победи Зло
Онда и не треба да нас има!
Нека нас нема!
Нека живи Зло!“
Један од агитатора повика
„Нека живи Зло!“
А народ прихвати
„Нека живи Зло!“
И разиђе се аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта